Osuđenička zajednica predstavlja jedan veštački stvoren društveni milje u kome deluju brojni faktori koji otežavaju, a često i onemogućavaju bolju organizaciju aktivnosti i sprovođenje procesa prevaspitavanja. Uprkos tome, ona može biti vrlo važan faktor u procesu resocijalizacije, ako osoblje koje učestvuje u penološkom tretmanu osuđenih lica, uspe da osuđeničke grupe aktivira u pozitivnom smeru. Preduslov za to je dobro poznavanje nastanka, strukture i funkcionisanja zajednice osuđenih lica. Vrednosni sistem i „kodeks“ su važne karakteristike ove zajednice i o njima će biti više reči u nastavku rada.

Na ponašanje osuđenih lica u mnogome utiču osobine osuđeničke zajednice. Najznačajnije karakteristike osuđeničke zajednice jesu grupna kohezija i uzajamna solidarnost. Ovako koncipirane norme imaju za cilj olakšavanje zatvorskih deprivacija i frustracija i sprečavanje nastajanja zatvorskih psihoza. Kod svih osuđenih lica se stvara težnja ka postizanju što većeg stepena lojalnosti zajednici, međusobne solidarnosti, odsustva nasilja i eksploatacije osuđenih lica. Osnovni je cilj sačuvati stabilnost zatvoreničkog društva. Jedino se na taj način osuđenička zajednica i svi njeni članovi mogu zaštititi od delovanja formalnog sistema. Solidarnost osuđenih lica ima pored ove objektivne i subjektivnu komponentu koja se ogleda u pomaganju u nevolji, u slučaju bolesti, starosti ili disciplinskog kažnjavanja članova zajednice. Ona se meri spremnošću da se pomogne drugim osuđenim licima u svim incidentnim situacijama koje mogu nastati u kontaktima sa organima uprave.

Druga značajna karakteristika osuđeničke zajednice je konstantan otpor zatvorskom osoblju i odbijanje da se sprovodi odgovarajući penološki tretman. Još jedna značajna karakteristika jeste nastojanje da se očuva autonomija ličnosti. Naime, dolaskom u zatvor, osuđena lica gube ne samo slobodu kretanja, već i čitav niz društvenih uloga koje su ranije imala. To često dovodi do osećanja bezvrednosti, manjka samopouzdanja i samopoštovanja. Upravo kroz osuđenički društveni sistem osuđena lica mogu da povrate neki svoj raniji uticaj u zajednici.

Među osuđenim licima je vrlo rasprostranjeno uverenje da ako ne mogu da promene uslove života u zatvoru, mogu da kanališu i kontrolišu svoje postupke i tako doprinesu očuvanju nekog stepena integrisanosti. Ma koliko to paradoksalno zvučalo, jedan od ciljeva osuđeničke zajednice je očuvanje mira i stabilnosti u zatvoru. Očuvanje mira ovde ima sasvim drugačiji cilj, a to je da se tako spreče mogući konflikti sa formalnim sistemom što bi ugrozilo i funkcionisanje same zajednice.

Pored ovih kolektivnih vrednosti koje postoje u zajednici osuđenih lica i njenih karakteristika, mogu se javiti i određene individualne vrednosti koje su u suprotnosti sa grupnom. Najčešće je reč o težnji pojedinih osuđenika da kontrolišu i eksploatišu druge. Lična moć je uslovljena posedovanjem određenih materijalnih dobara koji su snažan izvor zadovoljstva svih osuđenika (droga, mobilni telefoni, novac…).

Na osnovu vrednosnih shvatanja stvaraju se određena pravila ponašanja koja čine kodeks ponašanja osuđenih lica koji ima snagu običajnih pravila među samim osuđenim licima. Pravila ponašanja unutar zajednice osuđenih lica su vrlo kratka i jasna i njima se regulišu odnosi samih osuđenika i odnos osuđenika prema formalnom sistemu.

Sajks (Sykes) je na osnovu brojnih istraživanja konstatovao da postoji pet glavnih principa zatvorskog kodeksa:
1) grupa normi koja regulišu međusobni odnos osuđenika i odnos prema upravi. Zabranjuje se odavanje informacija predstavnicima formalnog sistema i eksploatacija osuđenika međusobno. U zatvoreničkom slengu ova pravila su iskazana u formi kratkih zahteva poput „ne izdaj zatvorenika“, „ne laj“, „ne radi ništa čoveku iza leđa“;
2) norme koje kontrolišu afekte teže da svedu međusobne sukobe osuđenika na najmanju moguću meru („ne gubi glavu“, „gledaj svoja posla“);
3) osuđena lica ne treba da eksploatišu jedni druge („ne budi iznuđivač“, „ne kradi“, „ne eksploatiši“);
4) norme koje utiču na očuvanje dostojanstva i morala osuđenih lica („ne budi slabić“, „ne kukaj“, „budi čovek“);
5) norme koje zabranjuju priznavanje ugleda zatvorskom osoblju. Iako ove norme nisu nigde zapisane, osuđenici moraju da ih poštuju. Opinio iuris je zaštita vrednosti osuđeničke zajednice.

Za kršenje navedenih normi, predviđene su kazne koje izvršavaju sami članovi osuđeničke zajednice i kreću se od podsmeha i bojkota, pa sve do upotrebe fizičke sile, sve u zavisnosti od toga koje je norma prekršena.

Izvor: Haiper AI

U zatvorima funkcionišu paralelno dva kodeksa normi: jedan je pisan, konvencionalan, dolazi od formalnog sistema i usmeren je ka ostvarenju principa rehabilitacije i resocijalizacije, a drugi je nepisan, dolazi od neformalnog osuđeničkog sistema i usmeren je ka otporu prema formalnom sistemu. Zbog toga se on i smatra devijantnim. Međutim, dobro poznavanje neformalnog kodeksa ponašanja osuđenih lica može i doprineti procesu njihove resocijalizacije ako se iz njega preuzmu pozitivni elementi kojih svakako ima.

Osuđenički kodeks bi trebalo iskoristiti za jačanje prosocijalnih veza među samim osuđenim licima. Jačanjem osuđeničkog samoupravljanja kroz njegovo partnerstvo sa formalnim sistemom u ostvarivanju ciljeva tretmana, mogu se suzbiti mnoge devijantne i delinkventne pojave koje se dešavaju iza zidina zatvora. Mnogima ova ideja izgleda previše utopistički da bi bila ostvariva. Skepticizam vezan za pozitivno delovanje osuđeničke zajednice je svakako u vezi sa činjenicom da je mnogo više osuđeničkih grupa sa antisocijalnim delovanjem u odnos na one prosocijalne.

Dalje izučavanje zajednice osuđenih lica je neophodno kako bi se bolje razumeo odnos neformalnog i neformalnog sistema u zatvorima. Razumevanje ovog složenog odnosa je veoma značajno za dalje unapređenje penološkog tretmana, kao važnog preduslova ostvarivanja resocijalizacije osuđenih lica.

Dr Filip Mirić

Izvori:

Sykes, G. (2017). The Society of Captives: Study of a Maximum Security Prison. Princeton University Press.
Konstantinović- Vilič, S. & Kostić, M. (2011). Penologija. Centar za publikacije Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu.
Mirić, F. (2016). Zatvorenički kodeks – Ključ za razumevanje zajednice osuđenika. In Probacija i alternativne krivične sankcije – Mogućnosti i perspektive, Tom I (str. 177–187). Centar modernih znanja.
Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, Službeni glasnik Republike Srbije, 55/2014, 35/2019.

The post Odnos neformalnog i formalnog sistema u zatvorima first appeared on PrisonLIFE.