Kao sredstvo ograničenja slobode, zatvor je postojao još u drevnoj Mesopotamiji, Kini, Indiji, Persiji, Egiptu, staroj Grčkoj, Rimu, i srednjem veku, kada je služio da ograniči kretanje dužnicima, licima koja čekaju suđenje ili izvršenje kazne – progonstva, smrtne, telesne ili imovinske.

Smatra se da je prva kaznena ustanova osnovana 1553. godine u Londonu, u dvorcu Brajdvel. Tu su smeštana lica koja su ugrožavala javni red i mir, a kasnije i učinioci krivičnih dela. U Amsterdamu je 1595. osnovan zatvor za maloletnike, a 1596. godine za žene. Po uzoru na njih, kasnije su u većini razvijenih evropskih zemalja pravljeni prvi zatvori.

Fotografija 1. Johanes Kip (1652/3-1722) Zgrada zatvora Brajdvel
Izvor: https://www.rct.uk/collection/702230/the-prospect-of-bridewell

Najstariji način izvršenja kazne lišenja slobode, zastupljen sve do pokreta za reformu zatvora krajem 18. i početkom 19. veka podrazumevao je boravak osuđenih u zajedničkim prostorijama, bez obzira na uzrast, pol, visinu kazne, vrstu i težinu učinjenog dela, svojstva ličnosti i zdravstveno stanje.

Reforme zatvora

Reformi zatvorskog sistema doprineo je pokret za prava osuđenih, predvođen Džonom Hauardom, koji je krajem 18. veka u delu “Stanje u zatvorima u Engleskoj i Velsu” ukazao na nehumane uslove u zajedničkim zatvorima, zahtevajući reformu kaznenog sistema. Hauardove ideje odjeknule su u svetu, posebno kada je u pitanju moralno vaspitanje, radno angažovanje i razdvajanje osuđenih lica u zasebne ćelije. Hauardov sledbenik, Mirabo, takođe je smatrao opravdanim razdvajanje osuđenih u posebne ćelije, kao i njihovo nagrađivanje i uslovno otpuštanje, dok se Bentam zalagao za uvođenje specifičnih arhitektonskoh sistema zatvora, poznatog kao „zvezdasti sistem“ ili „panoptikon“. Suština panoptikona bila je da se omogući kontrola osuđenih sa jednog mesta.

Fotografija 2. Šema zatvora prema modelu Bentamovog Panoptikona
Izvor: https://oll.libertyfund.org/page/images-of-liberty-and-power-jeremy-bentham-panopticon

Jedan od prvih zatvora tog tipa bio je zatvor Milbank u Vestminsteru, u Londonu, koji je funkcionisao između 1816. i 1890. godine. Bentam se zalagao i za obavezan rad osuđenih lica i njihovo zanatsko osposobljavanje. Na temelju ovih ideja i kritika zajedničkih zatvora u Americi a kasnije i Evropi, počinju reforme sistema lišenja slobode.

Fotografija 3. Plan zatvora Milbank  (1828)
Izvor: https://en.wikipedia.org/wiki/File:Millbank_Prison_Plan.jpg

Ćelijski sistem zatvora (pensilvanijski i filadelfijski)

Ćelijski sistem zatvora smatra se prvim pravno regulisanim sistemom izvršenja kazne lišenja slobode i počiva na idejama Hauarda, Bentama i Miraboa da osuđena lica treba, makar tokom noći, da borave u odvojenim prostorijama.

Pensilvanijski ili filadelfijski sistem zasnivao se na Hauardovim idejama i moralnom shvatanju Kvekera – članova religijskog hrišćanskog pokreta koji su podržavali filantropske napore poput ukidanja ropstva, reforme zatvora, zalaganja za mir i socijalnu pravdu. Oni su smatrali da su ljudi po prirodi dobri i da i najteži prestupnici mogu doživeti moralni preporod kroz rad i razmišljanje, boraveći u samoći u odvojenim ćelijama. U skladu sa tim, država Pensilvanija je 1790. godine izgradila prvi zatvor ćelijskog tipa u gradu Filadelfija – zatvor Volnat.

Fotografija 4. Zatvor Volnat u Filadelfiji (grafika)
Izvor: https://digital.librarycompany.org/islandora/object/Islandora%3A13356

Oburnski sistem (sistem ćutanja) je pokušaj ublažavanja nedostataka pensilvanijskog sistema, koji su dovodili do duševnih poremećaja i samoubistava osuđenih usled usamljenosti i izolovanosti. Tako je u Oburnu, u državi Njujork dvadesetih godina 19. veka osnovan prvi zatvor gde su osuđeni boravili u ćelijama noću, a zajedno radili danju. Osuđena lica su tokom zajedničkog rada nosila kapuljače ili šešire sa velikim obodima, kako bi se sprečilo njihovo međusobno prepoznavanje i komuniciranje. U ovom sistemu, rad se prvi put tretira kao sredstvo prevaspitanja i stručnog osposobljavanja.

Nakon osnivanja ćelijskog sistema u Americi, ideja o ovakvim zatvorima se brzo prenosi u Evropu – Belgiju, Francusku, Mađarsku, Prusku, Švedsku, Dansku….

Progresivni sistemi

Reforma zatvorskih sistema nastavlja se polovinom 19. veka, kada se dolazi se na ideju da se u proces izdržavanja kazne uvede mogućnost napredovanja u statusu. U skladu sa tim razvijaju se: engleski i irski progresivni, Makonokijev ili bodovni i klasifikacioni sistem.

Fotografija 5. Radionica u zatvoru Oburn (1890)
Izvor: https://archive.org/details/reviewofreviewsw44newy/page/80/mode/1up?view=theater

Engleski progresivni sistem predstavlja kombinaciju ćelijskih sistema sa prednostima progresivnih. Njegova suština je u napredovanju osuđenih od lošijeg ka boljem režimu izvršenja kazne, sve do uslovnog otpuštanja na slobodu. Sistem je podrazumevao tri faze izdržavanja kazne, čija dužina je zavisila od dužine izrečene kazne i procene vladanja osuđenog. Prva faza bila je ćelijska (uz mogućnost da osuđeni u zavisnosti od svog ponašanja dobijaju bolju hranu, knjige, mogućnost da izučavaju zanat i drže otvorena vrata ćelije). Druga faza podrazumevala je smeštaj u zajedničkim prostorijama i zajednički rad, dok je treća uključivala mogućnost uslovnog puštanja na slobodu, u zavisnosti od ponašanja i procene da li će osuđeni u budućnosti činiti krivična dela.

Irski progresivni sistem nastaje kao korekcija engleskog tako što je pre uslovnog otpuštanja osuđenih dodata još jedna faza – „poluslobodni“ režim. Ona je omogućila da se osuđeni pre puštanja na slobodu smeštaju izvan zatvorenog prostora zatvora, gde su se bavili poljoprivredom i stočarstvom uz povremeno prebrojavanje i kontrolu, da bi navikli na samodisciplinu. Prema ponašanju u režimu „poluslobode“ procenjivano je da li će osuđeni biti uslovno otpušteni.

Bodovni (Makonokijev) sistem primenjivan je u zatvoru na ostrvu Norfolk, osnovanom 1840. godine, gde su boravili deportovani osuđenici iz Engleske koji su u Australiji učinili novi prestup. Uslovi života u tom zatvoru bili su nehumani do dolaska novog upravnika, kapetana Makonokija. On je uveo režim zasnovan na tome da se osuđenici svojim zalaganjem, učenjem i radom izbore za prevremeni otpust, tako što će prema odgovarajućim kriterijumima i u zavisnosti od učinjenog dela sticati određeni broj bodova. Tako im je dao mogućnost da sami „zarade“ svoju slobodu i naučio ih da poštuju svoj i tuđ rad.

Fotografija 6. Zgrada zatvora na ostrvu Norfolk
Izvor: https://i.dailymail.co.uk/1s/2019/01/04/02/8111776-0-image-m-26_1546570057462.jpg

Klasifikacioni sistem pojavljuje se u Ženevi 1834. godine i podrazumeva da se osuđena lica razdvajaju po grupama ili odeljenjima, prema individualnim karakteristikama, uzrastu, dužini kazne, vrsti učinjenog dela i stepenu obrazovanja. Izvršenje kazne otpočinjalo je u ćelijskom delu, da bi se nastavilo u zajedničkom uz podelu po grupama. Klasifikacija je davala pozitivne rezultate i omogućila lakšu realizaciju tretmana, prilagođenog homogenim grupama. Ona se prvo odvijala na osnovu objektivnih kriterijuma, da bi se kasnije temeljila i na ličnim svojstvima osuđenih. Ovaj sistem značajno je uticao na izgradnju savremenih sistema izvršenja kazne zatvora.

Ana Batrićević

The post Kratki osvrt na istoriju zatvorskih sistema first appeared on PrisonLIFE.

Osuđena lica su se ogrešila o neke osnovne norme društva čime njihova prava bivaju ograničena, ali je takođe ograničena i empatija koju oni mogu dobiti od javnosti. Iako ne treba umanjiti značaj počinjenog dela, treba imati u vidu da je većina prestupnika osuđena zbog ne-nasilnih kriminalnih dela koja često imaju veze sa zavisnošću od droga. Najveći broj osuđenih lica na kraju biva pušteno iz zatvora, ali se sa psihičkim problemima (koje razviju ili koji se pogoršaju tokom perioda zatvorskog života) uvećava i rizik za ponavljanjem prestupa.

Pored toga, osuđena lica često karakteriše slabije fizičko i psihičko zdravlje, zavisnost od alkohola i droga i mentalni poremećaji. Istovremeno, pristup zdravstvenim uslugama im je ograničen kako u zajednici tako i u pritvoru. Na to se nadovezuju dodatni faktori poput siromaštva, nezaposlenosti, dugovanja, lošeg obrazovanja i lošeg statusa u društvu. Kako onda na tako vulnerabilnu grupu utiče iskustvo zatvorskog života?

Uticaj zatvora na psihičko zdravlje

Vreme provedeno u zatvoru predstavlja posebno iskustvo koje sa sobom povećan rizik od pogoršanja psihičkog zdravlja. Jedan od glavnih stresnih faktora jeste ograničenje slobode. Sloboda fizičkog kretanja je ograničena pomoću zidova, rešetaka, ćelija, uskih puteva i hodnika, ali takođe i putem različitih vidova kontrole svakodnevnih aktivnosti. Osuđenim licima je unapred određeno koliko dugo spavaju, šta jedu, kakvim se delatnostima bave i koliko vremena imaju za fizičke aktivnosti. Uprkos tome, zatvorsko iskustvo takođe često karakteriše monotonija i nedostatak stimulacije. Suočeni sa takvim uslovima života, neki osuđenici posežu za nedozvoljenim supstancama kako bi se nosili sa dosadom.

Drugi jednako važan faktor koji negativno utiče na psihičko zdravlje jeste izolacija i otuđenost od društva. Osuđena lica su fizički odvojena od porodice i prijatelja, a to otežava održavanje interpersonalnih odnosa, pre svega zato što neophodne bezbednosne mere unutar zatvora negativno utiču na komunikaciju. Za roditelje poseban stres predstavlja odvajanje od dece, gde je pored krivice i anksioznosti, prisutan i strah od gubitka bliske veze roditelja i deteta.

Destruktivni ishodi i strukture ličnosti

Gubitak slobode, autonomije i manjak svrsishodnosti čini pogodno tlo za razvoj bolesti zavisnosti i osećaja bespomoćnosti, kao i stvaranju ili povećanju nivoa stresa, frustracije i besa. Povrh toga, dugotrajni periodi usamljenosti i izolacije od spoljašnjeg sveta praćeni brigom doprinose intenziviranju tenzije. Takvu stvorenu ili uvećanu (postojeću) tenziju, može činiti konstelacija emocija poput intenzivne krivice, anksioznosti, depresivnosti, straha, besa, agresije. U zavisnosti od toga na koji način se osoba novi sa ovim emocijama, moguće je da dođe do destruktivnog ponašanja i tragičnih ishoda.

Destruktivno ponašanje, bilo da je ono usmereno ka sebi ili ka drugima, vezano je za određene strukture ličnosti. Kada su osuđena lica destruktivna prema sebi, njihove dominantne emocije su depresivnost i anksioznost, a one rezultiraju povlačenjem i izolacijom od drugih ili različitim oblicima samopovređivanja sa kojima se javlja i povećani rizik od samoubistva. U slučaju destruktivosti koja je usmerena prema drugima, prisutna su osećanja gneva koja se manifestuju kroz impulsivnost i agresiju, a često rezultiraju nasiljem. Otud su destruktivni ishodi, bilo kroz samopovređivanje ili povređivanje drugih povod za ispitivanje kako struktura ličnosti tako i adekvatnsti ili prilagođenosti tretmana.

Psihičko Zdravlje i Recidivizam

Jedan od aspekata rada na poboljšanju kvaliteta života u zatvorima čini istraživačka delatnost usmerena na analize uzroka destruktivnih ishoda u zavisnosti od individualnih karakteristika ličnosti i ličnih iskustava kao i prilagođenosti tretmana. Osobe sklone povređivanju sebe ili drugih moguće je stabilizovati i popraviti njihovo psihičko zdravlje tokom boravka u zatvoru što takođe može dugoročno smanjiti recidivizam. Pozitivni efekti naročito su vidiljvi kada se prioritizuje popravni aspekt ponašanja. Na taj način se neguje sistem koji prepoznaje da tretman treba da pripremi osuđena lica za povratak u zajednicu.

Nikola Drndarević

The post Iskustvo zatvorskog života: psihološki aspekti first appeared on PrisonLIFE.