Dvorište Okružnog zatvora u Beogradu, 2023. Autor fotografije: Ana Batrićević

Život osoba koje se nalaze na izvršenju zatvorske kazne, zakonskim i podzakonskim aktima, je potpuno normativno regulisan, te su propisana pravila ponašanja koja osuđeni moraju da poštuju. Poštovanje pravila ponašanja, normativna regulisanost zatvorskog života i bezbednost su primarni ciljevi penalne institucije, a zadatak korektivnog sistema je da tretmanskim delovanjem utiče na prestupnika da u budućnosti ne čini krivična dela. Upravo iz tog razloga svako ponašanje osuđenih je potrebno vrednovati. Sistem nagrađivanja i kažnjavanja je u funkciji pozitivnog uticaja na osuđene, te su kažnjavanje i nagrađivanje tesno povezani, međusobno se dopunjuju i u penalnoj rehabilitaciji imaju visok prioritet. U tretmanu osuđenih i kazna i nagrada predstavljaju način postupanja bez koga formalni sistem ne bi mogao da ostvaruje svoju svrhu.

Kazna kao sredstvo uticaja na osuđene može se primeniti jedino u situaciji kada je učinjena povreda pravila reda i bezbednosti, ili drugih pravila ponašanja koja su utvrđena Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija, a kažnjavanje za disciplinske prestupe istovremeno treba da ima i preventivnu i represivnu svrhu.

Zašto osuđeni vrše disciplinske prestupe?

Kako bismo uticali na osuđene da ne čine disciplinske prestupe, nameće se potreba za razumevanjem razloga zašto do njih dolazi. Postoji više objašnjenja zašto osuđeni čine disciplinske prestupe, te razloge treba tražiti u uslovima zatvorskog života, karakteristikama zatvora, karakteristikama i ličnosti osuđenih i neorganizovanosti zatvorske uprave. Istraživanja pokazuju da prediktore vršenja disciplinskih prestupa možemo podeliti na lične i kliničke karakteristike osuđenih i kontekstualne prediktore (veća zatvorska populacija, viši nivo aktivnosti zatvorskih bandi, veći udeo osuđenih u zatvorima ili delovima zatvora sa maksimalnim obezbeđenjem).

Normativna regulativa u Republici Srbiji

Zakon o izvršenju krivičnih sankcija propisuje lakše i teže disciplinske prestupe osuđenih, za koje se mogu izreći, u zakonom propisanom postupku, disciplinske mere. Najblaža disciplinska mera je ukor, a izriče se za lakše i teže disciplinske prestupe i to u situaciji kada je osuđenog dovoljno samo upozoriti za njegovo ponašanje. Još dve disciplinske mere se mogu izreći i za lakše i za teže disciplinske prestupe, a to su oduzimanje dodeljenih proširenih prava i pogodnosti i ograničenje ili zabrana primanja paketa do tri meseca. S druge strane, zakon propisuje i dve disciplinske mere koje se mogu izreći samo za teže disciplinske prestupe, a to su ograničavanje ili zabrana raspolaganja novcem u zavodu do tri meseca i upućivanje u samicu u slobodno vreme ili tokom celog dana i noći.

Prilikom normativnog regulisanja disciplinskih mera, vodilo se računa o humanom postupanju i zaštiti prava osuđenih. Pravilnik o disciplinskom postupku prema osuđenom propisuje da se ograničenje ili zabrana prijema paketa ne mogu odnositi na higijenske pakete, te da se zabrana raspolaganja novcem ne može odnositi na nabavku lekova, ortopedskih pomagala, pružanje neophodnih medicinskih usluga, sredstava za ličnu higijenu, dopisivanje, telefoniranje i pravnu pomoć. Dodatno, samica koja podrazumeva isključivanje iz zajedničkih aktivnosti, može se izreći samo izuzetno. S ciljem ublažavanja negativnih efekata koje samica može proizvesti, propisano je da ona ne može trajati duže od 15, odnosno 30 dana ukoliko se radi o sticaju disciplinskih prestupa. Uvažavajući princip humanog postupanja, u jednoj kalendarskog godini boravak u samici ne može biti duži od šest meseci.

Da li su disciplinske mere efikasan način rehabilitacije prestupnika?

Bez obzira što je zatvorski život potpuno normativno regulisan, pojedini osuđeni se ne pridržavaju nametnutih pravila i krši disciplinu. Ovde se prevashodno radi o osuđenima koji su nezainteresovani za ishod tretmana, ali je važno apostrofirati da oni takvim ponašanjem mogu štetno delovati i na prevaspitanje drugih osuđenih. U želji da se neadekvatno ponašanje osuđenih smanji na najmanju moguću meru u zatvorima se koristi sistem kažnjavanja. Ipak, ne možemo a da se ne zapitamo da li disciplinske mere ostvaruju svoju svrhu. U tom kontekstu ćemo se osvrnuti na pojedine disciplinske mere i eventualne praktične probleme u njihovoj realizaciji.

Iskustva iz prakse otvaraju pitanje da li primena mere kojom se ograničava ili zabranjuje prijem paketa stvara prostor za manipulacije, jer i pored izrečene disciplinske mere osuđeni mogu dobiti paket na ime drugog osuđenog. Tako, za novčanu nadoknadu, fizičku zaštitu, obećanu uslugu ili pod pretnjom i prisilom osuđeni kome je izrečena ova disciplinska mera, može dobiti paket preko drugog osuđenog. Dodatno, ukoliko se osuđenom izrekne disciplinska mera kojom se ograničava ili zabranjuje raspolaganje novcem, on može sva dobra koja bi inače nabavio u kantini zatvora dobiti preko paketa koji je adresiran na njega ili drugo osuđeno lice. I u ovoj situaciji postoji prostor za pretnje i prisile te osuđeni željena dobra može dobiti tako što će mu ih kupiti drugi osuđeni koji ima mogućnost raspolaganja novcem. Na kraju, upućivanje u samicu pojedini osuđeni mogu posmatrati kao vid odmora i priliku da se privremeno izoluju od ostalih osuđenih i svih tenzija koje zajedničko izvršenje kazne nosi.

Kada analiziramo disciplinske mere u našem sistemu, ne možemo a da ne primetimo da u određenim slučajevima sem ukora, čija je efektivnost upitna, ne postoji mogućnost izricanja druge disciplinske mere. U našem zatvorskom sistemu se nalazi veliki broj osuđenih koji su niskog socioekonomskog statusa, i nemaju kontakte sa porodicom i prijateljima, te oni svakako i ne dobijaju pakete. Iz istog razloga i zbog činjenice da nisu radno angažovani pojedini osuđeni nemaju novčana sredstva, pa njima ni disciplinska mera koja se odnosi na ograničavanje ili zabranu raspolaganja novcem ne može biti izrečena. U duhu napred rečenog, jasno je da se u zatvorima nalaze i osuđeni koji ne koriste proširena prava i pogodnosti, te im ista ni ne mogu biti oduzeta. Ako tome dodamo činjenicu da se samica izriče samo izuzetno i to za teže disciplinske prestupe, a da upućivanju u samicu prethodi obavezan lekarski pregled, neretko se dešava i da zdravstveni razlozi ne dozvoljavaju izvršenje ove mere.

Prilike za reformu?

Iako disciplinsko kažnjavanje osuđenih ima visok prioritet u penalnoj praksi, jasno je da ostavlja dosta prostora za manipulacije i da potencijalno povećava šanse da osuđeni još više učvrste neadekvatno ponašanje. Međutim, i pored toga ne treba da se odreknemo kazne kao oblika prevaspitnog delovanja. U situaciji u kojoj se sada nalazimo čini se da možemo reći da disciplinsko kažnjavanje osuđenih umanjuje efekte korektivno-rehabilitacionog rada i otežava reintegrativni proces, pre nego što podstiče korekciju ponašanja. U budućnosti treba težiti da se navedene manjkavosti svedu na minimum, kako bi disciplinsko kažnjavanje moglo da ostvari svoju svrhu. Dodatno, kao potreba se nameće i razmatranje alternativnih modela reagovanja na nedisciplinu u zatvoru, a pre svega se pitamo da li bi mere koje imaju preventivni karakter bile efektivnije.

Vera Petrović

The post Disciplinsko kažnjavanje osuđenih: izazovi i prilike za reformu first appeared on PrisonLIFE.

Starenje populacije je globalni fenomen, koji pogađa sve aspekte života i dobrobit svih generacija. Srbija ima jednu od najstarijih populacija, sa prosečnom životnom dobi od 42,2 godine, a 17,4% njenog stanovništva je starije od 65 godina. Poslednjih decenija zabeleženo je starenje populacije osuđenih u mnogim zemljama, uključujući i našu, i to neovisno od starenja opšte populacije.

Zvanične statistike pokazuju da u Srbiji konstantno raste udeo lica starijih od 50 godina u ukupnom broju punoletnih osuđenih lica, odnosno punoletnih lica kojima su izrečene različite krivične sankcije. Tako je, primera radi 1999. godine njihov udeo u ukupnom broju osuđenih lica iznosio 14,73%, u 2006. godini 18,77%, u 2015. godini 19,11%, a u 2020. godini 20,22%. Pri tome treba naglasiti da se dostupni podaci odnose na sva punoletna osuđena lica (dakle i na lica kojima su izrečene na primer novčana kazna ili uslovna osuda), a ne isključivo na lica kojima je izrečena kazna zatvora.

Grafikon 1. Udeo broja osuđenih lica starijih od 50 godina u ukupnom broju punoletnih osuđenih lica u Srbiji po godinama od 1999. do 2020. godine

Mogući razlozi starenja osuđeničke populacije uključuju: dugotrajne i doživotne kazne zatvora, češće činjenje krivičnih dela od strane starijih i postojanje višestrukih povratnika. Dolazi i do porasta broja starijih osuđenica, što je u skladu sa ukupnim porastom broja osuđenih lica ženskog pola u svetu.

Starenje osuđeničke populacije – izazovi tokom izdržavanja kazne zatvora

Starija lica suočavaju se sa nizom zdravstvenih problema, usled kojih imaju potrebu za: čestim odlascima kod lekara, lekovima i medicinskim sredstvima, ortopedskim pomagalima, ali i potrebu za pomoći prilikom obavljanja svakodnevnih aktivnosti poput ishrane, održavanja lične higijene i kretanja. Izlaženje u susret ovim potrebama starijih osuđenih, zahteva izdvajanje dodatnih finansijskih sredstava.

Usled dugotrajnog boravka u zatvoru, stariji osuđeni neretko izgube kontakt sa članovima porodice i prijateljima. Oni često nemaju volje i mogućnosti da učestvuju u zajedničkim aktivnostima sa mlađim osuđenicima. Stariji osuđeni su u povećanom riziku od diskriminacije i marginalizacije – po osnovu godina i po osnovu osuđivanosti. Izloženost starijih osuđenih većem riziku od viktimizacije od strane mlađih predstavlja i bezbednosni izazov.

Veći deo radnih aktivnosti u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija nije u potpunosti prilagođen mogućnostima starijih osuđenih. Radno angažovanje osuđenih se najčešće realizuje na poljoprivrednim dobrima, u radionicama, u proizvodnji, u održavanju higijene prostorija u zavodu i podrazumeva određenu fizičku snagu i kondiciju. Stariji osuđeni često nisu u mogućnosti da učestvuju u ovakvim aktivnostima zbog svog zdravstvenog i opšteg fizičkog stanja.

Uočava se i neprilagođenost programa tretmana potrebama, mogućnostima i interesovanjima starijih. Stariji osuđeni često nisu motivisani da učestvuju u ovakvim programima, naročito ako se oni odnose na sticanje novih znanja i veština kako bi se osuđenim licima olakšalo zapošljavanje. Razlog za to je činjenica da oni, zbog svojih godina, po pravilu ne planiraju da traže posao nakon izdržane kazne.

Infrastruktura i smeštajni kapaciteti ustanova za izvršenje krivičnih sankcija nisu prilagođeni potrebama starijih. Nema dovoljno zaposlenih koji bi se o njima starali, te im se ne može obezbediti stalni nadzor medicinskih radnika, kontinuirana pomoć pri obavljanju svakodnevnih aktivnosti i adekvatna psihološka podrška. Osim toga, postavlja se pitanje senzitivisanosti postojećeg kadra na potrebe starijih osuđenih lica.

Starenje osuđeničke populacije – izazovi po izlasku na slobodu

Po izlasku na slobodu bivši osuđeni se suočavaju sa brojnim izazovima, uključujući: nemogućnsot pronalaženja smeštaja, nemogućnost zaposlenja (zakonitog izvora prihoda) i diskriminaciju od strane zajednice. Starija osuđena lica nailaze i na izazove zbog nedostatka sposobnosti da se radno angažuju, kao i zbog dvostruke diskriminacije – po osnovu godina i po osnovu osuđivanosti.

Značaj adekvatnog odgovora na izazove usled porasta starije osuđeničke populacije

Ljudska prava osuđenih zagarantovana su međunarodnim i nacionalnim pravnim okvirima. Unapređenje uslova života u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija i prilagođavanje njihovih smeštajnih kapaciteta brojnosti i potrebama osuđenih preporuke su Evropske komisije u godišnjim izveštajima o napretku Srbije.

Stariji osuđeni su u povećanom riziku od višestruke diskriminacije i marginalizacije, posebno tokom izdržavanja kazne zatvora. Rizik se povećava ako nisu upoznati sa mehanizmom zaštite od diskriminatornih postupaka i ako kod zaposlenih u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija ne postoji svest o njihovim potrebama i rizicima kojima su izloženi.

Poštovanje ljudskih prava starijih osuđenih na kaznu zatvora i tretman prilagođen njihovim potrebama preduslov je ostvarivanja svrhe krivičnih sankcija u smislu resocijalizacije i sprečavanja recidiva (kada nije izrečena kazna doživotnog zatvora, odnosno kada se očekuje da osuđeni izađe na slobodu nakon izdržane kazne/uslovnog otpusta).

Zato je važno usmeriti dovoljno sredstava na podmirivanje potreba starijih osuđenih lica u smislu smeštaja i angažovanja osoba koje bi o njima brinule tokom izdržavanja kazne zatvora. Pored toga, potrebno je uvesti obaveznu edukaciju zaposlenih u tim ustanovama o osobenostima i potrebama ove populacije i obogatiti programe tretmana aktivnostima u kojima mogu učestvovati i stariji.

Ivana Stevanović i Ana Batrićević

The post Starenje osuđeničke populacije u Republici Srbiji – ključni izazovi first appeared on PrisonLIFE.