Restorativna pravda je, kao pojam, prvi put upotrebljen u kasnim sedamdesetim godinama XX veka. Norveški kriminolog Nils Christie je u radu pod nazivom Konflikt kao svojina (Conflict as property) iz 1977. godine ukaza da krivično delo predstavlja konflikt, i da je kao takav svojina onih koji su na neki način povezani sa njim (učinilac, žrtva i lokalna zajednica), a ne onih (pravnika – sudija, advokata) koji ga na neki način kradu od onih kojima pripada. Kao takvo, krivično delo treba da predstavlja osnovu na kojoj će zainteresovane strane, pre svega žrtva i učinilac, putem dijaloga, doći do dogovora o tome na koji način treba da se popravi pričinjena šteta i saniraju posledice kriminalnog ponašanja. Prema Christie-ju, „restorativna pravda predstavlja bolji odgovor na kriminalitet jer je karakteriše neposredna komunikacija onih koji su u konfliktu a koja treba da dovede do kompenzacije“.

Autor fotografije: Ana Batrićević, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. 

Mogućnosti i izazovi za primenu restorativne pravde u zatvoru

U literaturi se nailazi na različite razloge za i protiv primene restorativne pravde u zatvoru, odnosno izazove i prepreke, s jedne, i mogućnosti, sa druge strane. Pojedini kriminolozi polaze od toga da je prinuda osnova u postupanju sa osuđenicima, odnosno da su penitensijarne institucije same po sebi represivne, pa ne vide da u takvom okruženju mogu da se primenjuju restorativni programi. Takođe, programi restorativne pravde se mogu smatrati društveno zasnovanim vidovima reagovanja, dakle, sprovode se upravo izvan zatvorskih zidova, u okviru lokalne zajednice. Primena restorativnih pristupa se obično posmatra kao način skretanja sudskog postupka ili kao alternativna sankcija, te tako i način za smanjivanje zatvorske populacije, a ne kao vid postupanja sa onima kojima je izrečena kazna zatvora. Ima autora koji smatraju da retorativna pravda ne može da se primeni u penitensijarnim ustanovama zbog odvojenosti učinioca krivičnog dela (osuđenika) od žrtve. Isto tako, programe restorativne pravde koji za rezultat imaju dogovor učionica i žrtve o načinu popravljanja štete nema smisla primenjivati u zatvorskoj sredini jer takav dogovor ne može da se ispuni. Na kraju, ograničavanje slobode, kao suština kazne zatvora, može da bude prepreka za susret učinioca i žrtve.[1]

Sa druge strane su kriminolozi koji smatraju mogućim primeniti restorativnu pravdu u penitensijarnim ustanovama, te posmatraju restorativne pristupe kao dodatnu vrednost, koja može da pomogne u procesu tretmana osuđenog lica i pripremi za izlazak na slobodu. Nekoliko je ključnih razloga koji govore u prilog primeni restorativnih programa u zatvorima. Restorativna pravda unosi više humanosti u zatvorski sistem. Njenom primenom se daje mogućnost da osuđena lica sagledaju svoje ponašanje, razumeju potrebe i osećanja žrtve, razviju empatiju prema njima, prihvate odgovornost za povredu ili štetu koju su naneli, i to ne samo žrtvi, već i svojoj porodici i široj zajednici. Potom, omogućava se da osuđena lica, makar i simbolično, nadoknade štetu koju su prouzrokovali krivičnim delom. Programi restorativne pravde u zatvorima u koje se neposredno uključuju žrtve mogu da pomognu žrtvama u procesu oporavka i osnaživanja. Kroz programe restorativne pravde se uvodi i društvena zajednicu u zatvor, te se na konstruktivan način zatvorska populacija čini vidljivijom. To može da pomogne u smanjenju stigmatizacije osuđenih lica, što je važno u procesu reintegracije nakon izlaska na slobodu, a time i za sprečavanje povrata. Najzad, uvođenje restorativnih principa i pristupa u zatvore omogućava unapređenje socijalne klime u zatvorima i unapređenje kvaliteta života osuđenih lica, ali i zaposlenih.

Modeli primene restorativne pravde u zatvoru

Restorativna pravda može da se uvede u zatvorski sistem na različite načine, koji se međusobno ne isključuju. Jedan model odnosi se na podizanje svesti osuđenih lica o žrtvama i restorativnoj pravdi, što može da dovede do toga da osuđeni razumeju posledice krivičnog dela za žrtvu i njoj bliska lica, ali i posledice njihovog zatvaranja za svoju porodicu i druga bliska lica, da sami požele da se promene, sastanu sa žrtvama i/ili, direktno ili indirektno, nadoknade štetu. Povezano sa tim, kroz programe restorativne pravde, služba za tretman može, težeći prevaspitanju osuđenika, da se bavi njihovom odgovornošću za nanošenje povrede i štete žrtvi, što može da dovede do prihvatanja odgovornosti od strane osuđenog. To je jedan od osnovnih principia restorativne pravde, koji može da ima pozitivan efekat na specijalnu prevenciju i sprečavanje povrata. Drugi model odnosi se na podizanje svesti i edukaciju nadležnih u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija kako bi postali svesni benefita ovog pristupa, razvijali restorativnu klimu u ustanovi i jačali veštine rešavanja sukoba na konstruktivan način i prihvatanje odgovornosti, što sve skupa može da unapredi odnose unutar osuđeničke populacije, kao i između osuđenih lica i zaposlenih, a time i ukupan kvalitet života u zatvoru. Treći način uvođenja restorativne pravde u zatvore bili bi programi koji podrazumevaju susret i dijalog između žrtve i učinioca, bilo da se sprovode u formi susreta između žrtve i učinioca koji su povezani istim krivičnim događajem, ili u formi posredovanje između osuđenih lica i tzv. surogat žrtve. Ovaj model može da se primenjuju i za rešavanje konflikata do kojih dolazi u samom zatvoru, što bi moglo da vodi unapređenu socijalne klime, smanjenju broja disciplinskih mera, ali i podsticanju osuđenih lica da prihvataju vrednosti restorativne pravde, što može da pomogne u procesu reintegracije. Najzad, restorativni pristupi mogu da se primenuju u zatvoru u okviru pripreme osuđenih lica za izlazak na slobodu i reintegraciju u zajedinicu.

Dobar primer primene restorativne pravde u sistemu izvršenja krivičnih sankcija u Srbiji je program posredovanja između žrtve i učinioca koji je primenjivan u Vaspitno-popravnom domu u Kruševcu. Program je od 2005. godine bio deo redovnih procedura rešavanja sukoba između maloletnih štićenika, imao je niz pozitivnih efekata, ali je, nažalost, prestao sa primenom. Ipak, pozitivna iskustva mogu da posluže kao osnov za oživljavanje programa posredovanja u ustanovama za izvšenje krivičnih sankcija prema maloletnicima, ali i za uvođenje drugih vidova restorativnog pristupa, i to ne samo u odnosu na maloletnike, već i u odnosu na punoletna lica koja kaznu lišenja slobode izdržavaju u nekom od kazneno-popravnih zavoda ili okružnih zatvora.

Prof. dr Darko Dimovski
Prof. dr Sanja Ćopić

[1] Edgar, K., Newell, T., Restorative Justice in Prisons: A Guide to Making it Happen, Waterside Press, Winchester, 2006, p. 24.

The post Mogućnosti primene restorativne pravde u zatvoru first appeared on PrisonLIFE.

Od svog postanka, fotografija je istovremeno predstavljala i oblik umetnosti i medijum za istraživanje društva. Nastanak fotografije i sociologije odvijaju se skoro istovremeno, početkom 19. veka, kada je Ogist Kont postavio temelje sociologije kao nauke, a Luj Dager izumeo dagerotipiju, jednu od prvih tehnika pravljenja fotografija. Tako se prve dokumentarne fotografije razvijaju paralelno sa razvojem sociologije kao nauke, omogućavajući ne samo istraživanje društva, već i predstavljanje vizuelnih istraživačkih uvida u štampanim medijima, iz čega početkom 20 veka nastaje fotožurnalizam. Kako u sebi sadrže brojne „neverbalne istine“ na osnovu kojih se stvarnost može rekonstruisati I predstaviti široj javnosti, dokumentarne fotografije i danas imaju veliku saznajnu vrednost.

Fotografija 1. Osuđeno lice i istraživač tokom fotografisanja za potrebe projekta PrisonLIFE, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. godine. Autor fotografije: Ana Batrićević

Fotografija kao istraživački metod

Šira primena vizuelnih sredstava u sociologiji podstaknuta je tek 1974. godine, nakon objavljivanja članka Hauarda Bekera pod nazivom „Fotografija i sociologija“. U ovom tekstu navodi se niz tačaka preklapanja fotografije i sociologije, pre svega u smislu tema i problema kojima se bave, pri čemu se ističe da su u pitanju dva moguća načina istraživanja društva.

U današnjem društvu fotografija zauzima značajno mesto, što potvrđuju i reči teoretičara novih medija, Leva Manoviča da živimo u „fotografskoj kulturi“ u kojoj dominiraju slike koje su lako dostupne i u virtuelnom i u javnom prostoru, zahvaljujući jednostavnom pristupu globalnim vizuelnim medijima. Smatra se da danas primenu fotografisanja u istraživanju društva treba posmatrati u kontekstu koji prevazilazi metodološke i teorijske granice.

Poslednjih nekoliko decenija, sve više istraživača iz društveno-humanističkih nauka uključuje fotografiju u svoj rad, bilo u terenskim istraživanjima, bilo u različitim formama primenjeno-naučnih aktivnosti. Ovaj metodološki iskorak vremenski se poklapa sa širim vizuelnim i slikovnim zaokretom i nastankom koncepcije o vizuelnoj kulturi krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka u većini društvenih i humanističkih nauka, uključujući i sociologiju i antropologiju. U Srbiji se šira primena fotografskog metoda u društvenim naukama vezuje za institucionalizaciju vizuelne antropologije i vizuelne sociologije tokom prve decenije 21. veka.

Fotografija 2. Fotografije napravljene za potrebe projekta PrisonLIFE, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. godine. Autor fotografije: Ana Batrićević

Osim estetske, tj. umetničke, primena fotografisanja kao metoda prikupljanja podataka u društvenim naukama ima i praktičnu stranu. Tradicionalni metodi prikupljanja podataka često nose sa sobom određena ograničenja, što osobito dolazi do izražaja kada se istraživanje odnosi na ranjive grupe. Nasuprot tome, vizuelni istraživački metodi, a posebno fotografija, pokazali su se izuzetno korisnim prilikom rada sa osobama koje pripadaju marginalizovanim grupama. Zato se fotografija smatra sredstvom koje može olakšati pristup izvorima i učesnicima istraživanja i doprineti bogatstvu i kvalitetu prikupljenog materijala.

Ali, u antropološkim istraživanjima fotografija ne mora predstavljati samo metod već može biti i predmet istraživanja. Fotografija tada predstavlja umetničku dokumentaciju koja opisuje, interpretira, ali i osporava i izvodi informacije, omogućavajući organizaciju i artikulaciju prošlosti i sadašnjosti.

Dokumentarna fotografija kao svedočanstvo moralne i socijalne klime u zatvorima

Moralna i socijalna klima u zatvorima, kao jedan od ključnih faktora od kojih zavisi kvalitet zatvorskog života, a samim tim i uspešnost resocijalizacije osuđenih lica, ne može se u potpunosti spoznati, niti opisati široj javnosti primenom isključivo standardnih istraživačkih metoda. Naučna relevantnost rezultata koji se dobijaju primenom MQPL (Measuring the Quality of Prison Life) skale je nesporna, ali se stiče utisak da se kompletna slika o stanju i odnosima u zatvorima stiče tek kada se narativnom doda i vizuelni aspekt u formi dokumentarnih fotografija.

Fotografija 3. Istraživač fotografiše osuđeno lice tokom slobodnog vremena za potrebe projekta PrisonLIFE, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. godine. Autor fotografije: Nikola Drndarević

Veliki broj izuzetno snažnih dokumentarnih fotografija iz svakodnevnog života osuđenih lica u Okružnom zatvoru u Beogradu prvi je objavio 2016. godine naš uvaženi fotograf i antropolog Igor Čoko, u svojoj foto monografiji „Iza rešetaka“. Primenu programa resocijalizacije osuđenih lica kroz rad sa psima, a zatim i sa konjima u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici, fotografisala je autorka ovog teksta, beležeći pri tome dirljive trenutke interakcije između ljudi i životinja. Ove fotografije nastajale su spontano, prateći ustaljeni režim rada osuđenih lica sa psima i konjima, te predstavljaju autentična svedočanstva o primeni ovih inovativnih programa resocijalizacije. One su objavljene u monografijama „Druga šansa“ (2019) i „Sloboda u krugu“ (2021) u izdanju Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu i predstavljene na nekoliko izložbi fotografija.

U pitanju su foto priče, ili foto narativi, kao oblik narativnog pristupa fotografiji, putem kojeg istraživač „priča priču“ na osnovu serije fotografija koje u sebi sadrže višeslojne informacije o predmetu istraživanja. Na taj način, akademsko pisanje se širi izvan tradicionalnih granica, a pričanje priče postaje osoben kvalitativni način istraživanja. Dokumentarne fotografije autorke ovog teksta našle su svoje mesto i u koautorskim monografijama “Susret društvenog i biološkog ozelenjavanje zatvorskih zajednica” (2020) i “Moralna i socijalna klima u zatvorima” (2024), takođe u izdanju Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu, s tim što u ovim publikacijama one prevashodno imaju funkciju da čitaocima dočaraju okruženje o kojem se govori i uslove života u njemu, pre nego da ispričaju lične priče učesnika istraživanja.

Fotografija 4. Monografija Druga šansa: rad osuđenika sa psima u KPZ Sremska Mitrovica. Autor fotografije: Ana Batrićević. Autor fotografije: Ana Batrićević

Fotografija kao način da se šira javnost upozna sa uslovima zatvorskog života

Relevantnost fotografije, a posebno dokumentarne, za antropološku komunikaciju i analizu proizlazi i iz činjenice da je neverbalni jezik foto realizma razumljiv na univerzalnom nivou – kako interkulturalno tako i u različitim kulturama. Fotografiju odlikuje specifičan odnos i prema prošlosti i prema sadašnjosti, koji omogućava da se određene informacije, odnosno iskustva naglašavaju, ali i kritikuju dekonstrukcijom jezika dokumentarnog i skeptičnim iščitavanjem dokumentarnih autentičnosti. Tako umetnička dokumentacija postaje jedan otvoren i uvek promenljiv izvor informacija, čije se značenje otkriva kroz dijalog, razmenu mišljenja i aktivno učešće svih relevantnih subjekata.

Dokumentarna fotografija dopušta da šira javnost ostvari uvid u uslove života u zatvorima i izazove sa kojima se osuđena lica i zaposleni u njima svakodnevno suočavaju. Time se doprinosi borbi protiv stereotipa, diskriminacije i stigmatizacije osuđenih lica, što je veoma važno za njihovu uspešnu socijalnu reintegraciju. Istovremeno, brišu se granice između sveta „iza rešetaka“ i „sveta slobode“, dok u fokusu ostaju životne priče i osećanja „običnih“ ljudi sa obe strane. Fotografija je i moćno sredstvo za iniciranje pozitivnih društvenih promena, budući da vizuelni utisak često može biti veoma snažan, te i fotografije napravljene u zatvorskom okruženju treba posmatrati i sa tog aspekta.

Fotografija 5. Osuđena lica razgledaju fotografije napravljene tokom praćenja primene programa rada sa konjima, Kazneno-popravni zavod u Sremskoj Mitrovici, 2019. godine. Autor fotografije: Ana Batrićević

Doprinos fotografije resocijalizaciji osuđenih lica

Foto priče koje su napravljene lično od strane istraživača imaju kako naučnu tako i umetničku vrednost U njima autor kroz svoju priču, odnosno priče drugih predstavlja i analizira određenu pojavu. Iako su veoma lične, one su oblikovane određenim globalnim, socijalnim, kulturološkim i istorijskim kontekstima i prenose određene grupne i socijalne vrednosti i ograničenja. Međutim, postavlja se pitanje kakav je efekat fotografisanja na uspešnost resocijalizacije osuđenih lica koja su na njima predstavljena? Jedan primer može ukazati na značaj fotografije i njene kapacitete da doprinese resocijalizaciji. Tokom višemesečnog fotografisanja rada osuđenih lica sa konjima u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici 2019. godine autor ovog teksta štampao je fotografije koje su nastajale tokom terenskog istraživanja i delio ih osuđenim licima, koja su imali pravo da ih zadrže . Ona su potom imala priliku da međusobno diskutuju i razmenjuju utiske o fotografijama, ali i da ih pokažu članovima svojih porodica prilikom poseta ili odlaska kućama za vikend ili odmor. U tom smislu, fotografije su podstakle osuđena lica da izraze i podele svoje utiske o programu rada sa konjima, ali i omogućile njihovim porodicama da steknu detaljniji i potpuniji uvid u njihov rad na tom programu, , te te da im pruže podršku.

Fotografija 6. Osuđena lica razgledaju fotografije napravljene tokom praćenja primene programa rada sa konjima, Kazneno-popravni zavod u Sremskoj Mitrovici, 2019. godine. Autor fotografije: Ana Batrićević

Ana Batrićević

The post Fotografisanje života u zatvoru – Istraživački metod i/ili spona između “dva sveta” first appeared on PrisonLIFE.

Fotografija: Ana Batrićević

U jednom od postupaka kontrole koji je Zaštitnik građana pokrenuo po pritužbi kojom se ukazuje na povredu prava na zdravstvenu zaštitu osuđenog obolelog od teškog mentalnog poremećaja, Zaštitnik građana je primio izveštaje Službe za zdravstvenu zaštitu u zavodu iz kojih proizlazi da je kontinuirana medikamentozna terapija jedina moguća terapija, da se socioterapija ne može sprovesti u penalnim uslovima, a da se radna terapija ne može sprovesti jer osuđeni „zbog prirode bolesti nije radno sposoban i zato ne može da se radno uposli.“ Nadalje, u predmetnim izveštajima se navodi da osuđeni nema određenu meru lečenja, da mora da ostane u zavodu dok se nalazi u remisiji osnovne bolesti, a da će, kada se ponovo budu pojavili znaci dekompenzacije, biti upućen u Specijalnu zatvorsku bolnicu i da će se ti postupci ponavljati do izlaska iz zavoda, tj. do potpunog izvršenja kazne. Prateći dalje postupanje zavoda prema osuđenom u konkretnom slučaju, konstatovano je da je on u dosadašnjem toku izvršenja kazne zatvora više od deset puta upućivan i lečen u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu i iz nje ponovo vraćan u zavod.

S tim u vezi, treba imati u vidu da ni u jednom kazneno-popravnom zavodu ni okružnom zatvoru u Srbiji nije formirano posebno odeljenje u kom postoje uslovi za odgovarajuće lečenje i tretman osuđenika obolelih od teških mentalnih poremećaja, da se ova lica u stacionarima zavoda smeštaju zajedno sa drugim pacijentima, i da zaposleni u službama za zdravstvenu zaštitu, osim lekara specijaliste psihijatrije ukoliko je zaposlen u zavodu, nisu posebno obučeni za rad sa njima. Zaposleni u službama za tretman, takođe, nisu posebno stručno obučeni da procene individualne potrebe, kapacitete za promenu i stepen rizika osuđenog koji je oboleo od teškog mentalnog poremećaja za ponavljanje krivičnog dela, niti je sistem razvrstavanja i naknadnog razvrstavanja moguće primeniti u odnosu na ovu naročito osetljivu kategoriju zatvorske populacije. U kazneno-popravnim zavodima i okružnim zatvorima nisu obezbeđeni uslovi za individualiziran pristup njihovom lečenju, koji bi obuhvatio pripremu individualnog plana lečenja i pružanje delotvornog psiho-socijalnog rehabilitacionog tretmana. Postojeća praksa kojom se lečenje, psihijatrijska nega i tretman obolelih od teških mentalnih poremećaja svodi na farmakoterapiju, takođe ne doprinosi ostvarivanju propisane svrhe izvršenja kazne zatvora niti se može smatrati suštinski delotvornim postupanjem. Navedena kategorija osuđenika, pored farmakoterapije, zahteva i adekvatan psiho-socijalni rehabilitacioni tretman, kroz individualni rad, okupacionu terapiju, psihoterapeutski rad i druge aktivnosti, koje bi mogle doprineti boljoj kontroli simptoma mentalnog poremećaja i funkcionisanja unutar zatvorske sredine, poboljšanja mentalnog zdravlja osuđenika ali i kvalitetnije reintegracije.

Postavlja se i pitanje postupanja kazneno-popravnih zavoda i okružnih zatvora u okolnostima kada osuđeno lice koje je obolelo od teškog mentalnog poremećaja odbija da primi terapiju, s obzirom na to da kazna zatvora, za razliku od mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, ne podrazumeva obavezu osuđenika da se podvrgne lečenju, već se lečenje sprovodi uz njegov pristanak na medicinsku meru.

Imajući u vidu sve navedeno, a polazeći od toga da ministarstvo nadležno za poslove zdravlja vrši nadzor nad stručnim radom zdravstvenih službi u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija, Zaštitnik građana je uputio Mišljenje[2] u kom je ukazao na potrebu da Ministarstvo zdravlja posebnu pažnju posveti vršenju kontinuiranog stručnog nadzora nad radom zdravstvenih službi u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija u pogledu pružanja zdravstvene zaštite osuđenim licima obolelim od teških mentalnih poremećaja. Takođe, naglašena je potreba da Ministarstvo pravde i Ministarstvo zdravlja, u okviru svojih nadležnosti i u uzajamnoj saradnji, sveobuhvatno razmotre položaj lica sa teškim mentalnim poremećajima koji kaznu zatvora izdržavaju u kazneno-popravnim zavodima i okružnim zatvorima i iznađu mogućnosti da se na najadekvatniji način zaštitite prava i unapredi postupanje prema ovim licima, uključujući i preduzimanje mera u cilju izmena relevantnih propisa, ukoliko se nakon analize utvrdi da postojeći propisi predstavljaju prepreku za potpuno ostvarivanje prava ovih lica u skladu sa važećim standardima. Ovo posebno imajući u vidu da su zakoni iz oblasti mentalnog zdravlja najjači alat za zaštitu osoba sa mentalnim poremećajima, uključujući i osuđenike sa ovim poremećajima.

Najzad, u svim redovnim godišnjim izveštajima od 2011. godine nadalje, Zaštitnik građana je skretao pažnju na potrebu da Uprava za izvršenje krivičnih sankcija obezbedi da sva lica sa mentalnim smetnjama koja izdržavaju kaznu zatvora budu izmeštena iz redovnog zatvorskog režima i da im se u stacionarnoj zdravstvenoj jedinici unutar zavoda, Specijalnoj zatvorskoj bolnici ili drugoj odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi pruži zdravstvena zaštita primerena njihovoj bolesti i potrebi za lečenjem.

Ono što ohrabruje je činjenica da je prepoznata potreba za rešavanjem navedenog problema, te je Strategijom razvoja sistema izvršenja krivičnih sankcija u Republici Srbiji za period 2022-2027. godine[3], predviđena izgradnja novog objekta za Specijalnu zatvorsku bolnicu u Beogradu, kao i izgradnja objekata za smeštaj bolesnih lica u KPZ Niš i KPZ Požarevac – Zabela, koja bi imala i posebno odeljenje za smeštaj lica sa mentalnim smetnjama.

Dr Nataša Tanjević

[1] Oboleli od hroničnog psihotičnog poremećaja – Shizofrenija, shizotipski poremećaji i sumanuti poremećaji iz grupe F20-F29, po Desetoj reviziji Međunarodne klasifikacije bolesti i srodnih zdravstvenih problema Svetske zdravstvene organizacije, kao i drugi mentalni poremećaji koji zahtevaju intenzivan psihijatrijski tretman (primera radi, bipolarni afektivni poremećaji).
[2] Mišljenje Zaštitnika građana, del.br. 18911 od 17.05.2017. godine.
[3] „Službeni glasnik RS“, br. 142/2022.

The post Postupanje prema osuđenim licima sa teškim mentalnim poremećajima u zatvoru: Stanje i izazovi first appeared on PrisonLIFE.

Crtež čiji je autor osuđeno lice, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. Autor fotografije: Ana Batrićević

Specifičnost same bolesti zavisnosti i njen veliki uticaj na celokupno društvo čini ovu kategoriju lica posebno ranjivom u zatvorskom okruženju. S tim u vezi, posebno pitanje odnosi se na položaj zavisnika od psihoaktivnih supstanci, kao i njihovu rehabilitaciju koja je veoma specifična kada je reč o izdržavanju zatvorske kazne. Ovo iz razloga što rad sa ovom zatvorskom populacijom zahteva postojanje posebnih odeljenja, posebnih programa rada, dovoljan broj obučenog osoblja, motivisanost zatvorenika da se uključe u programe i sl. Takođe, zahteva da oni koji u zatvorima rade sa zavisnicima od psihoaktivnih supstanci poznaju problematiku zavisnosti, karakteristike ove populacije, poseduju komunikacijske i ostale veštine neophodne za rad za zavisnicima, neophodno strpljenje i sl.

Tretman mora biti usredsređen na individualne potrebe svakog osuđenog lica, njegovu specifičnu zavisnost i motivaciju, kao i ulogu koju ima u sistemu zloupotrebe psihoaktivnih supstanci u zatvoru. Program koji se sprovodi kroz individualni rad treba da ima za cilj edukaciju o zavisnosti od psihoaktivnih supstanci i negativnim posledicama zloupotrebe; motivisanje za životne promene i održavanje apstinencije; usvajanje plana za prevazilaženje problema zavisnosti; pružanje podrške za usvajanje zdravih životnih stilova, razvoj ličnih kapaciteta i sl. Kada je reč o grupnom radu, u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija u Srbiji se u poslednje dve godine sprovodi specijalizovani program za grupni rad sa zavisnicima od droge. Opšti cilj ovog programa je smanjenje zavisničkog povrata u cilju smanjenja kriminološkog povrata, dok su kao specifični ciljevi programa određeni sledeći ciljevi: motivacija za aktivno učestvovanje u tretmanu; sticanje uvida u sopstvenu zavisnost i potrebe lečenja; promena obrazaca ponašanja, ovladavanje navikama i veštinama i tako dalje. Sprovođenje ovog specijalizovanog programa je veoma značajno jer doprinosi i ostvarivanju individualnih ciljeva, kao što su usvajanje društveno prihvatljivih modela ponašanja ili uspostavljanje/održavanje apstinencije. Pored navedenog, od značaja je i sprovođenje Opšteg kognitivno-bihejvioralnog programa koji je primenljiv na sve kategorije zatvorenika, uključujući i zavisnike od psihoaktivnih supstanci, jer se fokusira na promenu disfunkcionalnih misli i ponašanja, omogućava učenje novih načina razmišljanja, razvijanje zdravijih strategija suočavanja i smanjenje rizika od recidiva.

Uporedni primeri dobre prakse ukazuju da se u zatvorima formiraju odeljenja ili zone bez droge („drug free units“), u kojima zatvorenici pristaju na nasumična testiranja kojima se utvrđuje da ne konzumiraju drogu, a zauzvrat dobijaju podsticaje putem povlastica – proširenih prava i pogodnosti ili boljih životnih uslova u odnosu na redovna zatvorska odeljenja. Ovo je pogodno samo za ona lica koja su izuzetno motivisana da dok izdržavaju kaznu ne dođu u kontakt sa drogom. U Srbiji, u ovom trenutku, ni u jednom zatvoru ne postoji „Odeljenje bez droge“. Ono je tokom 2020/2021. godine bilo formirano u Okružnom zatvoru u Beogradu i Kazneno-popravnom zavodu u Pančevu, ali je zbog nedostatka prostornih i kadrovskih kapaciteta u međuvremenu zatvoreno. Takođe, i u Kazneno-poprabnom zavodu u Nišu je bio uveden program „Odeljenje bez droge“, koji je u potpunosti ugašen 2017. godine, jer je, prema službenim navodima, realizacija istog podrazumevala postojanje posebne zgrade, dvorišta i angažovanje većeg broja službenika, što se u uslovima prenaseljenosti smeštajnih kapaciteta, odnosno nedostatka prostornih i kadrovskih kapaciteta nije moglo ostvariti.

Kada su u pitanju zavisnici od psihoaktivnih supstanci, njihov položaj, odnosno lečenje u zatvorima je otežano i iz razloga što ova lica u najvećem broju slučajeva ne mogu započeti lečenje u zatvoru, odnosno na supstitucionoj terapiji se nalaze samo oni koji su lečenje započeli u zajednici, pre dolaska u zatvor. Lečenje supstitucionom terapijom dostupno je u zdravstvenim ustanovama od primarnog do tercijarnog nivoa zaštite, pri čemu zdravstvene službe u zatvorima pripadaju Ministarstvu pravde a ne Ministarstvu zdravlja. Nacionalni mehanizam za prevenciju torture (NPM) je prilikom poseta ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija uočio da je broj zatvorenika koji su na supstitucionoj terapiji znatno manji od realnih potreba, upravo iz razloga što su u supstitucionu terapiju uključeni samo oni koji su lečenje započeli u zajednici, pre dolaska u zatvor. Stoga je NPM u svom Izveštaju ukazao na to da je neophodno unaprediti postupanje, na način da se poboljša pristup lečenju opijatskim supstitutima u zatvorima time što će se stvoriti uslovi da sva lica koja imaju problem sa zavisnošću od psihoaktivnih supstanci, a za koje lekar specijalista psihijatrije u zatvoru proceni da postoji potreba da se uvede supstituciona terapija, budu upućena u nadležne zdravstvene ustanove radi mišljenja i donošenja odluke o uvođenju ove terapije. Na potrebu za unapređenjem postupanja u ovom delu ukazao je i Evropski komitet za sprečavanje mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja u Izveštaju o poseti Republici Srbiji 2015. godine[2], kao i u Izveštaju o poseti 2021. godine, te je, između ostalog, pozvao srpske vlasti da razviju sveobuhvatnu strategiju za pružanje pomoći zatvorenicima sa problemima povezanim sa drogom (kao deo šire nacionalne strategije o drogama).

Da bi se adekvatno odgovorilo na zdravstvene potrebe ove kategorije zatvorenika, neophodno je da zdravstveni radnici iste identifikuju prilikom pregleda po prijemu u zatvor, da obrate dužnu pažnju na njihovu posebnu ranjivost u zatvoru, da pruže odgovarajuću terapiju, kao i blagovremeno organizuju nastavak nege po izlasku iz zatvora. U tom smislu, neophodno je i da se obezbede uslovi da se u svim zatvorima omoguće usluge lekara specijaliste psihijatrije. Takođe, postoji potreba za većim brojem službenika tretmana, obezbeđenja i zdravstvenog osoblja, kao i za stvaranjem uslova za rehabilitaciju zavisnika od psihoaktivnih supstanci, koji podrazumevaju pre svega postojanje posebnih izolovanih odeljenja, posebnih programa rada i obučenog osoblja, kako primarni problem zavisnosti ne bi ostao nerešen i u senci sekundarnog problema izvršenja krivičnog dela. Jednom rečju, potreban je poseban i specijalizovan pristup prilagođen potrebama ove posebno osetljive kategorije zatvorske populacije.

dr Nataša Tanjević

[1] Izveštaj o radu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, 2015. godina

[2] Videti: CPT/Inf, (2015) 60

The post Tretman zavisnika od psihoaktivnih supstanci u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija u Republici Srbiji first appeared on PrisonLIFE.

Kriminologija i istraživanje kvaliteta zatvorskog života

Tokom protekle tri decenije, povećano je interesovanje za istraživanje kvaliteta života u međunarodnoj i nacionalnoj naučnoj i stručnoj javnosti. Koncept kvaliteta života u zatvorima se objašnjava pretpostavkom da bi osuđenici mogli bolje reagovati na tretman u kazneno-popravnim ustanovama ukoliko je njihovo zadovoljstvo na višem nivou. Brojni autori su analizirali značaj kvaliteta zatvorskog života kroz njegov odnos prema resocijalizaciji i smanjenju recidiva ili rizika od kriminala, kao krajnjim ciljevima rehabilitacije i pokušali da utvrde koji faktori na njega utiču. Jedan od prvih kriminologa koji je svoj istraživački rad fokusirao na kvalitet života u zatvorima je Alison Libling, profesorka kriminologije i krivičnog pravosuđa na Univerzitetu u Kembridžu i direktorka Centra za istraživanje zatvora Instituta za kriminologiju. Serija empirijskih i teorijskih istraživanja fokusiranih na kvalitet života u zatvoru pokušala je da pruži konceptualnu i metodološku osnovu za razumevanje zatvorskog života, uključujući njegovu prirodu, kvalitet, upravljanje i efekte zatvora.

MQPL upitnik

Složenost ovog konstrukta rezultirala je pojavom višedimenzionalnog instrumenta dizajniranog da ga proceni. Merenje kvaliteta zatvorskog života (‘Measuring the Quality of Prison Life’ – MQPL) je skala osmišljena je da nam pomogne da razumemo savremeno iskustvo zatvora i zatvorskog života i njihove uticaje. Zatvorsko iskustvo se posmatra kao višedimenzionalno. Sagledavanjem svakodnevnog iskustva osuđenika i zatvorskog osoblja, identifikovano je nekoliko ključnih dimenzija: poštovanje, humanost, odnosi između osoblja i zatvorenika, podrška, poverenje, pravičnost, red, sigurnost, dobrobit, lični razvoj, porodični kontakti, moć, smisao i pristojnost.

Sveobuhvatna analiza kvaliteta života u zatvorima

Konačni skup dimenzija skale MQPL je tematski grupisan u pet sveobuhvatnih kategorija: dimenzije harmonije; dimenzije profesionalizma; bezbednosne dimenzije; dimenzije uslova života u zatvoru i kontakta sa porodicom; i dimenzije dobrobiti, blagostanja i razvoja. Navedeno predstavlja pažljivo izbalansiran konceptualni okvir za preispitivanje moralnog kvaliteta zatvora na osnovu iskustva osuđenika. Ova skala je alat za preispitivanje i analizu, kao i za „identifikovanje simptoma” koji su indikatori moralnih promašaja i težnje za legitimnošću, kako objašnjava autorka, prof. Libling.

Dimenzije harmonije uglavnom predstavljaju interpersonalne i odnosne aspekte zatvorskog iskustva. Ova kategorija obuhvata dolazak u zatvor, poštovanje/pristojnost, odnos zaposlenih i osuđenih lica, humanost, pristojnost, brigu o ranjivim grupama, kao i pomoć i podršku.

Dimenzije profesionalizma se odnose na bitne karakteristike rada zatvora, a uključuju komunikacijske veštine, kompetencije, znanje, iskustvo i stručnost, internalizovane i organizacione vrednosti. Dimenzije profesionalizma se sastoje od profesionalizma zaposlenih, birokratske legitimnosti, pravičnosti, kao i organizacije i doslednosti.

Bezbednost i blagostanje u zatvorima

Bezbednosne dimenzije se odnose na vladavinu zakona i njihovu adekvatnu primenu, na propise i bezbednost, a uključuju očuvanje reda i bezbednost, sigurnost osuđenika, prilagođavanje osuđenika, i droga i zloupotreba. Drugim rečima, to su vladavina prava, pravilno korišćenje ovlašćenja, regulisanje ponašanja i obezbeđenje bezbednosti.

Sledeće, Dimenzije uslova života u zatvoru i kontakta sa porodicom obuhvataju aspekte uslovi i kontakt sa porodicom. Na kraju, Dimenzije dobrobiti, blagostanja i razvoja su povezane se aspektima ličnog razvoja, lične autonomije, dobrobiti i blagostanja, i uznemirenosti. Uopšteno, dimenzija se odnosi na to kako osuđenici doživljavaju svoje blagostanje, koji je njihov kapacitet da deluju samostalno, koji je nivo podrške njihovom ličnom razvoju, itd.

—————————————————————–

Tekst je delom preuzet od: Ilijić, Lj., Milićević, M., & Pavićević, O. (2020). Approaches and methods in the quality of prison life assessing – Measuring social and moral climate in prisons. In G. Nedović & F. Eminović (Eds.), Approaches and models in special education and rehabilitation: thematic collection of international importance (pp. 85–96). University, Faculty of Special Education and Rehabilitation, Publishing Center of the Faculty.

The post Kvalitet zatvorskog života i njegova procena first appeared on PrisonLIFE.