Visoki zidovi, teške kapije, stara arhitektonska rešenja i spoljašnje obezbeđenje su prvo o čemu se razmišlja kada se pomenu uslovi u penalnim ustanovama. Međutim, osoblje svih službi u kazneno-popravnim zavodima i osuđena lica su ključni faktori koji čine život u zatvoru (ne)podnošljivim, odnosno čiji međusobni odnosi determinišu zatvorsku socijalnu klimu. Kada su svojevremeno jednog ozloglašenog upravnika kazneno-popravnog zavoda kritikovali zbog torture, nasilja i lošeg postupanja prema osuđenim licima, on je na kritike odgovorio da „nije raspisao konkurs za prijem u zatvor“, misleći da je time dao duhovit odgovor. No, ako se ne biraju osuđena lica, zatvorsko osoblje se bira i jedino obrazovan i osposobljen vaspitački kadar može zaslužiti poverenje za valjan tretman. Treba podsetiti i na to da vaspitači (a zaposlene u službama za tretman i obuku i upošljavanje, uslovno zovemo „vaspitači“) u penalnim ustanovama ne uživaju “moć i ugled“. Takođe, mnogi mladi vaspitači na početku svoje karijere misle da se lako mogu snaći u izazovima tog odgovornog poziva. Nažalost, njihov posao je neretko obezvređen i „nezaštićen“.

Vaspitač u dvorištu Okružnog zatvora u Beogradu, 2023. Autor fotografije: Ana Batrićević

Značaj i uloga vaspitača u procesu tretmana

Ni najbolji zakoni niti ugrađeni međunarodni standardi adekvatnog postupanja s osuđenim licima ne mogu zatvorsku kaznu oživotvoriti ako osoblje nije „doraslo“ tom složenom zadatku. Tretman bi trebalo da je usmeren ka svakom pojedinačnom osuđenom licu, sa glavnim ciljem da ublaži negativne efekte zatvorskih uslova koji su neizbežni, da umanji osećanje odbačenosti i izolovanosti kod osuđenog lica, i da istovremeno pruži neophodnu pomoć pojedincu da promeni ponašanje koje ga je dovelo u zatvor, da povrati veru u sebe, svoje mogućnosti i sposobnosti.

Ključni izazovi za vaspitače u sistemu izvršenja krivičnih sankcija u Srbiji

U kazneno-popravnim zavodima u Srbiji je prisutan problem raznolikosti stručne spreme vaspitača kao i nepostojanje adekvatnog usavršavanja posle završenog formalnog školovanja, pri čemu se osoblje oslanja na znanja stečena formalnim obrazovanjem. Nesporno je da posedovanje samo formalnih, teorijskih znanja bez adekvatnog praktičnog iskustva nije dovoljno za uspešan rad ni u jednoj profesionalnoj oblasti. Na osnovu razgovora sa vaspitačima, može se uvideti da se problem usložnjava i zbog nepostojanja jasne podele poslova u skladu sa stručnim profilom vaspitača. Kada bi svaki zaposleni bio zadužen za posao za koji je obrazovan, tretman lica koja izdržavaju kaznu zatvora bio bi funkcionalniji i uspešniji. Primera radi, posao planiranja i organizovanja obrazovanja, obuke i osposobljavanja trebalo bi da rade andragozi a ne profesori geografije ili maturanti srednjih škola, kao što se ponekad dešavalo.

Na vaspitače se ne može gledati kao na manje značajno osoblje zaduženo za svakodnevne rutinske aktivnosti, već kao na zanimanje koje zahteva specifično obrazovanje i permanentno usavršavanje. Postojeće probleme ne može rešiti mali broj zaposlenih kojima je kriminologija, penologija, psihologija ili andragogija struka ili opredeljenje. Stvaranje pozitivne i stimulativne atmosfere za učenje i usklađivanje između obrazovanja, kulturno-zabavnih i rekreativno-sportskih delatnosti sa bezbednosnim merama izazov je za profesionalce koje rade ili bi trebalo da rade na resocijalizaciji osuđenih lica.

Kako osnažiti vaspitače i unaprediti tretman osuđenih lica?

Skoro da nema nauke iz korpusa društvenih i medicinskih nauka koja ne može naći svoje mesto u rešavanju problema vezanih za izvršenje kazne zatvora. Bez obrazovanja, profesionalnih veština, mogućnosti za usavršavanje i motivacije osoblja teško se mogu postići pomaci ka efikasnijem tretmanu osuđenih lica. Očigledno je da vaspitači bez podrške Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i celokupne zajednice, ostaju vezanih ruku. Preko njihovih leđa se prelamaju najteži i najvažniji problemi vezani za resocijalizaciju osuđenih lica. Zaposleni u zatvorima su često bespomoćni da učine bilo šta sem održavanja discipline i svaki pomak u smislu organizovanja obrazovnih programa, radnih i rekreativno-sportskih aktivnosti je vredan pažnje. Bez takvih aktivnosti i osoblja koje je obrazovano za adekvatno reagovanje u raznolikim kriznim situacijama i koje imaja razvijenu empatiju i pozitivne stavove ka promeni i ostvarivanju resocijalizacije osuđenih lica, pada i svrha zatvorske kazne i resocijalizacije, odnosno reintegracije.

Prof. dr Branislava Knežić

The post Uloga vaspitača u kazneno-popravnim zavodima first appeared on PrisonLIFE.

Istraživanja pokazuju da se kod osuđenih lica koja se bave hortikulturom ili borave u ozelenjenom prostoru uočavaju brojne pozitivne promene. Ređe se ponašaju autodestruktivno, ređe učestvuju u nezakonitim aktivnostima, postaju manje sklona zloupotrebi droga, anksioznosti, depresiji i rizičnom ponašanju, radije prihvataju pomoć, ređe imaju zdravstvene tegobe, i beleže nižu stopu povrata. Potvrđeno je da bavljenje baštovanstvom ili boravak u vrtu tokom izdržavanja kazne izaziva pozitivne i dugoročne emocionalne i psihološke promene kod osuđenih. Primećeno je i da se učesnici u takvim programima ređe ponašaju neprijateljski, da lakše stiču samopouzdanje i samopoštovanje, kao i da razvijaju sposobnost rešavanja problema, donošenja odluka i osećaj odgovornosti.

Fotografija 1. Kazneno-popravni zavod u Nišu. Autor: Ana Batrićević. Fotografija je napravljena 2019. godine uz dozvolu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde Republike Srbije, a za potrebe istraživanja čiji su rezultati objavljeni u monografiji: Pavićević, O. Ilijić, Lj., & Batrićević, A. (2020). Susret društvenog i biološkog ozelenjavanje zatvorskih zajednica. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Pravni okviri za ozelenjavanje ustanova za izvršenje krivičnih sankcija u Srbiji

Pravo na zdravu životnu sredinu zagarantovano je Ustavom Republike Srbije prema kojem je svako odgovoran za zaštitu životne sredine i dužan da je čuva i poboljšava. Ustav Republike Srbije zabranjuje diskriminaciju, što znači da pravo na zdravu životnu sredinu pripada svim građanima, uključujući i one koji su lišeni slobode. Spisak subjekata koji su prema Zakonu o zaštiti životne sredine odgovorni za njeno očuvanje obuhvata širok krug pojedinaca, organa i institucija i nema prepreka da mu se priključe i ustanove za izvršenje krivičnih sankcija, u meri u kojoj se u njima odvijaju aktivnosti bitne za životnu sredinu. Zakon o zaštiti životne sredine obavezuje različite subjekte da podstiču jačanje svesti o značaju zaštite životne sredine kroz obrazovanje i vaspitanje, što je moguće sprovoditi i u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija.

Fotografija 2. Kazneno-popravni zavod za žene u Požarevcu. Autor: Ana Batrićević. Fotografija je napravljena 2019. godine uz dozvolu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde Republike Srbije, a za potrebe istraživanja čiji su rezultati objavljeni u monografiji: Pavićević, O. Ilijić, Lj., & Batrićević, A. (2020). Susret društvenog i biološkog ozelenjavanje zatvorskih zajednica. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Normativni okvir za izvršenje krivičnih sankcija u Srbiji ostavlja prostora za primenu ozelenjavanja u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija. Zakon o izvršenju krivičnih sankcija propisuje da smisao izvršenja krivičnih sankcija čine resocijalizacija i socijalna reintegracija, a ozelenjavanje prostora u kojima borave osuđena lica upravo ima za cilj da te procese pospeši. Stoga se može reći da ozelenjavanje ustanova za izvršenje krivičnih sankcija doprinosi ostvarenju svrhe krivičnih sankcija. Lišenje slobode ne podrazumeva stalan boravak u zatvorenom, već i boravak na otvorenom, ali u okviru zatvorskog kompleksa. Jedina ograničenja proizlaze iz suštine lišenja slobode kretanja, iz prirode režima života u zatvoru i zahteva bezbednosti. Ograničenje slobode zavisi i od tipa zavoda za izvršenje krivičnih sankcija. Ozelenjavanje uključuje i angažovanje osuđenih lica na različitim programima rada, ali i njihovu edukaciju u oblasti hortikulture, te su za to pitanje bitne i odredbe Zakona o izvršenju krivičnih sankcija  kojma su regulisani rad i obrazovanje osuđenih.

Sprovođenje ozelenjavanja u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija

Ozelenjavanje ustanova za izvršenje krivičnih sankcija povezano je sa angažovanjem osuđenih u okviru programa rada ili terapije, ali se može sprovoditi i od strane drugih lica. Programi rada osuđenih lica u baštama primenjuju se kao terapijski programi koji podstiču njihov rad na sebi, ali predstavljaju i povlasticu koju mogu steći zahvaljujući uzornom ponašanju. Ovakvi programi imaju i edukativni karakter pošto doprinose razvoju ekološke svesti i pomažu učesnicima da steknu znanja kako bi nakon izdržane kazne pronašli legalno zaposelnje i izvor prihoda. U većini ustanova za izvršenje krivičnih sankcija osuđena lica dobijaju potvrdu o stečenom znanju, što im povećava zapošljivost, ali i samopouzdanje i samopoštovanje.

Fotografija 3. Kazneno-popravni zavod u Sremskoj Mitrovici. Autor: Ana Batrićević. Fotografija je napravljena 2019. godine uz dozvolu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde Republike Srbije, a za potrebe istraživanja čiji su rezultati objavljeni u monografiji: Pavićević, O. Ilijić, Lj., & Batrićević, A. (2020). Susret društvenog i biološkog ozelenjavanje zatvorskih zajednica. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Kazneno-popravni zavod u Sremskoj Mitrovici

KPZ u Sremskoj Mitrovici posvećuje pažnju ozelenjavanju, a sarađuje i sa javnim preduzećima “Srbija šume” i “Vojvodina šume“, te učestvuje u akcijama pošumljavanja širom Srbije. Zavod ima 750 hektara obradive zemlje, na kojoj rade osuđena lica. Od toga je 7 hektara pod zasadima voća – kruške, jabuke i šljive. U zavodu postoje i dva plastenika. U zavodu se realizuje projekat u okviru kojeg se osuđena lica uče voćarstvu, a voće se prodaje na tržištu. I na uzgajanju povrća angažovana su osuđena lica, a povrće koje se proizvede u zavodu koristi se za ishranu.

Kazneno-popravni zavod u Požarevcu-Zabeli

KPZ u Požarevcu-Zabeli ima oko 3 hektara površine pod stablima, uključujući i pošumljeni prostor i uređeni park, tako da je ceo prostor okružen pojasom zelenila. Pošumljene površine su pod mešovitim vrstama četinara i lišćara koje su zasadila osuđena lica. Zavodu pripada oko 180 hektara obradivog zemljišta, na kojem se uzgajaju poljoprivredne kulture. Osuđena lica učestvuju u obradi poljoprivrednog zemljišta zavoda i u pošumljavanju, pomažući preduzeću “Srbija šume”. U spoljnoj bašti gaji se sezonsko povrće za ishranu osuđenih, zaposlenih u zavodu i za hotel u okviru zavoda. U zavodu se gaje i rasadi cveća, uglavnom u staklenicima i plastenicima. U KPZ u Požarevcu-Zabeli već godinama se dva puta godišnje organizuje kurs na kojem osuđena lica stiču znanja i veštine za uzgoj povrća u zatvorenim prostorima.

Fotografija 4. Kazneno-popravni zavod u Požarevcu – Zabeli. Autor: Ana Batrićević. Fotografija je napravljena 2019. godine uz dozvolu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde Republike Srbije, a za potrebe istraživanja čiji su rezultati objavljeni u monografiji: Pavićević, O. Ilijić, Lj., & Batrićević, A. (2020). Susret društvenog i biološkog ozelenjavanje zatvorskih zajednica. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Kazneno-popravni zavod za žene u Požarevcu

U KPZ za žene u Požarevcu ozelenjavanje prostora je veoma zastupljeno – zbog estetskih ali i praktičnih razloga. Osim površina za slobodne aktivnosti na otvorenom, zavod ima i baštu, plastenik, staklenik i otvorene površine na kojima se gaje razne vrste povrća i voća. Osuđenice su angažovane na održavanju zasada u zavodu, a mnoge koje imaju pravo da rade van zavoda zaposlene su na održavanju gradskih zelenih površina ili na ergeli Ljubičevo. Kod osuđenica postoji interesovanje za hortikulturu. One rade pod nadzorom službenih lica, koja prate njihov rad, daju im uputstva na dnevnom nivou, obezbeđuju im sredstva za rad i zaštitu na radu.

Fotografija 5. Kazneno-popravni zavod za žene u Požarevcu. Autor: Ana Batrićević. Fotografija je napravljena 2019. godine uz dozvolu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde Republike Srbije, a za potrebe istraživanja čiji su rezultati objavljeni u monografiji: Pavićević, O. Ilijić, Lj., & Batrićević, A. (2020). Susret društvenog i biološkog ozelenjavanje zatvorskih zajednica. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Kazneno-popravni zavod u Nišu

U KPZ u Nišu nastoji se da okruženje bude zeleno i humano, a vodi se računa o tome da ozelenjavanje zavodskih površina ima i praktičnu svrhu – u smislu radnog angažovanja osuđenih lica i uzgajanja poljoprivrednih kultura. Osuđena lica koja to žele su uključena u obuku za biljnu proizvodnju i rad na poslovima ratarske i povrtarske proizvodnje. Osuđena lica rade i na uređenju zelenih površina i uzgoju cveća u zavodu, a bave se i izradom parkovskih mobilijara i uređivanjem javnih zelenih površina i učestvuju u akcijama pošumljavanja.

Fotografija 6. Kazneno-popravni zavod u Nišu. Autor: Ana Batrićević. Fotografija je napravljena 2019. godine uz dozvolu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde Republike Srbije, a za potrebe istraživanja čiji su rezultati objavljeni u monografiji: Pavićević, O. Ilijić, Lj., & Batrićević, A. (2020). Susret društvenog i biološkog ozelenjavanje zatvorskih zajednica. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Budućnost ozelenjavanja ustanova za izvršenje krivičnih sankcija u Srbiji

Ozelenjavanje ustanova za izvršenje krivičnih sankcija predstavlja višestruko korisnu tendenciju – za osuđena lica, za zaposlene, za širu zajednicu i životnu sredinu. Proces ozelenjavanja donosi psihološku, estetsku, ekonomsku i ekološku korist, te mu i dalje treba posvećivati pažnju. Kod osuđenih lica izražen je visok stepen entuzijazma za ozelenjavanje, a postoji i spremnost donosilaca odluka da i dalje rade na ozelenjavanju ustanova za izvršenje krivičnih sankcija, te se može očekivati da u budućnosti i više površina u okviru njih bude obogaćeno biljnim svetom.

Ana Batrićević

The post Ozelenjavanje ustanova za izvršenje krivičnih sankcija u Srbiji – Propisi i primeri dobre prakse first appeared on PrisonLIFE.

Istraživanja potvrđuju da interakcija sa životinjama kod ljudi smanjuje stres i agresiju, pojačava empatiju, podstiče odgovornost za druge i doprinosi opštem mentalnom i fizičkom zdravlju i blagostanju. Terapija uz pomoć životinja primenjuje se sa ciljem da pomogne ljudima da se suoče sa najrazličitijim izazovima: poteškoćama prilikom učenja, post-traumatskim stresnim poremećajem, depresijom, strahovima, fobijama, anksioznošću, besom… U skladu sa tim, terapeutske životinje sve češće ulaze u: škole, bolnice, centre za dnevni boravak starijih osoba i dece, ali i ustanove za izvršenje krivičnih sankcija.

Fotografija 1. Azil za pse u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici. Autor: Ana Batrićević. Fotografija je napravljena za potrebe istraživanja o primeni programa resocijalizacije osuđenih lica kroz rad sa psima i objavljena u monografiji Batrićević, A. (2019) Druga šansa: Rad osuđenika sa psima u KPZ Sremska Mitrovica. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Program resocijalizacije osuđenih lica kroz rad sa psima

Program zasnovan na resocijalizaciji osuđenih lica kroz rad sa napuštenim psima primenjuje se u Kazneno popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici od 2017. godine. Osuđenici koji to žele i za koje stručni tim zavoda oceni da su za to podobni, mogu učestvovati u programu rada sa psima, tokom kojeg se staraju o napuštenim psima i stiču osnovna znanja o njihovoj dresuri. Na početku, program se primenjivao samo u poluotvorenom delu zavoda da bi sredinom 2019. godine, sedam pasa bilo smešteno u zatvoreni deo ovog kazneno-popravnog zavoda. U pitanju je deo zavoda sa maksimalnim obezbeđenjem, a samim tim i sa većim ograničenjima i intenzivnijim zatvorskim deprivacijama. U ovaj deo kazneno-popravnog zavoda smeštena su osuđena lica kojima su izrečene duže kazne lišenja slobode. Zbog toga, rad sa psima za njih ima poseban značaj i još više doprinosi da se na konstruktivan način suoče sa lišenjem slobode i deprivacijama koje je nužno prate.

Fotografija 2. Rad osuđenih lica sa psima u zatvorenom delu Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici. Autor: Ana Batrićević. Fotografija je napravljena za potrebe istraživanja o primeni programa resocijalizacije osuđenih lica kroz rad sa psima i objavljena u monografiji Batrićević, A. (2020) Sloboda u krugu. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Azil za pse u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici

Ono što program resocijalizacije osuđenih lica kroz rad sa psima u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici čini posebnim jeste okolnost da su psi sa kojima osuđenici rade smešteni u azilu, koji se nalazi unutar zatvorskog kompleksa. Više od 200 pasa zbrinuto je u okviru ove ustanove za izvršenje krivičnih sankcija. Oni borave u prostoru koji je čist, topao i prilagođen njihovim potrebama, dostupna im je veterinarska nega, a osuđena lica ih hrane, čiste, kupaju, četkaju, ali i dresiraju, kako bi ih pripremili za udomljavanje. Naime, zaposleni u zavodu koji imaju posebna znanja i veštine potrebne za rad sa psima i dresiranje pasa, podučavaju osuđena lica kako da dresiraju pse. Na taj način, psi se dresiraju i uče osnovnim komandama, što povećava njihove izglede da pronađu novi dom.

Fotografija 3. Rad osuđenih lica sa psima u zatvorenom delu Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici. Autor: Ana Batrićević. Fotografija je napravljena za potrebe istraživanja o primeni programa resocijalizacije osuđenih lica kroz rad sa psima i objavljena u monografiji Batrićević, A. (2020) Sloboda u krugu. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Efekti programa rada osuđenih lica sa psima

Već od samog početka primene programa resocijalizacije osuđenih lica kroz rad sa psima, pokazale su se njegova višestruko korisna i pozitivna dejstva. Pre svega, napušteni psi se sklanjanu sa ulice i smeštaju u azil, gde se sa njima postupa humano i u skladu sa osnovnim principima dobrobiti životinja. Nekada napušteni, ovi psi su sada zaštićeni i spremni za udomljavanje od strane svih zainteresovanih građana. Osim toga, učestvovanjem u programu rada sa psima, osuđenim licima se pruža prilika da steknu sertifikat o završenoj obuci za rad sa psima i zaposle se nakon izdržane kazne. Time se nastoji doprineti njihovnom vraćanju u redovne životne tokove i iznalaženju zakonitog izvora prihoda nakon izdržane kazne. Konačno, pozitivno dejstvo svakodnevne interakcije sa psima dovelo je i do brojnih pozitivnih promena u raspoloženju i međuljudskim odnosima u zavodu – kako između samih osuđenih lica, tako i između osuđenih lica, sa jedne strane, i zaposlenih u zavodu, sa druge.

Fotografija 4. Rad osuđenih lica sa psima u zatvorenom delu Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici. Autor: Ana Batrićević. Fotografija je napravljena za potrebe istraživanja o primeni programa resocijalizacije osuđenih lica kroz rad sa psima i objavljena u monografiji Batrićević, A. (2020) Sloboda u krugu. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Rad sa psima kao podsticaj za lični razvoj

Kroz svakodnevnu interakciju sa životinjama, osuđena lica stiču prostor da a rade na sebi i da ponovo razviju osećaj empatije, odgovornosti i poverenja. To potvrđuju i njihove reči, kojima opisuju da ih provođenje slobodnog vremena sa životinjama ispunjava osećajem smirenosti, da im daje pozitivnu energiju, kao i da im pomaže da se na adekvatan način suoče sa neprijatnostima i konfliktnim situacijama. Osuđena lica koja rade sa psima ističu i to da im njihove porodice pružaju veliku podršku da istraju u ovakvoj vrsti angažovanja, te da su ponosni na njihov rad. Neki od njih odlučili su da udome pse sa kojima su radili tokom programa. U tom smislu, pozitivan primer predstavlja porodica jednog od osuđenih lica koja je usvojila psa iz azila dok je on još bio na izdržavanju kazne.

Fotografija 5. Rad osuđenih lica sa psima u zatvorenom delu Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici. Autor: Ana Batrićević. Fotografija je napravljena za potrebe istraživanja o primeni programa resocijalizacije osuđenih lica kroz rad sa psima i objavljena u monografiji Batrićević, A. (2020) Sloboda u krugu. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Mogući efekti resocijalizacije kroz rad sa psima na smanjenje recidivizma

Iako je rano u ovom trenutku govoriti o efektima programa rada osuđenih lica sa psima na smanjenje recidivizma, odnosno ponovnog vršenja krivičnih dela, budući da je kratak period njegove primene, te da se mnogi od učesnika u programu još uvek nalaze na izdržavanju kazne, ono što se prema rečima osuđenih lica i zaposlenih u zavodu može primetiti jeste: pozitivna atmosfera, smirenost, smanjenje tenzije u svakodnevnoj komunikaciji kako između samih osuđenih lica, tako i između osuđenih lica i zaposlenih u zavodu… Sve to zahvaljujući prisustvu pasa i svakodnevnom radu sa njima, uzajamnoj ljubavi i saosećanju, koje interakcija sa životinjama budi kod svakog čoveka. Ipak, odgovor na pitanje da li je i u kolikoj meri ovaj program resocijalizacije osuđenih lica delotvoran u pogledu suzbijanja povrata zahteva sprovođenje dugoročnih i sveobuhvatnih istraživanja i praćenja statistika povrata i učestvovanja u ovom programu tokom narednih nekoliko godina, pa čak i decenija. Ono što je u ovom trenutku nesporno, jesu njegovi neposredni pozitivni efekti na osuđena lica, životinje i širu zajednicu, zbog čega se njegova primena inicira i planira i u drugim ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija u Srbiji.

Fotografija 6. Rad osuđenih lica sa psima u zatvorenom delu Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici. Autor: Ana Batrićević. Fotografija je napravljena za potrebe istraživanja o primeni programa resocijalizacije osuđenih lica kroz rad sa psima i objavljena u monografiji Batrićević, A. (2020) Sloboda u krugu. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Ana Batrićević

The post Resocijalizacija osuđenih lica kroz rad sa psima first appeared on PrisonLIFE.

O postojanju zatvora u feudalnoj Srbiji svedoče manastirske hrisovulje (Hrisovulja svetog Đorđa Skopskog iz 1299., Svetostefanska iz 1313. i Arhanđelovačka iz 1348. godine), u kojima se, pored telesnih i smrtne kazne pominje i tamnica. Dušanov zakonik iz 1349. je poznavao više vrsta lišenja slobode, uključujući državne, crkvene i vlasteoske tamnice, tamnicu na carskom dvoru. Prema Dušanovom zakoniku, tamnica na neodređeno vreme mogla se izreći „kaluđeru koji zbaci kaluđerske haljine“ i „protiv pijanica“. Lišenje slobode pojavljuje se i kao mera za čuvanje okrivljenih i dužnika. U vreme turske vladavine, prestali su da važe do tada doneti zakoni, a sporovi su rešavani prema običajnom pravu.

Period od oslobođenja od turske vlasti do Prvog svetskog rata

Tokom borbe za oslobođenje od turske vlasti usvajaju se propisi koji se primenjuju na oslobođenim teritorijama. Karađorđev kriminalni zakonik iz 1807. godine propisivao je kaznu lišenja slobode ili „aps“, za učinioce lakših krivičnih dela. Aps je nekada izrican zajedno sa drugom kaznom, kao što je telesna, a nekada je osuđeni držan u apsu i nakon izvršene telesne kazne dok ne nadoknadi štetu.

Fotografija 1. Pogled na Nebojšinu kulu u Beogradu, koja je za vreme turske vlasti služila kao zatvor.
Izvor: https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_F0CEC658F0854DA35C1559F2F5E00168

Zakon vojeni iz 1839. godine poznavao je zatvor i robiju do jedne godine, koje je svrstavao u „stroge kazne“, kao i „tešku tamnicu“ i „robiju do pet godina“, koje je svrstavao u „kazne najstrožije“. I Ustrojenije sudova okružnih iz 1840. godine razlikovao je nekoliko oblika lišenja slobode: robiju (doživotnu ili privremenu, sa težim ili lakšim gvožđem ili bez gvožđa), zatočenje (večno ili privremeno) i zatvor (lakši javni ili domaći).

Fotografija 2. Kaznionica u Lepoglavi, formirana 1855. u vreme austrijske vladavine, a proširena 1913-1914. godine, uoči Prvog svetskog rata, kada je izgrađena nova zgrada u formi savremenih zatvorskih objekata.
Izvor: https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/4/4a/Lepoglava_1880_F._Kikerec.jpg

Krivični zakonik Kneževine Srbije iz 1860. godine predviđao je robiju i zatočenje za zločine (teža dela), a kaznu zatvora za prestupe i istupe (lakša dela). Ove kazne izvršavane su u „robijašnicama“, u kojima je jedini kriterijum za klasifikaciju bio pol osuđenih. Učiniocima nekih težih krivičnih dela (razbojništvo, izazivanje požara i hajdukovanje), uz lišenje slobode određivano je stavljanje u okove i težak rad. Zatočenje je predstavljalo blažu kaznu od robije, i izricalo se političkim delinkventima. Izvršavalo se u posebnim zatvorima ili posebnim odeljenjima robijašnica, s tim što zatočena lica nisu morala da rade, a mogla su se odevati i hraniti o sopstvenom trošku.

Fotografija 3. Zgrada Uprave grada Beograda izgrađena oko 1864. godine, u čijem podrumu se nalazio zatvor, poznat pod nazivom Glavnjača. Izvor: Zbornik sećanja aktivista jugoslovenskog revolucionarnog radničkog pokreta, Beograd 1960. https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Glavnja%C4%8Da.jpg

Izvršenje kazne lišenja slobode u Srbiji u tom periodu kritikovali su autori novog projekta Krivičnog zakonika Srbije iz 1910. godine. Oni su isticali da se kazna zatvora i robije ne izvršavaju po bilo kakvom sistemu, te da je razlika u izvršenju između njih skoro izbrisana. Oni su naveli da lica osuđena na robiju i lica osuđena na zatvor kaznu izdržavaju zajedno, kao i da maloletnici izdržavaju kazne sa odraslima. Oni su podvukli da lica lišena slobode nisu bila radno angažovana, kao i da se kod njih nije mogao uočiti napredak u prevaspitanju. Osuđena lica su najčešće puštana na slobodu pre izdržane kazne zbog prenaseljenosti zatvora. Projekat novog Krivičnog zakonika predviđao je uvođenje progresivnog sistema u izvršenje kazne lišenja slobode u Srbiji, ali nikada nije bio usvojen kao zakon. U nedostatku jedinstvenog propisa, u Srbiji je do okončanja Prvog svetskog rata postojalo nekoliko različitih kaznenih sistema. U kaznenim zavodima u Nišu, Skoplju, Požarevcu i Podgorici postojao je sistem zajedničkog zatvora, dok je u zavodima u Lepoglavi, Staroj Gradiški, Sremskoj Mitrovici i Zenici bio zastupljen irski progresivni sistem.

Fotografija 4. Pogled na zatvor na Adi Ciganliji u Beogradu, koji je postojao od 1920. do 1954. godine. Fotografija je objavljena u novinama 1929. godine. Izvor: https://kaldrma.rs/sing-sing-na-cukarici/

Period između Prvog i Drugog svetskog rata

Nakon stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a potom i Kraljevine Jugoslavije, otpočelo se sa izradom novog krivičnog zakonika, koji je usvojen 1929. godine. Tako je od 1930. godine, kada su na snagu stupili pomenuti Krivični zakonik i Zakon o izvršenju kazni lišenja slobode, uveden jedinstveni krivičnopravni sistem koji je bio na snazi do 1941. Kazne lišenja slobode bile su robija i zatočenje, izvršavane su po pravilima irskog progresivnog sistema, a klasifikacija osuđenih vršena je prema: vrsti i dužini kazne, polu, starosti i ličnim osobinama. Tretman osuđenih zavisio je od vrste izrečene kazne lišenja slobode, ali i od ličnih karakteristika. Rad osuđenih bio je obavezan, uz mogućnsot izbora vrste rada prema njihovim sposobnostima i afinitetima. Zavodi su bili obavezni da maloletnicima pruže obrazovanje, a rad maloletnika morao je biti u skladu sa njihovim psiho-fizičkim sposobnostima.

Fotografija 5. Detalj iz svakodnevice u zatvoru na Adi Ciganliji u Beogradu, koji je postojao od 1920. do 1954. godine. Fotografija je objavljena u novinama 1929. godine. Izvor: https://kaldrma.rs/sing-sing-na-cukarici/

Period narodno-oslobodilačke borbe i neposredno po okončanju Drugod svetskog rata

Tokom narodno-oslobodilačke borbe i po zavšetku Drugog svetskog rata pristupilo se izgradnji pravnog poretka u novoformiranoj državi. Zakon o vrstama kazni iz 1945. godine je predviđao lišenje slobode i lišenje slobode sa prinudnim radom. Ova oblast detaljnije je uređena Privremenim uputstvom o izvršenju kazni iz 1945. godine, koje kaznene zavode prvi put počinje nazivati kazneno-popravnim zavodima. Tada su prihvaćene ideje prevaspitanja, skupnog izdržavanja kazne i klasifikacije osuđenih. Pravilnik o kućnom redu u kazneno-popravnim domovima i okružnim i sreskim zatvorima FNRJ usvojen je 1947. godine i njime su bila uređena najznačajnija pitanja iz ove oblasti. Pravilnik je propisivao i svrhu izvršenja kazne, stavljajući u prvi plan prevaspitavanje i osposobljavanje za koristan život u slobodi.

Zakon o izvršenju kazni iz 1948. godine predviđao je specifičnu varijantu progresivnog sistema. On je polazio od osnovne ideje irskog progresivnog sistema u smislu napredovanja tokom izvršenja, s tim što je uveo eliminisanje prve, ćelijske, faze, kao i različite sisteme stimulacije tokom prevaspitanja. Principi ovog sistema su: zajednički boravak osuđenih, klasifikacija, humanizacija, resocijalizacija i individualizacija tretmana. Osuđena lica imala su pravo na osmočasovni rad, nedeljni odmor, nagradu za rad, zdravstvenu zaštitu, dopisivanje sa bliskim licima.

Period bivše Jugoslavije

Ideja resocijalizacije osuđenih doslednije je realizovana usvajanjem Zakona o izvršenju kazni, mera bezbednosti i vaspitno-popravnih mera 1951. godine, kojim je prvi put u naš pravni sistem uvedena postpenalna zaštita. Naša zemlja je potom ratifikovala Skup standardnih minimalnih pravila o postupanju sa prestupnicima iz 1955. godine. Tada je uveden sistem krivičnih sankcija koji najviše podseća na današnji. Novi Zakon o izvršenju krivičnih sankcija iz 1961. predvideo je osnivanje otvorenih kazneno-popravnih ustanova i uvođenje opservacije ličnosti osuđenih na početku izdržavanja kazne. Osuđenima su date veće pogodnosti, a uvedena je i radna terapija.

Nakon stupanja na snagu Krivičnog zakona SFRJ 1977. godine, izvršenje kazne zatvora idetaljno je regulisano republičkim i pokrajinskim zakonima o izvršenju krivičnih sankcija. Primena Zakona o izvršenju krivičnih sankcija iz 1997. godine donela je brojne promene u zatvorima u Srbiji, jer je on obuhvatao sve odrednice Evropskih zatvorskih pravila, čime je omogućen njihov razvoj u pravcu modernih ustanova za izvršenje kazni lišenja slobode.

Ana Batrićević

The post Istorija kazne lišenja slobode u Srbiji first appeared on PrisonLIFE.

Kazna doživotnog zatvora uvedena je u krivičnopravni sistem naše zemlje umesto kazne zatvora u trajanju između 30 i 40 godina izmenama i dopunama Krivičnog zakonika Republike Srbije (u daljem tekstu: KZRS), usvojenim 21. maja 2019.  na snazi od 1. decembra 2019. godine. Kao i kazna zatvora, doživotni zatvor se može izreći samo kao glavna kazna, a propisuje se izuzetno uz kaznu zatvora za najteža krivična dela i najteže oblike teških krivičnih dela. Postoje situacije u kojima nije moguće izreći ovu kaznu: kada učinilac u vreme izvršenja krivičnog dela nije navršilo 21 godinu života, kada zakon predviđa da se kazna može ublažiti ili kada postoji neki od osnova za oslobođenje od kazne. Lice osuđeno na kaznu doživotnog zatvora može biti uslovo otpušteno nakon izdržanih 27 godina zatvora. Međutim, KZRS propisuje da kod pojedinih kvalifikovanih oblika 5 krivičnih dela sud ne može uslovno otpustiti osuđeno lice, bez obzira na to na koju kaznu je osuđeno. To su: 1) teško ubistvo 2) silovanje 3) obljuba nad nemoćnim licem 4) obljuba sa detetom i 5) obljuba zloupotrebom položaja. Za sva nabrojana krivična dela, pored kazne zatvora, propisana je i kazna doživotnog zatvora. Budući da lice osuđeno na kaznu doživotnog zatvora ostaje u zatvoru do kraja života, kao i da mu se u određenim slučajevima ne može dozvoliti uslovni otpust, uvođenje ove kazne izazvalo je brojne polemike u domaćoj naučnoj i stručnoj javnosti.

Moguće posledice kazne doživotnog zatvora na starenje osuđeničke populacije u Republici Srbiji

Ako se ostave po strani argumenti za i protiv uvođenja kazne doživotnog zatvora u krivičnopravni sistem Republike Srbije, ostaje činjenica da će izricanje ove kazne u budućnosti dovesti do toga da u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija poraste broj starih lica. Naime, čak i ako bi na izvršenje kazne doživotnog zatvora stupili relativno mladi, osuđeni na ovu kaznu ostajaće u zatvoru do kraja života. I u situacijama kada bi lica osuđena na kaznu doživotnog zatvora bila puštena na uslovni otpust (kod onih krivičnih dela kod kojih je to moguće prema odredbama KZRS), opet bi u pitanju bila lica starije životne dobi. Imajući u vidu da je u Srbiji uočeno starenje kompletne populacije, kao i da je prisutan trend porasta broja osuđenih lica starijih od 50 godina, može se očekivati da će izricanje kazne doživotnog zatvora samo dodatno doprineti starenju populacije lica na izdržavanju kazne zatvora. Zbog toga je sasvim umesno na vreme postaviti pitanje na koji način postupati sa sve većim brojem starijih lica na izdržavanju kazne zatvora, a da se ispoštuju njihova osnovna ljudska prava i uvaže njihove specifične zdravstvene, psihološke i socijalne potrebe, i to sa posebnim fokusom na lica kojima je izrečena kazna doživotnog zatvora.

Fotografija: Ana Batrićević

Kako odgovoriti na izazove starenja osuđeničke populacije u kontekstu doživotnog zatvora u Republici Srbiji?

Kao što je već istaknuto prilikom razmatranja mogućih odgovora na starenje osuđeničke populacije u Srbiji, potrebno je odlučiti da li će se primeniti pristup koji podrazumeva segregaciju (odvajanje osuđenih lica određene životne dobi od ostalih osuđenih lica) ili stanovište koje počiva na inkluziji (jednakom tretmanu i boravku starijih osuđenika sa ostalim osuđenim licima). Pri tome je istaknuto da bi najprimenljivije bilo rešenje koje podrazumeva prilagođavanje prostorija, programa, tretmana, bezbednosnih mera i zaposlenih u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija potrebama starijih osuđenih lica. U tom kontekstu, međutim, potrebno je ukazati na osobenosti osuđenih lica kojima je izrečena kazna doživotnog zatvora (bilo da je reč o starijim ili mlađim osobama) kao i na težinu krivičnih dela koja su ta lica učinila, potencijalnu opasnost koju oni mogu predstavljati za zaposlene u ustanovi za izvršenje krivičnih sankcija, ali i za ostala osuđena lica. U tom smislu, može se postaviti pitanje da li lica osuđena kaznu doživotnog zatvora treba izdvajati od ostalih osuđenih lica, bez obzira na to koliko godina imaju, i to ne zbog njihove životne dobi već zbog pomenutih bezbednosnih rizika. Sa druge strane, pitanje je i da li će lica kojima je izrečena kazna doživotnog zatvora predstavljati jednaku bezbednosnu pretnju po svoju okolinu u trenutku kada stupe na izdržavanje kazne doživotnog zatvora (kada su, na primer, još uvek mladi ili srednjih godina) i u trenutku kada stignu u pozne godine. U skladu sa tim, čini se da je najispravnije svakom osuđenom licu pristupiti individualno, u zavisnosti od njegove životne dobi i psiho-fizičkog stanja, uz prethodno obezbeđivanje uslova za normalan život svih starijih osuđenih lica tokom izdržavanja kazne zatvora.

Ivana Stevanović i Ana Batrićević

The post Doživotni zatvor i starenje osuđeničke populacije u Republici Srbiji first appeared on PrisonLIFE.

Porast udela starijih od 50 godina u ukupnom broju punoletnih osuđenih lica može se uočiti kako u svetu tako i u Srbiji. Imajući u vidu da starija lica imaju specifične zdravstvene, socijalne i psihološke potrebe, te da se nalaze u povećanom riziku od viktimizacije i višestruke diskriminacije, starenje osuđeničke populacije sa sobom nosi niz izazova za sistem izvršenja krivičnih sankcija. Neophodnost poštovanja osnovnih ljudskih prava zagarantovanih svim osuđenim licima još više dolazi do izražaja kada su u pitanju starija lica koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora, budući da su ona posebno ranjiva zbog svoje životne dobi i izazova koje ona sa sobom nosi. Zato je potrebno razmotriti moguće pristupe prilagođavanju uslova života u zatvoru zdravstvenim, psihološkim i socijalnim potrebama starijih osuđenih lica.

Dva pristupa problemu starenja populacije lica na izdržavanju kazne zatvora

Do sada su se izdvojila dva pristupa rešavanju problema starenja populacije lica koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora. Prvi podrazumeva segregaciju, odnosno fizičko izdvajanje starijih lica od ostalih osuđenih lica u posebna odeljenja zavoda za izvršenje krivičnih sankcija. Drugi se zasniva na njihovoj inkluziji, odnosno potpuno jednakom tretmanu sa ostalim licima koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora, u smislu boravka u zajedničkim prostorijama i učestvovanja u zajedničkim aktivnostima. Svaki pristup ima određene prednosti i nedostatke, na koje je potrebno ukazati kako bi se utvrdilo koji bi bio najpodesniji za primenu u sistemu izvršenja krivičnih sankcija Republike Srbije.

Segregacija – fizičko izdvajanje starijih od ostalih lica koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora

Ovakav pristup podrazumeva da se starija osuđena lica tokom izdržavanja kazne zatvora izdvoje u posebno odeljenje, kako bi se omogućilo da budu fizički razdvojena od ostalih osuđenih, ili da u nekim momentima budu u zajedničkim prostorijama, ali u vreme kada ostala osuđena lica u njima ne borave. Pomenuti pristup ne isključuje ni pravljenje posebnih kaznenih ustanova samo za starija osuđena lica. Sa jedne strane, takav pristup bi u znatnoj meri redukovao rizik od viktimizacije starijih osuđenih lica, pre svega u smislu isključenja mogućnosti da dođe do ispoljavanja verbalnog ili fizičkog nasilja prema starijim osuđenim licima od strane mlađih. Istovremeno, omogućilo bi se da starija osuđena lica borave u prostorijama i učestvuju u aktivnostima koje su prilagođene njihovim fizičkim, psihičkim i socijalnim potrebama.

Sa druge strane, treba imati u vidu da nisu sva starija osuđena lica istih psihičkih i fizičkih sposobnosti, da nemaju isto zdravstveno stanje, da su osuđena za različita krivična dela, da u pogledu svakog od njih postoje različiti bezbednosni rizici, te da se njihove psiho-fizičke potrebe i mogućnosti ne mogu procenjivati samo na osnovu njihovih godina. U tom smislu, pristup zasnovan na segregaciji mogao bi dovesti do toga da se neka lica samo zbog svojih godina neopravdano izoluju od ostalih osuđenih, te da im se uskrati pristup zajedničkim aktivnostima koje bi mogle imati pozitivan efekat na njihovo fizičko i mentalno zdravlje i blagostanje. Kao primer mogle bi se navesti različite aktivnosti na otvorenom prostoru poput sportskih aktivnosti, rada sa životinjama, hortikulture i drugih aktivnosti za koje je potvrđeno da imaju blagotvorna dejstva na ljudsko zdravlje, psihu i emocije. Ukoliko bi za to postojala volja i spremnost zaposlenih u sistemu izvršenja krivičnih sankcija, takve aktivnosti mogle bi se organizovati posebno za starija osuđena lica, a u skladu sa njihovim potrebama, mogućnostima i interesovanjima. To je posebno važno u slučaju starijih osuđenih lica kod kojih se tokom izdržavanja kazne razvila neka bolest, koja možda ne iziskuje smeštaj u Specijalnu zatvorsku bolnicu ali svakako zahteva poseban tretman, poput, na primer demencije ili depresije.

Fotografija: Ana Batrićević

Inkluzija – boravak starijih sa ostalim osuđenim licima

Boravak starijih osuđenih lica zajedno sa ostalim osuđenim licma ima svoje prednosti, u smislu da omogućava njihov ravnopravan tretman i, samim tim, onemogućava da se ona osećaju diskriminisano i izolovano. U tom kontekstu, inkluzivni pristup mogao bi na neki način da obogati svakodnevicu starijih osuđenih lica, njihovim uključivanjem u zajedničke aktivnosti, a u skladu sa njihovim mogućnostima i interesovanjima. U takvim situacijama, ipak, trebalo bi prilagoditi prostor potrebama starijih osuđenih lica, pre svega tako da odgovara njihovim zahtevima u pogledu kretanja, ali i bezbednosti. Osim toga, trebalo bi naročito pojačati nadzor prilikom zajedničkih aktivnosti u kojima učestvuju i starija i mlađa osuđena lica, ne bi li se na vreme sprečila viktimizacija starijih osuđenih lica od strane mlađih.

Moguća rešenja problema starenja populacije osuđenih lica u zatvorima u Srbiji

U Republici Srbiji, raspoređivanje osuđenih lica u ustanove za izvršenje krivičnih sankcija i njihovo razvrstavanje po odeljenjima (zatvoreno, poluotvoreno, otvoreno) u okviru tih ustanova vrši se na osnovu različitih kriterijuma, pri čemu okolnost da je neko lice starije od, na primer 50 ili 60 godina nije nigde izričito navedena. Međutim, prilikom razvrstavanja osuđenog lica vodi se računa o: dužini kazne; načinu dolaska na izdržavanje kazne; odnosu prema krivičnom delu i kazni; vrsti i težini krivičnog dela; ranijoj osuđivanosti; drugom krivičnom postupku ili izrečenoj kazni; psihološkim, pedagoškim, socijalnim osobenostima, bezbednosnim rizicima i potrebama osuđenog; ponašanju tokom ranijeg izdržavanja krivične sankcije u odgovarajućoj instituciji, kao i drugim činjenicama bitnim za razvrstavanje, predviđenim upitnikom za osuđena lica za procenu rizika, gde spada i starosna dob osuđenog lica. U okviru sistema za izvršenje krivičnih sankcija u Srbiji ne postoji posebna ustanova ili  odeljenje u okviru neke od postojećih ustanova, koje bi posebno bilo namenjeno starijim osuđenim licima i prilagođeno isključivo njihovim potrebama. Konstantan porast broja starijih osuđenih lica i predviđanja da će ih u budućnosti biti više govori u prilog tome da treba razmotriti uvođenje neke od pomenutih opcija – bilo da je reč o posebnoj ustanovi, posebnim odeljenjima u okviru postojećih ustanova ili sveobuhvatnim merama prilagođavanja uslova života i rada u postojećim ustanovama potrebama starijih osuđenih lica. Čini se da bi prilagođavanje uslova u postojećim ustanovama bilo najjednostavnije sprovesti, budući da ono ne zahteva promenu važećih zakonskih i podzakonskih akata, već infrastrukturna, materijalna i ulaganja u smislu ljudskih resursa.

Ana Batrićević i Ivana Stevanović

The post Kako odgovoriti na izazove starenja osuđeničke populacije? first appeared on PrisonLIFE.

Starenje populacije je globalni fenomen, koji pogađa sve aspekte života i dobrobit svih generacija. Srbija ima jednu od najstarijih populacija, sa prosečnom životnom dobi od 42,2 godine, a 17,4% njenog stanovništva je starije od 65 godina. Poslednjih decenija zabeleženo je starenje populacije osuđenih u mnogim zemljama, uključujući i našu, i to neovisno od starenja opšte populacije.

Zvanične statistike pokazuju da u Srbiji konstantno raste udeo lica starijih od 50 godina u ukupnom broju punoletnih osuđenih lica, odnosno punoletnih lica kojima su izrečene različite krivične sankcije. Tako je, primera radi 1999. godine njihov udeo u ukupnom broju osuđenih lica iznosio 14,73%, u 2006. godini 18,77%, u 2015. godini 19,11%, a u 2020. godini 20,22%. Pri tome treba naglasiti da se dostupni podaci odnose na sva punoletna osuđena lica (dakle i na lica kojima su izrečene na primer novčana kazna ili uslovna osuda), a ne isključivo na lica kojima je izrečena kazna zatvora.

Grafikon 1. Udeo broja osuđenih lica starijih od 50 godina u ukupnom broju punoletnih osuđenih lica u Srbiji po godinama od 1999. do 2020. godine

Mogući razlozi starenja osuđeničke populacije uključuju: dugotrajne i doživotne kazne zatvora, češće činjenje krivičnih dela od strane starijih i postojanje višestrukih povratnika. Dolazi i do porasta broja starijih osuđenica, što je u skladu sa ukupnim porastom broja osuđenih lica ženskog pola u svetu.

Starenje osuđeničke populacije – izazovi tokom izdržavanja kazne zatvora

Starija lica suočavaju se sa nizom zdravstvenih problema, usled kojih imaju potrebu za: čestim odlascima kod lekara, lekovima i medicinskim sredstvima, ortopedskim pomagalima, ali i potrebu za pomoći prilikom obavljanja svakodnevnih aktivnosti poput ishrane, održavanja lične higijene i kretanja. Izlaženje u susret ovim potrebama starijih osuđenih, zahteva izdvajanje dodatnih finansijskih sredstava.

Usled dugotrajnog boravka u zatvoru, stariji osuđeni neretko izgube kontakt sa članovima porodice i prijateljima. Oni često nemaju volje i mogućnosti da učestvuju u zajedničkim aktivnostima sa mlađim osuđenicima. Stariji osuđeni su u povećanom riziku od diskriminacije i marginalizacije – po osnovu godina i po osnovu osuđivanosti. Izloženost starijih osuđenih većem riziku od viktimizacije od strane mlađih predstavlja i bezbednosni izazov.

Veći deo radnih aktivnosti u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija nije u potpunosti prilagođen mogućnostima starijih osuđenih. Radno angažovanje osuđenih se najčešće realizuje na poljoprivrednim dobrima, u radionicama, u proizvodnji, u održavanju higijene prostorija u zavodu i podrazumeva određenu fizičku snagu i kondiciju. Stariji osuđeni često nisu u mogućnosti da učestvuju u ovakvim aktivnostima zbog svog zdravstvenog i opšteg fizičkog stanja.

Uočava se i neprilagođenost programa tretmana potrebama, mogućnostima i interesovanjima starijih. Stariji osuđeni često nisu motivisani da učestvuju u ovakvim programima, naročito ako se oni odnose na sticanje novih znanja i veština kako bi se osuđenim licima olakšalo zapošljavanje. Razlog za to je činjenica da oni, zbog svojih godina, po pravilu ne planiraju da traže posao nakon izdržane kazne.

Infrastruktura i smeštajni kapaciteti ustanova za izvršenje krivičnih sankcija nisu prilagođeni potrebama starijih. Nema dovoljno zaposlenih koji bi se o njima starali, te im se ne može obezbediti stalni nadzor medicinskih radnika, kontinuirana pomoć pri obavljanju svakodnevnih aktivnosti i adekvatna psihološka podrška. Osim toga, postavlja se pitanje senzitivisanosti postojećeg kadra na potrebe starijih osuđenih lica.

Starenje osuđeničke populacije – izazovi po izlasku na slobodu

Po izlasku na slobodu bivši osuđeni se suočavaju sa brojnim izazovima, uključujući: nemogućnsot pronalaženja smeštaja, nemogućnost zaposlenja (zakonitog izvora prihoda) i diskriminaciju od strane zajednice. Starija osuđena lica nailaze i na izazove zbog nedostatka sposobnosti da se radno angažuju, kao i zbog dvostruke diskriminacije – po osnovu godina i po osnovu osuđivanosti.

Značaj adekvatnog odgovora na izazove usled porasta starije osuđeničke populacije

Ljudska prava osuđenih zagarantovana su međunarodnim i nacionalnim pravnim okvirima. Unapređenje uslova života u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija i prilagođavanje njihovih smeštajnih kapaciteta brojnosti i potrebama osuđenih preporuke su Evropske komisije u godišnjim izveštajima o napretku Srbije.

Stariji osuđeni su u povećanom riziku od višestruke diskriminacije i marginalizacije, posebno tokom izdržavanja kazne zatvora. Rizik se povećava ako nisu upoznati sa mehanizmom zaštite od diskriminatornih postupaka i ako kod zaposlenih u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija ne postoji svest o njihovim potrebama i rizicima kojima su izloženi.

Poštovanje ljudskih prava starijih osuđenih na kaznu zatvora i tretman prilagođen njihovim potrebama preduslov je ostvarivanja svrhe krivičnih sankcija u smislu resocijalizacije i sprečavanja recidiva (kada nije izrečena kazna doživotnog zatvora, odnosno kada se očekuje da osuđeni izađe na slobodu nakon izdržane kazne/uslovnog otpusta).

Zato je važno usmeriti dovoljno sredstava na podmirivanje potreba starijih osuđenih lica u smislu smeštaja i angažovanja osoba koje bi o njima brinule tokom izdržavanja kazne zatvora. Pored toga, potrebno je uvesti obaveznu edukaciju zaposlenih u tim ustanovama o osobenostima i potrebama ove populacije i obogatiti programe tretmana aktivnostima u kojima mogu učestvovati i stariji.

Ivana Stevanović i Ana Batrićević

The post Starenje osuđeničke populacije u Republici Srbiji – ključni izazovi first appeared on PrisonLIFE.

Kao i svi drugi članovi društva, osobe sa različitim oblicima i stepenima ometenošću mogu prekršiti zakonske norme i naći se pred izvršenjem kazne zatvora. Istraživanja koja su se bavila postupanjem prema osobama sa ometenošću u krivičnom postupku i tokom izvršenja kazne zatvora uočila su brojne nejednakosti kojima su izložene, uključujući neprilagođenost okruženja ili nedostupnost odgovarajućih usluga tretmana i rehabilitacije.

Postupanje prema osobama sa ometenošću koja su u sukobu sa zakonom zavisi od više faktora. Od velikog su značaja preovlađujući društveni stavovi prema prestupnicima sa ometenošću, ali generalno i prema osobama sa ometenošću. Ipak, kao najuticajniji, izdvaja se uređenost sistema krivičnog pravosuđa, socijalnih službi i drugih odgovarajućih pružalaca usluga pomoći, podrške i zaštite. Funkcionalnost navedenih sistema, u interakciji sa adekvatnim zakonodavstvom u oblasti mentalnog zdravlja, preduslov je za oblikovanje odgovarajuće društvene rekacije. Posledično, način na koji funkcionišu socijalne i druge odgovarajuće službe može uticati na način na koji se učinioci tretiraju u sistemu krivičnog pravosuđa.

Upravljanje zatvorima u kojima kaznu izvršavaju osuđenici sa ometenošću podrazumeva obezbeđivanje određenih preduslova. U literaturi se navode pogodnosti koje obuhvataju ne samo prilagođavanje okruženja i sadržaja aktivnosti, već i celokupne infrastrukture, odnosno izgradnju i održavanje objekata koji podržavaju usluge pomoći, podrške i zaštite. Pored toga, nužni preduslovi su i kontinuiranost u održavanju socijalnih kontakata, prvenstveno kontakata sa porodicom osuđenika, kao i poštovanje defektološkog principa kontinuiranosti rehabilitacionog tretmana i bavljenja rekreativnim i željenim slobodnim aktivnostima.

O testiranju na neurorazvojne poremećaje i tretmanu osuđenih lica sa različitim oblicima ometenosti

Osobe sa različitim vidovima ometenosti, uključujući intelektualnu ometenost i granična stanja inteligencije, ne dobijaju potrebnu stručnu podršku i tretmanske usluge u zatvoru. Zatvorsko okruženje je posebno teško osobama sa ometenošću da u njemu funkcionišu. To se, najpre, javlja zbog strukturalnih, proceduralnih i komunikativnih barijera koje su zatvorskom okruženju svojstvene, a koje isključuju i stavljaju u nepovoljniji položaj ovu grupu osuđenika.

Osuđena lica sa smetnjama u učenju ili nižim nivoom pismenosti često nemaju dovoljno razvijene verbalne i adaptivne veštine ili veštine čitanja i pisanja. Veštine čitanja i pisanja su, pak, neophodne kako bi se osuđenici uključili u tretmane, terapije ili obuke u zatvoru, a svakako su nužne za uspešnu socijalnu reintegraciju nakon izlaska iz zatvora.

Sa druge strane, osuđenicima sa oštećenjem sluha najtežeg stepena, odnosno gluvim osuđenicima neke usluge su nedostupne bez obzira što imaju na njih zagarantovano pravo na osnovu trajnog invaliditeta. Konkretno, uskraćen im je tumač znakovnog jezika na prijemnom odeljenju, onemogućen pristup obrazovnim aktivnostima, a nailaze i na barijere pri radnom angažovanju. U mnogim slučajevima gluvi osuđenici ističu da uskraćivanje komunikacije i nerazumevanje onoga šta se dešava oko njih vodi ka osećanjima zbunjenosti i izolovanosti, ali i nemogućnosti da prate zatvorski režim na isti način kao ostali osuđenici. Ovakav položaj se, prema tvrdnjama samih osuđenika, direktno odražava na njihovo mentalno zadravlje i odnos sa drugim osuđenicima, kao i sa zatvorskim osobljem.

Prateći efekate programa skrininga na ispodprosečna ili granična stanja inteligencije kod osuđenih lica u prijemnom odeljenju u tri zatvora u Engleskoj, uočen je niz pozitivnih promena. Naime, uprave ovih zatvora su samoinicijativno izvršile izvesna prilagođavanja iako im nadležno Ministarstvo pravde nije obezbedilo potrebne resurse. Konkretno, osuđenicima kod kojih je skriningom ukazano na moguće prisustvo ispodprosečnih intelektualnih sposobnosti ili problema u učenju su ponuđeni neki od brojnih programa učenja i obuke u zatvoru, kao i priprema za otpust, uključujući upućivanje na odgovarajuće servisne resurse i usluge u zajednici. Kako bi se obezbedila kontinuiranost u tretmanu i nakon otpusta, ovi osuđenici su, takođe, bili upućeni i na postojeće službe rehabilitacije i edukacije i psihološke podrške u zatvoru, a koje su počele da sarađuju sa sličim službama van zatvora, potvrđujući značaj na naučnim dokazima potvrđene prakse.

O otpuštanju iz zatvora i socijalnoj reintegraciji osuđenih lica sa ometenošću

Nakon otpuštanja iz zatvora, osuđenici ispodprosečnih intelektualnih sposobnosti su često bez odgovarajućeg zaposlenja i sa ograničenim društvenim kontaktima. Uz to, ovi osuđenici dobijaju nedovoljno podrške u zajednici, a česti su i ponovni informativni razgovori sa policijom. U odnosu na procenu rizika, veća je verovatnoća da će osuđenici ispodprosečnih intelektualnih sposobnosti biti ocenjeni kao srednji stepen rizika od ponovnog vršenja krivičnih dela nakon izlaska iz zatvora nego osuđenici iz opšte populacije.

Prema rečima bivših osuđenika ispodprosečnih intelektualnih sposobnosti, nakon izlaska iz zatvora izostaje međusobno poštovanje između njih, kao korisnika usluga sa jedne strane, i osoblja iz službi socijalne zaštite, uslovnog otpusta ili zdravstvene zaštite, kao pružalaca usluga sa druge strane. Sve to otežava položaj osuđenih lica u post-penalnom periodu.

Važno je napomenuti da profesionalna rehabilitacija ima značajan uticaj na zapošljavanje osuđenih lica sa ometenošću nakon otpusta iz zatvora, kao i da postoji dosledan i pozitivan odnos između korišćenja bilo koje vrste rehabilitacione usluge i nalaženja posla.

Rezultati nekih istraživanja o povratu osuđenika ometenošću

Kada je reč o povratu osuđenika ispodprosečnih intelektualnih sposobnosti, preko 80% je ranije osuđivano na kaznu zatvora, dok se 45% njih vratilo u zatvor u roku od dve godine nakon otpusta na slobodu u poređenju sa samo 20% osuđenika iz opšte populacije. Prema podacima iz druge studije, stopa povrata iznosi 41% u ovoj populaciji.

Istraživanja ističu i karakterističan obrazac povrata. Naime, osuđenici ispodprosečnih intelektualnih sposobnosti ili sa drugim razvojnim smetnjama su rizična grupa za povrat, imajući u vidu njihova iskustva pre lišavanja slobode i ograničenu stručnu obuku i obuku u vezi sa poslom koju su pohađali u zatvoru.

Drugi autori su, pak, ispitivali od čega povrat u ovoj populaciji osuđenika zavisi. Prethodna istorija činjenja krivičnih i prekršajnih dela, tačnije broj prethodnih dela, vršenje krivičnih dela protiv imovine i krivičnih dela vezanih za opojne droge, zatim kršenje uslovnog otpusta i istoriju zloupotrebe supstanci potvrđeni su kao značajni faktori povrata. Povrat je doveden u vezu i sa nestabilnim ili neodgovarajućim smeštajem i nezaposlenošću, a veliki uticaj ima i istorija psihijatrijskih stanja ili poremećaja.

Zaključak

Imajući u vidu sve navedeno, reintegracija osuđenika i prevencija povrata kroz programe obuke i pomoć pri zapošljavanju je važna za sve osuđeničke populacije, uključujući i osuđenike sa različitim oblicima i stepenima ometenosti. Ovi osuđenici su grupa sa složenom istorijom i karakteristikama. Njihova uspešna socijalna reintegracija predstavlja izazov ne samo stručnim službama, odnosno servisima za pružanje podrške, već i kazneno-popravnom sistemu u celini. Zbog toga bi rana identifikacija osoba sa smetnjama u učenju ili bilo kojim drugim vidom razvojnih poremećaja ili tipom ometenosti odraslog doba bila od vitalnog značaja za uspešnost izvršenja kazne zatvora.

Uspostavljanje programa obuka, izgradnja kapaciteta i senzibilizacija zaposlenih, pre svega tretmanskih službenika i pripadnika službi obezbeđenja, važna je i za prepoznavanje razvojnih smetnji i pružanje adekvatne podrške u zatvorskom okruženju. Kada je reč o osuđenim licima ispodprosečnih intelektualnih sposobnosti, programi za razvoj adaptivnih i socijalnih veština zasnovani na postulatima defektološke nauke bi mogli biti ključni za pozitivno prilagođavanje životu u zatvoru i aktivno učestvovanje u zatvorskim aktivnostima.

Milena Milićević i Ljeposava Ilijić

Napomena: Tekst je delom preuzet iz naučnog članka Milićević, M. & Ilijić Lj. (2022). Osobe sa intelektualnom ometenošću i kršenje zakonskih normi – o pojedinim karakteristikama populacije i izazovima u izvršenju kazne zatvora. Zbornik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, 41(1), 41-53.

The post Osobe sa ometenošću i izvršenje kazne zatvora: Karakteristike populacije i izazovi u pružanju tretmana first appeared on PrisonLIFE.

Osuđena lica su se ogrešila o neke osnovne norme društva čime njihova prava bivaju ograničena, ali je takođe ograničena i empatija koju oni mogu dobiti od javnosti. Iako ne treba umanjiti značaj počinjenog dela, treba imati u vidu da je većina prestupnika osuđena zbog ne-nasilnih kriminalnih dela koja često imaju veze sa zavisnošću od droga. Najveći broj osuđenih lica na kraju biva pušteno iz zatvora, ali se sa psihičkim problemima (koje razviju ili koji se pogoršaju tokom perioda zatvorskog života) uvećava i rizik za ponavljanjem prestupa.

Pored toga, osuđena lica često karakteriše slabije fizičko i psihičko zdravlje, zavisnost od alkohola i droga i mentalni poremećaji. Istovremeno, pristup zdravstvenim uslugama im je ograničen kako u zajednici tako i u pritvoru. Na to se nadovezuju dodatni faktori poput siromaštva, nezaposlenosti, dugovanja, lošeg obrazovanja i lošeg statusa u društvu. Kako onda na tako vulnerabilnu grupu utiče iskustvo zatvorskog života?

Uticaj zatvora na psihičko zdravlje

Vreme provedeno u zatvoru predstavlja posebno iskustvo koje sa sobom povećan rizik od pogoršanja psihičkog zdravlja. Jedan od glavnih stresnih faktora jeste ograničenje slobode. Sloboda fizičkog kretanja je ograničena pomoću zidova, rešetaka, ćelija, uskih puteva i hodnika, ali takođe i putem različitih vidova kontrole svakodnevnih aktivnosti. Osuđenim licima je unapred određeno koliko dugo spavaju, šta jedu, kakvim se delatnostima bave i koliko vremena imaju za fizičke aktivnosti. Uprkos tome, zatvorsko iskustvo takođe često karakteriše monotonija i nedostatak stimulacije. Suočeni sa takvim uslovima života, neki osuđenici posežu za nedozvoljenim supstancama kako bi se nosili sa dosadom.

Drugi jednako važan faktor koji negativno utiče na psihičko zdravlje jeste izolacija i otuđenost od društva. Osuđena lica su fizički odvojena od porodice i prijatelja, a to otežava održavanje interpersonalnih odnosa, pre svega zato što neophodne bezbednosne mere unutar zatvora negativno utiču na komunikaciju. Za roditelje poseban stres predstavlja odvajanje od dece, gde je pored krivice i anksioznosti, prisutan i strah od gubitka bliske veze roditelja i deteta.

Destruktivni ishodi i strukture ličnosti

Gubitak slobode, autonomije i manjak svrsishodnosti čini pogodno tlo za razvoj bolesti zavisnosti i osećaja bespomoćnosti, kao i stvaranju ili povećanju nivoa stresa, frustracije i besa. Povrh toga, dugotrajni periodi usamljenosti i izolacije od spoljašnjeg sveta praćeni brigom doprinose intenziviranju tenzije. Takvu stvorenu ili uvećanu (postojeću) tenziju, može činiti konstelacija emocija poput intenzivne krivice, anksioznosti, depresivnosti, straha, besa, agresije. U zavisnosti od toga na koji način se osoba novi sa ovim emocijama, moguće je da dođe do destruktivnog ponašanja i tragičnih ishoda.

Destruktivno ponašanje, bilo da je ono usmereno ka sebi ili ka drugima, vezano je za određene strukture ličnosti. Kada su osuđena lica destruktivna prema sebi, njihove dominantne emocije su depresivnost i anksioznost, a one rezultiraju povlačenjem i izolacijom od drugih ili različitim oblicima samopovređivanja sa kojima se javlja i povećani rizik od samoubistva. U slučaju destruktivosti koja je usmerena prema drugima, prisutna su osećanja gneva koja se manifestuju kroz impulsivnost i agresiju, a često rezultiraju nasiljem. Otud su destruktivni ishodi, bilo kroz samopovređivanje ili povređivanje drugih povod za ispitivanje kako struktura ličnosti tako i adekvatnsti ili prilagođenosti tretmana.

Psihičko Zdravlje i Recidivizam

Jedan od aspekata rada na poboljšanju kvaliteta života u zatvorima čini istraživačka delatnost usmerena na analize uzroka destruktivnih ishoda u zavisnosti od individualnih karakteristika ličnosti i ličnih iskustava kao i prilagođenosti tretmana. Osobe sklone povređivanju sebe ili drugih moguće je stabilizovati i popraviti njihovo psihičko zdravlje tokom boravka u zatvoru što takođe može dugoročno smanjiti recidivizam. Pozitivni efekti naročito su vidiljvi kada se prioritizuje popravni aspekt ponašanja. Na taj način se neguje sistem koji prepoznaje da tretman treba da pripremi osuđena lica za povratak u zajednicu.

Nikola Drndarević

The post Iskustvo zatvorskog života: psihološki aspekti first appeared on PrisonLIFE.

Mračne crte ličnosti predstavljaju ponašajne dispozicije za amoralno i antisocijalno ponašanje, kršenje socijalnih normi i nanošenje fizičke ili psihološke patnje drugim osobama. Najčešće se opisuju preko Mračne Tetrade, koju čine četiri crte ličnosti: narcizam – doživljaj sebe kao povlašćenog, sebičnost i visoko mišljenje o sebi; Makijavelizam – bezobzirno ispunjavanje sopstvenih ciljeva; psihopatija – nedostatak empatije, straha i krivice paćen manipulativnim poanašanjem; sadizam – uživanje u nanošenju bola drugoj osobi ili posmatranju druge osobe u patnji. Mračne crte ličnosti su važan predmet proučavanja u psihologiji jer su povezane sa različitim aspektima kriminalnog ponašanja (rani uzrast vršenja krivičnih dela, činjenje nasilnih krivičnih dela, povratništvo u vršenju krivičnih dela), agresivnošću i nasiljem (uključujući nasilje nad romantičnim partnerom i porodično nasilje uopšte), manipulacijom i prevarama u različim sferama života. Zbog toga istraživanja mračnih crta ličnosti nemaju samo teorijsku vrednost već mogu pomoći u sprečavanju patnje i negativnih životnih ishoda za osobe koje su u interakciji sa mračnim ličnostima pa i društvo u celini, kada je u pitanju kriminalno ponašanje.

Mračne crte ličnosti i zadovoljstvo životom

Mračne crte ličnosti su povezane sa različitim ishodima u svakodnevnom životu, jedan od njih jeste i kvalitet života, odnosno subjektivno blagostanje: istraživače je zanimalo da li sebičnost, emocionalna hladnoća i manipulativnost čine ovakve osobe manje ili više srećnijim u životu. Rezultati istraživanja uglavnom pokazuju da su makijavelizam i psihopatija povezani sa nižim stepenom zadovoljstva životom i blagostanja – čini se kao da karakteristike ličnosti koje su vezane za nanošenje bola drugim ljudima čine i same mračne ličnosti nezadovoljnim i nesrećnim. Međutim, stvari stoje drugačije sa ostale dve crte ličnosti. Istraživanja sa sadizmom su za sada retka ali postojeći nalazi pokazuju da on nije povezan sa zadovoljstvom životom – sadisti očito mogu biti i srećni i nesrećni kakvi će zaista biti verovatno zavisi od drugih karakteristika ličnosti i okolnosti. Međutim, narcisoidnost je pozitivno povezana sa zadovoljstvom životom – osobe koje imaju visoko mišljenje o sebi, sebe stavljaju na prvo mesto i prvenstveno misle na svoje interese u proseku doživljavaju veće blagostanje i zadovoljstvo životom. Ovo se pre svega odnosi na grandiozni narcizam (uverenje da je osoba bolja od drugih i da joj zbog svojih sposobnosti i značaja pripada više nego drugima) dok osobe koje karakteriše vulnerabilni narcizam (visoko mišljenje o sebi koje prati strah od nekompetentnosti, anksioznost i osetljivost na stavove drugih ljudi o njima) takođe pokazuju niže zadovoljstvo životom koje se dobija kod psihopatije i Makijavelizma.

Mračne crte ličnosti i zadovoljstvo životom u okviru PrisonLIFE projekta

U okviru istraživačkog projekta PrisonLIFE mi ćemo po prvi put imati priliku da istražujemo odnose između Mračne Tetrade ličnosti i zadovoljstva životom kod osuđenih lica, jer ovakva istraživanja do sada nisu rađena. Pitanje ovih odnosa u kontekstu izdržavanja zatvorske kazne je važno kako sa saznajnih tako i sa praktičnih aspekata jer možemo pretpostaviti da su i mračne crte ličnosti i zadovoljstvo životom povezani sa adaptacijom osuđenih lica na uslove u kazneno popravnoj instituciji i produkcijom problematičnih ponašanja koja otežavaju resocijalizaciju. Na taj način praktičari koji rade na resocijalizaciji osuđenih lica mogu bolje razumeti i predvideti ishode procesa resocijalizacije i izvršiti adekvatnu procenu rizika kada je u pitanju problematično ponašanje u instituciji.

Janko Međedović

The post Nema sreće za mračne ličnosti: jedino su grandiozni narcisi izuzetak first appeared on PrisonLIFE.