1. 1. 1. 1. Šta Vas je motivisalo da budete deo projekta PrisonLIFE?
         2. Koji su ključni izazovi s kojima ste se suočili tokom istraživanja i kako ste ih prevazišli?
         3. Koji Vam je deo istraživanja bio najinspirativniji ili najznačajniji?
         4. Kako su rad na projektu i njegovi rezultati doprineli Vašem ličnom i profesionalnom razvoju?
         5. Koji je ili koji bi mogao biti, prema Vašem mišljenju, najveći doprinos projekta za poboljšanje kvaliteta zatvorskog života i moralne i socijalne klime u zatvorima?
         6. Šta Vas je najviše iznenadilo tokom istraživanja?
         7. Kako vidite potencijalne primene rezultata ovog projekta u budućnosti?
         8. Šta biste preporučili onima koji žele da se bave istraživanjem sličnih tema?
         9. Koje su glavne lekcije koje ste naučili o životu u zatvoru i njegovoj povezanosti sa društvom?
         10. Na koji način je PrisonLIFE projekat doprineo razvoju istraživanja o zatvorskom životu?
         11. Kako planirate da nastavite rad na temama koje je pokrenuo PrisonLIFE projekat?

1. Šta Vas je motivisalo da budete deo projekta PrisonLIFE?

„Motivacija za pokretanje projekta PrisonLIFE proizašla je iz želje da se odgovori na istraživačka pitanja koja se nalaze na preseku nekoliko ključnih koncepata, a došla je iz tri, naizgled nespojiva, istraživačka pravca. Prvi je kvalitet života kao opšti pojam, koji je uz uključenost u aktivnosti, odnose i širi društveni kontekst, prisutan u svim okruženjima, čak i u specifičnom okruženju kao što je zatvor. Drugi je zatvorski sistem kao društvo u malom, koje reflektuje šire društvene promene, ali i funkcioniše kao izolovani svet za sebe, sa sopstvenim pravilima, normama i dinamikom, uz iznova postavljanu upitnost njegove efikasnosti i stalnim traganjem za odgovorom na pitanje šta zaista određuje uspešnost vaspitno-popravnog tretmana u zatvoru. Treći je sociološki izazov da se istraže mehanizmi koji omogućavaju ili ometaju društvenu reintegraciju pojedinaca, uzimajući u obzir širu sliku društvene pravde i koncept dobrobiti kao osnovu za adaptaciju i preokret ka pozitivnim društvenim vrednostima.

Drugi talas motivacije je došao iz visoke kompetitivnosti konkursa za finansiranje naučno-istraživačkih projekata, što je zahtevalo postavljanje projekta koji će biti istovremeno društveno odgovoran, proaktivan i naučno rigorozan. Ključna je bila i saradnja s prestižnim institucijama i najvećim istraživačkim imenima u oblasti, što Institut za kriminologiju Univerziteta u Kembridžu i direktna podrška profesorke Alison Liebling svakako jesu. Sve navedeno je dodatno osnažilo ambiciju da se kreira projekat koji će ostaviti trajan trag kako u naučnoj zajednici, tako i u društvu.“ Milena Milićević

„Proširivanje i produbljivanje znanja o ženama u zatvoru bio je moj ključni motiv da budem deo projekta. Moj prvi susret sa zatvorskim okruženjem datira s kraja 1990tih godina kada sam bila uključena u istraživanje uslova života u KPZ za žene u Požarevcu. Nakon toga, sve do 2015. godine, u nekoliko navrata sam imala prilike da učestvujem u akcionim istraživanjima vezanim za položaj žena u zatvoru i implementaciji programa usmernih na pripremu osuđenica za izlazak na slobodu, podizanje svesti o žrtvama i restorativnoj pravdi. PrisonLIFE projekat mi je otvorio put da saznam kakav je kvalitet života u jedinom ženskom zatvoru u Srbiji danas, omogućio mi je da uporedim stanje u ovoj ustanovi danas sa prethodnim periodima i spoznam u kom pravcu treba da idu dalja zalaganja za unapređenje položaja žena u zatvoru, kao posebno ranjive društvene grupe.“ Sanja Ćopić

„Dolazak u Institut za kriminološka i sociološka istraživanja mi je otvorio put da učestvujem u nekoliko istraživanja koja su prethodila PrisonLIFE projektu, a svako od tih istraživanja je imalo značaj na moj profesionalni razvoj. Međutim, da bi svaki timski rad bio uspešan, neophodno je da postoji dobar tim. Predlog članova tima, koje vidim kao ozbiljne, profesionalne i vrlo kolegijalne osobe, koje nesebično dele svoja znanja i iskustva je bio prvi razlog zašto sam prihvatio učešće na projektu. Potom, ono što je podjednako važno, jeste i sama tema projekta, a to je kvalitet zatvorskog života u Srbiji. Kako je moj dosadašnji istraživački rad mahom bio usmeren na kaznu zatvora i njeno izvršenje, to je logičan sled bio da učinim korak dalje, izađem iz svojevrsne zone komfora i analize instituta krivičnog prava, te da se upustim u pravi transdisciplinarni projekat koji podrazumeva sagledavanje kvaliteta zatvorskog života iz ugla različitih disciplina. Kao dodatni motiv, postoji i određeni takmičarski duh jer u trenutku pisanja projekta i podnošenja projektne dokumentacije nismo znali kakav će krajnji ishod biti, odnosno da li će projekat PrisonLIFE biti finansiran od Fonda za nauku Republike Srbije, u okviru programa Ideje, budući da je projektne dokumentacije podnelo približno hiljadu timova.“  Nikola Vujičić

2. Koji su ključni izazovi s kojima ste se suočili tokom istraživanja i kako ste ih prevazišli?

„Jedan od glavnih izazova je bilo uspostavljanje poverenja, kako sa osuđenim licima i zatvorskim stručnim osobljem, tako i sa širom javnošću, uključujući deo naučno-istraživačke zajednice. Činjenica je da istraživanje u zatvorskom okruženju nosi specifične prepreke, jer su i osuđenici i zaposleni često skeptični prema spoljnim istraživačima. Istovremeno, tu je i javnost koja neretko ima predrasude prema temi i unapred formirane predstave u tome kako život u zatvoru mora da izgleda, a i naša naučna zajednica je ponekad skeptična kada se predlože drugačiji pogledi na postojeće teme ili novi načini naučnog komuniciranja. Zbog toga smo pažljivo planirali i odmeravali svaki korak, negovali transparentnu komunikaciju sa svim akterima i oslanjali se na podršku koja dolazi iz tima, uz dosledno pokazivanje poštovanja prema svim akterima direktno ili indirektno zainteresovanim za temu našeg projekta. Timski rad je ključan, a mi smo imali i sreću da je Fond za nauku prepoznao potencijal predloga projekta i pružio nam poverenje i podršku.“ Milena Milićević

3. Koji Vam je deo istraživanja bio najinspirativniji ili najznačajniji?

„Najinspirativniji i najznačajniji deo istraživanja za mene je bilo fotografisanje svakodnevnog života osuđenih lica u Okružnom zatvoru u Beogradu. Zahvalna sam što sam nakon fotografisanja rada osuđenih lica sa konjima i psima u KPZ u Sremskoj Mitrovici imala mogućnost da nastavim da pravim dokumentarne fotografije koje omogućavaju široj zajednici da ostvari uvid u izazove života u zatvoru razbijajući tako predrasude i stereotipe, a podstičući razumevanje i saosećanje društva za sve kojima je potrebna podrška da se vrate na pravi put.“ Ana Batrićević

„Za mene lično, svaki segment i planirana aktivnost PrisonLIFE projekta imala je izuzetan značaj, kako na ličnom, tako na profesionalnom planu.

Ako bi´ neki deo istraživanja posebno izdvojila, onda bi to bilo terensko istraživanje. Prvo, zajednička putovanja članova tima, saradnja u radu, druženje i prevazilaženje neplaniranih prepreka i izazova su za mene dragoceno isustvo. Zatim ulazak u zatvor, formalni i neformalni razgovori sa osuđenicima, vaspitačima, načelnicima službi i upravnicima, obogatili su moje istraživačko iskustvo i potvrdili prethodna teorijska polazišta, a to je ’da svaki zatvor ima svoj karakter odnosno svoju klimu’. I to je ono što je vidljivo, opipljivo, merljivo (i promenljivo). Zatvorsku socijalnu i moralnu klimu oblikuju međuljudski odnosi u zatvoru, poštovanje i humanost u pravom, praktičnom, punom značenju i smislu ovih reči.“ Ljeposava Ilijić

„Zanimljivo je razmišljati o kazneno-popravnim institucijama kao o mini-društvima. Možemo reći da je u pitanju ne samo mali grad, nego mini-društvo koje ima sem svog prostora, urabanističke strukture, populacije i sistemskih instanci, takođe i sopstvenu kulturu. Socijalni procesi koji se odvijaju u tom društvu i kulturi se delimično mogu opisati pomoću socijalne zatvorske klime, na isti način kao što se u bilo kojem društvu mogu opisati glavne teme koje dominiraju javnim mnjenjem. U pitanju je ne samo opis stanja jedne zajednice već i način na koji se to stanje može poboljšati na osnovu mišljenja samih stanovnika te zajednice a ne nekog eksternog aktera koji na svoju ruku donosi odluke. U tom kontekstu reč je o jednom antropološkom istraživanju koje povezuje žitelje jedne zajednice koji su prisiljeni da u njoj žive sa nametnutim administrativnim sistemom te iste zajednice gde i jedni i drugi pokušavaju da u malom prostoru mogućnosti poboljšaju uslove života koji su primorani da vode (svaka sličnost sa opisom života(renja) ostatka populacije je u potpunosti namerna). Ako smo mi mogli barem da u maloj meri budemo posrednici i facilitatori tih odnosa između ljudi i struktura onda je vredelo.“ Janko Međedović

„Teško je dati odgovor na ovo pitanje, ali kada sagledam prethodne tri godine, čini se da je svaka faza bila veoma inspirativna, ali i podjednako značajna. Izdvojiću nekoliko. Najpre, rad na prevođenju upitnika, odnosno njegovoj kulturnoj validaciji, predstavljao je veliki izazov jer je brojne varijable trebalo upodobiti srpskom jeziku na način da ih sami osuđenici i osuđenice dobro razumeju. Kao drugi, možda i važniji deo, pomenuo bih terenski deo istraživanja u različitim kazneno-popravnim ustanovama, razgovore sa osuđenicima i osuđenicama, ali i sa zaposlenima u različitim zatvorskim službama. Međutim, terenski deo istraživanja ima i drugu podjednako značajnu komponentu, a to je saradnja članova i članica tima, međusobna podrška i pravi timski rad koji je vrlo značajan faktor uspešnosti projekta. Na kraju, ako treba da se opredelim za ono što je najznačajnije, onda bi to bili rezultati istraživanja koji su pretočeni u brojne publikacije, ali i učinjeni dostupnim ne samo nauci i struci, već i široj javnosti putem medija, društvenih mreža i sajta projekta.“ Nikola Vujičić

4. Kako su rad na projektu i njegovi rezultati doprineli Vašem ličnom i profesionalnom razvoju?

„Rad na projektu bio je neprocenjiv za moj razvoj, jer sam prošao kroz celokupan istraživački proces – od oblikovanja istraživačkog pitanja i organizacije fokus grupa, preko prilagođavanja instrumenata za specifične populacije, do sprovođenja istraživanja u izazovnim uslovima zatvorskog okruženja. Takvo iskustvo omogućava upoznavanje celokupnog i kompleksnog procesa, od ideje, preko realizacije, pa sve do publikacije naučnih radova.

Direktan kontakt sa zatvorskom populacijom i stručnjacima u ovoj oblasti omogućio mi je da steknem dublje razumevanje svakodnevnih izazova zatvorskog života. Ovako neposredan uvid ne samo što jača teorijsko znanje, već doprinosi i sposobnosti da se istraživački rezultati primene na način koji ima značaj u praksi.

Pored toga, saradnja sa stručnjacima iz različitih disciplina, uključujući specijalnu pedagogiju, sociologiju, kriminologiju i krivično pravo proširila je moj pogled na istraživanje i otvorila prostor za interdisciplinarni dijalog. Takva razmena perspektiva omogućava dublju analizu problema i unapređuje sposobnost zajedničkog rada na kompleksnim projektima. Projekat je tako postaje ključan ne samo za naučni razvoj, već i za širenje profesionalnih veza i prilika za buduću saradnju.“ Nikola Drndarević

„Profesionalno, rezultati projekta su doprineli da steknem nova znanja i iskustva, što mi je omogućilo da potom znanja prenosim dalje, studnetima koji se školuju da jednog dana rade u sistemu izvršenja krivičnih sankcija. To me, pak, na ličnom planu, čini srećnom jer transfer znanja i iskustva smatram ključnim resursom za buduće generacije onih koji će se baviti istraživanjima ili raditi u praksi.“ Sanja Ćopić

5. Koji je ili koji bi mogao biti, prema Vašem mišljenju, najveći doprinos projekta za poboljšanje kvaliteta zatvorskog života i moralne i socijalne klime u zatvorima?

„Najveći doprinos projekta je prezentovanje nove perspektive kvaliteta zatvorskog života uvođenjem kategorija pravičnosti, doslednosti i inteligentnog poverenja u odnosima između zaposlenih u zatvorima i osuđenih lica.“ Olivera Pavićević

„Značaj PRAKSE razmene iskustva je jedna od ključnih preporuka koja je proizašla tokom realizacije aktivnosti PrisonLIFE projkta, kao i neophodnost kontinuiranog praćenja i evaluacije moralne i socijalne klime u ustanovama u kojima se nalaze lica lišena slobode. Primena MQPL upitnika koji je adaptiran za primenu u zatvorskom sistemu Republike Srbije mogao bi odigrati važnu ulogu u ovom procesu.“ Ivana Stevanović

„Najveći doprinos projekta vidim u preporukama za unapređenje kvaliteta zatvorskog života i moralne i socijalne klime u zatvorima, koje su razvijene na osnovu nalaza empirijskog istraživanja, jer nude jasne smernice za dalja zalaganja za reforme politika i praksi kako bi se kvalitet života u zatvorima unapredio. Povezano sa tim, projekat je dao važan doprinos produbljivanju dijaloga i saradnje teorije, istraživanja i prakse, što smatram ključnim preduslovom za dalji rad na zalaganju za redovno praćenje i evaluaciju kvaliteta zatorskog života i unapređenje socijalne klime, što, u krajnjem, treba da omogući i poboljšanje položaja zaposlenih u zatvorima, a time i kvaliteta njihovog života.“ Sanja Ćopić

6. Šta Vas je najviše iznenadilo tokom istraživanja?

„Najviše me je iznenadila sposobnost osoblja u zatvorskom obezbeđenju da kroz praksu uspostave upravo gore navedene standarde ponašanja prema osuđenim licima, i pokažu duboko razumevanje složenosti i osetljivosti ove interakcije koja je izložena konstantnom riziku disbalansa različitih vrsta.“ Olivera Pavićević

„Iznenadilo me je koliko su pojedini osuđenici i članovi osoblja, odnosno zaposleni, otvoreni i spremni da podele svoja iskustva, čak i o vrlo ličnim i teškim temama. S druge strane, iznenadila me je i izrazita polarizovanost javnosti kada je reč o zatvorskim temama – od potpune ravnodušnosti do snažnih predrasuda. Iznenadilo me je koliko je snažno povezana i bliska zatvorska moralna i socijalna klima u različitim zatvorskim sistemima na našim prostorima.“ Milena Milićević

7. Kako vidite potencijalne primene rezultata ovog projekta u budućnosti?

„Rezultati ovog projekta trebalo bi da u budućnosti doprinesu unapređenju i poboljšanju moralne i socijalne klime u zatvorima, a, dugoročno gledano, i smanjenju povrata. Ostvarivanje ovih, željenih rezultata, zavisi od spremnosti donosilaca odluka i stručnjaka uključenih u rad sa osuđenim licima da implementiraju preporuke i smernice našeg tima, naravno, u skladu sa trenutnim mogućnostima.“ Ana Batrićević

„Redovno praćenje i evaluacija kvaliteta zatvorskog života kroz primenu MQPL upitnika u svim kazneno-popravnim zavodima i okružnim zatvorima, ali i šire – prilagođavanje i primena upitnika u svim ustanovama u kojima su lica lišena slobode po bilo kom osnovu, uključujući pritvorske jedinice, ustanove za izvršenje institucionalnih vaspitnih mera prema maloletnicima, ustanove zdravstvene i socijalne zaštite i slično. Tako bi se osiguralo redovno prikupljanje podataka, koji su važan osnov za razvijanje politika i praksi postupanja koji će osigurati adekvatnu moralnu i socijalnu klimu i kvalitet života onima koji iz ovakvih ustanova ne mogu da izađu kada požele.“ Sanja Ćopić

„Nikako. Svaka promena zahteva ulaganje. Po mom subjektivnom mišljenju i uverenju, država Srbija ne ulaže niti planira da ulaže ni u jedan aspekat procesa suzbijanja kriminala. Postoje egzaktni načini prevencije kriminala, aktivnog rada na resocijalizaciji osuđenih lica i postpenalnog prihvata koje je moguće sprovesti u našoj zemlji – država nije uložila do sada nikakav novac ili druge resurse kako bi se oni sproveli niti pokazuje intencije da to učini. Bilo bi neobično očekivati da to uradi u slučaju kvaliteta života osuđenih lica kao jednog ipak verovatno relativno distalnog prediktora budućeg kriminalnog recidivizma. Vlast u Republici Srbiji javno prezentuje stav da joj je važnije da pooštri kaznenu politiku nego da izlazi u susret nečemu što bi se moglo protumačiti kao liberalni zahtev za boljim kvalitetom života osuđenih lica.“ Janko Međedović

8. Šta biste preporučili onima koji žele da se bave istraživanjem sličnih tema?
   

„Preporučujem da imaju jasnu viziju, ali i dovoljno fleksibilnosti da se prilagode nepredviđenim situacijama. Ključno je slušati i uvažavati sve aktere, shvatati kritike kao prilike za promenu, za unapređenje, a krize kao šanse za lični i profesionalni razvoj. Timski rad i otvorena komunikacija su osnova uspeha, kao i hrabrost da se istražuju izazovne teme uz stalno poštovanje etičkih principa. Uvek ima prostora za još jedno istraživačko pitanje.“ Milena Milićević

„Neophodna je upornost i imati u vidu da je svaki zatvor jedna zasebna celina, jedna priča koja ima sličnosti sa drugim ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija, ali i dovoljno različitosti koje je važno ispitati da bi se mogla vršiti poređenja, izvesti određeni zaključci i dati adekvatne preporuke za unapređenja u praksi. Potrebno je kontinuirano praćenje, kako bi se sagledali određeni pomaci u praksi postupanja, bez obzira da li je reč o ispitivanju kvaliteta zatvorskog života ili o primeni nekog pravnog instituta. Uz navedeno, smatram da bi problematiku zatvaranja i izvršenja kazne zatvora uvek trebalo posmatrati iz ugla različitih disciplina, a ne samo jedne. Kvalitetu svih istraživanja svakako doprinosi i timski rad.“ Aleksandar Stevanović

9. Koje su glavne lekcije koje ste naučili o životu u zatvoru i njegovoj povezanosti sa društvom?

„Bez obzira koliko zatvorski sistem bio zatvoren i formalno regulisan sistem, sve promene na globalnom, društvenom, ekonomskom i socijalnom planu, reflektuju se i na zatvorski sistem. Promene na makro i mikro društvenom novou, oslikavaju se u promenama u kaznenim politikama, načinim upravljanja zatvorom i postupanju sa osuđenicima. Zatvor je ogledalo jednog društva, a postupanje sa osuđenicima dokaz koliko se osnovna pedagoška načela i poštovanje osnovnih ljudskih prava – zaista poštuju u praksi.

Nesebično zalaganje stručnih radnika u zatvoru, njihova vera u mogućnost pozitivnih promena u ponašanju osuđenika, posao koji obavljaju s entuzijazmom, u uslovima koji nisu najidealniji, izaziva duboko poštovanje.“ Ljeposava Ilijić

„Jedna od ključnih veza između zatvorskog života i društva jesu međuljudski odnosi. U zatvoru, međutim, ti odnosi imaju posebnu dimenziju jer uključuju trenutak kažnjavanja, izolacije od društva i deprivacije slobode. To je situacija u kojoj je izraženija situacija gde jedna strana ima moć i autoritet, a time i odgovornost za postupanje prema osobi koja se nalazi u tako ranjivom položaju.

U takvom kontekstu, ključno je kako se moć primenjuje. Profesionalizam i poštovanje su neophodni, ali jednako važno je i sprečavanje dodatne boli. To znači da osoba ne sme biti svedena na broj ili tretirana isključivo kroz prizmu kazne, već je potrebno prepoznati okolnosti u kojima se nalazi – kako zbog dela koje je počinila, tako i zbog deprivacije slobode.

Balans između adekvatne primene autoriteta i ljudske topline je ključan. Takva moralna i socijalna klima ne samo da smanjuje štetne efekte kazne, već može imati i lekoviti potencijal, omogućavajući osobi da se bolje integriše u društvo nakon odsluženja kazne.“ Nikola Drndarević

„Život u zatvoru se tiče svih nas. A moralna i socijalna klima su promenljive.“ Milena Milićević

10. Na koji način je PrisonLIFE projekat doprineo razvoju istraživanja o zatvorskom životu?

„Projekat je otvorio nova pitanja o dinamici zatvorskog života i pružio inovativne metodološke pristupe koji mogu poslužiti kao primer budućim istraživanjima. Međutim, PrisonLIFE nije bio samo izolovano istraživanje – njegov značaj i uticaj prevazilaze formalne okvire projekta. Projektne aktivnosti su pokazale koliko je promocija nauke uticajna i da su značajni pomaci mogući čak i u manje atraktivnim društvenim naukama, uz jasan cilj, timski rad i posvećenost, ali i neizostavnu saradnju i zajedničko stvaranje i transfer znanja.“ Milena Milićević

11. Kako planirate da nastavite rad na temama koje je pokrenuo PrisonLIFE projekat?

„Poseban fokus u istraživanjima kvaliteta života treba usmeriti i na ustanove u kojima maloletni učinioci krivičnih dela izvršavaju krivične sankcije, poput vaspitnih mera upućivanja u vaspitnu ustanovu i vaspitni-popravni dom ili kazne maloletničkog zatvora. Takođe, buduća istraživanja bi trebalo sprovoditi ne samo u kazneno-popravnim zavodima, već i drugim ustanovama za izvršenje kazne lišenja slobode ali i smeštaj lica koja su lišena slobode po drugim osnovama (na primer, u pritvorskim jedinicama, zdravstenim ustanovama, ustanovama u sistemu socijalne zaštite i slično), kako bi se na empirijskim dokazima razvijale politike i praksa postupanja prema licima lišenim slobode, a sa krajnjim ciljem smanjenje povrata u vršenju kaznenih dela u jednoj društvenoj zajednici. Navedeno je od značaja kako bi se dalje unapređivale javne politike u ovoj oblasti.“ Ivana Stevanović

„Rad na projektu, a pre svega rezultati istraživanja su otvorili niz pitanja i dilema na koje nije moguće lako dati odgovor. Kao svojevrsni pionirski poduhvat u Srbiji, makar kada govorimo o primeni MQPL upitnika, ovaj projekat je nezavisno od velikog naučnog doprinosa, otvorio jednu veliku razmenu mišljenja između nauke, struke, ali i šire javnosti. U svojim budućim istraživanjima, posebno pažnju bih usmerio na dalju evaluaciju kvaliteta zatvorskog života, s tim što bi fokus bio na okružnim zatvorima. Uz to, u daljim istraživanjima bih voleo da sagledam viđenje života u zatvorskog okruženju iz ugla zaposlenih u ustanovama za izvršenje kazne zatvora u Srbiji.“ Aleksandar Stevanović

„Projekat PrisonLIFE je metodološki istakao važnost kulturološke i lingvističke adaptacije instrumenata, standardizacije istraživačkih alata i integracije participativnih metoda. Planiramo da nastavimo rad na ovim aspektima kroz interdisciplinarni pristup, kako bismo unapredili validnost istraživanja i omogućili dublje razumevanje složenih društvenih fenomena, uz prilagođavanje instrumenata različitim kulturnim i institucionalnim kontekstima.“ Milena Milićević

Pitanja postavila
Milena Milićević, PrisonLIFE

The post PrisonLIFE se odjavljuje: Temelji za budućnost first appeared on PrisonLIFE.

Kao sredstvo ograničenja slobode, zatvor je postojao još u drevnoj Mesopotamiji, Kini, Indiji, Persiji, Egiptu, staroj Grčkoj, Rimu, i srednjem veku, kada je služio da ograniči kretanje dužnicima, licima koja čekaju suđenje ili izvršenje kazne – progonstva, smrtne, telesne ili imovinske.

Smatra se da je prva kaznena ustanova osnovana 1553. godine u Londonu, u dvorcu Brajdvel. Tu su smeštana lica koja su ugrožavala javni red i mir, a kasnije i učinioci krivičnih dela. U Amsterdamu je 1595. osnovan zatvor za maloletnike, a 1596. godine za žene. Po uzoru na njih, kasnije su u većini razvijenih evropskih zemalja pravljeni prvi zatvori.

Fotografija 1. Johanes Kip (1652/3-1722) Zgrada zatvora Brajdvel
Izvor: https://www.rct.uk/collection/702230/the-prospect-of-bridewell

Najstariji način izvršenja kazne lišenja slobode, zastupljen sve do pokreta za reformu zatvora krajem 18. i početkom 19. veka podrazumevao je boravak osuđenih u zajedničkim prostorijama, bez obzira na uzrast, pol, visinu kazne, vrstu i težinu učinjenog dela, svojstva ličnosti i zdravstveno stanje.

Reforme zatvora

Reformi zatvorskog sistema doprineo je pokret za prava osuđenih, predvođen Džonom Hauardom, koji je krajem 18. veka u delu “Stanje u zatvorima u Engleskoj i Velsu” ukazao na nehumane uslove u zajedničkim zatvorima, zahtevajući reformu kaznenog sistema. Hauardove ideje odjeknule su u svetu, posebno kada je u pitanju moralno vaspitanje, radno angažovanje i razdvajanje osuđenih lica u zasebne ćelije. Hauardov sledbenik, Mirabo, takođe je smatrao opravdanim razdvajanje osuđenih u posebne ćelije, kao i njihovo nagrađivanje i uslovno otpuštanje, dok se Bentam zalagao za uvođenje specifičnih arhitektonskoh sistema zatvora, poznatog kao „zvezdasti sistem“ ili „panoptikon“. Suština panoptikona bila je da se omogući kontrola osuđenih sa jednog mesta.

Fotografija 2. Šema zatvora prema modelu Bentamovog Panoptikona
Izvor: https://oll.libertyfund.org/page/images-of-liberty-and-power-jeremy-bentham-panopticon

Jedan od prvih zatvora tog tipa bio je zatvor Milbank u Vestminsteru, u Londonu, koji je funkcionisao između 1816. i 1890. godine. Bentam se zalagao i za obavezan rad osuđenih lica i njihovo zanatsko osposobljavanje. Na temelju ovih ideja i kritika zajedničkih zatvora u Americi a kasnije i Evropi, počinju reforme sistema lišenja slobode.

Fotografija 3. Plan zatvora Milbank  (1828)
Izvor: https://en.wikipedia.org/wiki/File:Millbank_Prison_Plan.jpg

Ćelijski sistem zatvora (pensilvanijski i filadelfijski)

Ćelijski sistem zatvora smatra se prvim pravno regulisanim sistemom izvršenja kazne lišenja slobode i počiva na idejama Hauarda, Bentama i Miraboa da osuđena lica treba, makar tokom noći, da borave u odvojenim prostorijama.

Pensilvanijski ili filadelfijski sistem zasnivao se na Hauardovim idejama i moralnom shvatanju Kvekera – članova religijskog hrišćanskog pokreta koji su podržavali filantropske napore poput ukidanja ropstva, reforme zatvora, zalaganja za mir i socijalnu pravdu. Oni su smatrali da su ljudi po prirodi dobri i da i najteži prestupnici mogu doživeti moralni preporod kroz rad i razmišljanje, boraveći u samoći u odvojenim ćelijama. U skladu sa tim, država Pensilvanija je 1790. godine izgradila prvi zatvor ćelijskog tipa u gradu Filadelfija – zatvor Volnat.

Fotografija 4. Zatvor Volnat u Filadelfiji (grafika)
Izvor: https://digital.librarycompany.org/islandora/object/Islandora%3A13356

Oburnski sistem (sistem ćutanja) je pokušaj ublažavanja nedostataka pensilvanijskog sistema, koji su dovodili do duševnih poremećaja i samoubistava osuđenih usled usamljenosti i izolovanosti. Tako je u Oburnu, u državi Njujork dvadesetih godina 19. veka osnovan prvi zatvor gde su osuđeni boravili u ćelijama noću, a zajedno radili danju. Osuđena lica su tokom zajedničkog rada nosila kapuljače ili šešire sa velikim obodima, kako bi se sprečilo njihovo međusobno prepoznavanje i komuniciranje. U ovom sistemu, rad se prvi put tretira kao sredstvo prevaspitanja i stručnog osposobljavanja.

Nakon osnivanja ćelijskog sistema u Americi, ideja o ovakvim zatvorima se brzo prenosi u Evropu – Belgiju, Francusku, Mađarsku, Prusku, Švedsku, Dansku….

Progresivni sistemi

Reforma zatvorskih sistema nastavlja se polovinom 19. veka, kada se dolazi se na ideju da se u proces izdržavanja kazne uvede mogućnost napredovanja u statusu. U skladu sa tim razvijaju se: engleski i irski progresivni, Makonokijev ili bodovni i klasifikacioni sistem.

Fotografija 5. Radionica u zatvoru Oburn (1890)
Izvor: https://archive.org/details/reviewofreviewsw44newy/page/80/mode/1up?view=theater

Engleski progresivni sistem predstavlja kombinaciju ćelijskih sistema sa prednostima progresivnih. Njegova suština je u napredovanju osuđenih od lošijeg ka boljem režimu izvršenja kazne, sve do uslovnog otpuštanja na slobodu. Sistem je podrazumevao tri faze izdržavanja kazne, čija dužina je zavisila od dužine izrečene kazne i procene vladanja osuđenog. Prva faza bila je ćelijska (uz mogućnost da osuđeni u zavisnosti od svog ponašanja dobijaju bolju hranu, knjige, mogućnost da izučavaju zanat i drže otvorena vrata ćelije). Druga faza podrazumevala je smeštaj u zajedničkim prostorijama i zajednički rad, dok je treća uključivala mogućnost uslovnog puštanja na slobodu, u zavisnosti od ponašanja i procene da li će osuđeni u budućnosti činiti krivična dela.

Irski progresivni sistem nastaje kao korekcija engleskog tako što je pre uslovnog otpuštanja osuđenih dodata još jedna faza – „poluslobodni“ režim. Ona je omogućila da se osuđeni pre puštanja na slobodu smeštaju izvan zatvorenog prostora zatvora, gde su se bavili poljoprivredom i stočarstvom uz povremeno prebrojavanje i kontrolu, da bi navikli na samodisciplinu. Prema ponašanju u režimu „poluslobode“ procenjivano je da li će osuđeni biti uslovno otpušteni.

Bodovni (Makonokijev) sistem primenjivan je u zatvoru na ostrvu Norfolk, osnovanom 1840. godine, gde su boravili deportovani osuđenici iz Engleske koji su u Australiji učinili novi prestup. Uslovi života u tom zatvoru bili su nehumani do dolaska novog upravnika, kapetana Makonokija. On je uveo režim zasnovan na tome da se osuđenici svojim zalaganjem, učenjem i radom izbore za prevremeni otpust, tako što će prema odgovarajućim kriterijumima i u zavisnosti od učinjenog dela sticati određeni broj bodova. Tako im je dao mogućnost da sami „zarade“ svoju slobodu i naučio ih da poštuju svoj i tuđ rad.

Fotografija 6. Zgrada zatvora na ostrvu Norfolk
Izvor: https://i.dailymail.co.uk/1s/2019/01/04/02/8111776-0-image-m-26_1546570057462.jpg

Klasifikacioni sistem pojavljuje se u Ženevi 1834. godine i podrazumeva da se osuđena lica razdvajaju po grupama ili odeljenjima, prema individualnim karakteristikama, uzrastu, dužini kazne, vrsti učinjenog dela i stepenu obrazovanja. Izvršenje kazne otpočinjalo je u ćelijskom delu, da bi se nastavilo u zajedničkom uz podelu po grupama. Klasifikacija je davala pozitivne rezultate i omogućila lakšu realizaciju tretmana, prilagođenog homogenim grupama. Ona se prvo odvijala na osnovu objektivnih kriterijuma, da bi se kasnije temeljila i na ličnim svojstvima osuđenih. Ovaj sistem značajno je uticao na izgradnju savremenih sistema izvršenja kazne zatvora.

Ana Batrićević

The post Kratki osvrt na istoriju zatvorskih sistema first appeared on PrisonLIFE.

Porast udela starijih od 50 godina u ukupnom broju punoletnih osuđenih lica može se uočiti kako u svetu tako i u Srbiji. Imajući u vidu da starija lica imaju specifične zdravstvene, socijalne i psihološke potrebe, te da se nalaze u povećanom riziku od viktimizacije i višestruke diskriminacije, starenje osuđeničke populacije sa sobom nosi niz izazova za sistem izvršenja krivičnih sankcija. Neophodnost poštovanja osnovnih ljudskih prava zagarantovanih svim osuđenim licima još više dolazi do izražaja kada su u pitanju starija lica koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora, budući da su ona posebno ranjiva zbog svoje životne dobi i izazova koje ona sa sobom nosi. Zato je potrebno razmotriti moguće pristupe prilagođavanju uslova života u zatvoru zdravstvenim, psihološkim i socijalnim potrebama starijih osuđenih lica.

Dva pristupa problemu starenja populacije lica na izdržavanju kazne zatvora

Do sada su se izdvojila dva pristupa rešavanju problema starenja populacije lica koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora. Prvi podrazumeva segregaciju, odnosno fizičko izdvajanje starijih lica od ostalih osuđenih lica u posebna odeljenja zavoda za izvršenje krivičnih sankcija. Drugi se zasniva na njihovoj inkluziji, odnosno potpuno jednakom tretmanu sa ostalim licima koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora, u smislu boravka u zajedničkim prostorijama i učestvovanja u zajedničkim aktivnostima. Svaki pristup ima određene prednosti i nedostatke, na koje je potrebno ukazati kako bi se utvrdilo koji bi bio najpodesniji za primenu u sistemu izvršenja krivičnih sankcija Republike Srbije.

Segregacija – fizičko izdvajanje starijih od ostalih lica koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora

Ovakav pristup podrazumeva da se starija osuđena lica tokom izdržavanja kazne zatvora izdvoje u posebno odeljenje, kako bi se omogućilo da budu fizički razdvojena od ostalih osuđenih, ili da u nekim momentima budu u zajedničkim prostorijama, ali u vreme kada ostala osuđena lica u njima ne borave. Pomenuti pristup ne isključuje ni pravljenje posebnih kaznenih ustanova samo za starija osuđena lica. Sa jedne strane, takav pristup bi u znatnoj meri redukovao rizik od viktimizacije starijih osuđenih lica, pre svega u smislu isključenja mogućnosti da dođe do ispoljavanja verbalnog ili fizičkog nasilja prema starijim osuđenim licima od strane mlađih. Istovremeno, omogućilo bi se da starija osuđena lica borave u prostorijama i učestvuju u aktivnostima koje su prilagođene njihovim fizičkim, psihičkim i socijalnim potrebama.

Sa druge strane, treba imati u vidu da nisu sva starija osuđena lica istih psihičkih i fizičkih sposobnosti, da nemaju isto zdravstveno stanje, da su osuđena za različita krivična dela, da u pogledu svakog od njih postoje različiti bezbednosni rizici, te da se njihove psiho-fizičke potrebe i mogućnosti ne mogu procenjivati samo na osnovu njihovih godina. U tom smislu, pristup zasnovan na segregaciji mogao bi dovesti do toga da se neka lica samo zbog svojih godina neopravdano izoluju od ostalih osuđenih, te da im se uskrati pristup zajedničkim aktivnostima koje bi mogle imati pozitivan efekat na njihovo fizičko i mentalno zdravlje i blagostanje. Kao primer mogle bi se navesti različite aktivnosti na otvorenom prostoru poput sportskih aktivnosti, rada sa životinjama, hortikulture i drugih aktivnosti za koje je potvrđeno da imaju blagotvorna dejstva na ljudsko zdravlje, psihu i emocije. Ukoliko bi za to postojala volja i spremnost zaposlenih u sistemu izvršenja krivičnih sankcija, takve aktivnosti mogle bi se organizovati posebno za starija osuđena lica, a u skladu sa njihovim potrebama, mogućnostima i interesovanjima. To je posebno važno u slučaju starijih osuđenih lica kod kojih se tokom izdržavanja kazne razvila neka bolest, koja možda ne iziskuje smeštaj u Specijalnu zatvorsku bolnicu ali svakako zahteva poseban tretman, poput, na primer demencije ili depresije.

Fotografija: Ana Batrićević

Inkluzija – boravak starijih sa ostalim osuđenim licima

Boravak starijih osuđenih lica zajedno sa ostalim osuđenim licma ima svoje prednosti, u smislu da omogućava njihov ravnopravan tretman i, samim tim, onemogućava da se ona osećaju diskriminisano i izolovano. U tom kontekstu, inkluzivni pristup mogao bi na neki način da obogati svakodnevicu starijih osuđenih lica, njihovim uključivanjem u zajedničke aktivnosti, a u skladu sa njihovim mogućnostima i interesovanjima. U takvim situacijama, ipak, trebalo bi prilagoditi prostor potrebama starijih osuđenih lica, pre svega tako da odgovara njihovim zahtevima u pogledu kretanja, ali i bezbednosti. Osim toga, trebalo bi naročito pojačati nadzor prilikom zajedničkih aktivnosti u kojima učestvuju i starija i mlađa osuđena lica, ne bi li se na vreme sprečila viktimizacija starijih osuđenih lica od strane mlađih.

Moguća rešenja problema starenja populacije osuđenih lica u zatvorima u Srbiji

U Republici Srbiji, raspoređivanje osuđenih lica u ustanove za izvršenje krivičnih sankcija i njihovo razvrstavanje po odeljenjima (zatvoreno, poluotvoreno, otvoreno) u okviru tih ustanova vrši se na osnovu različitih kriterijuma, pri čemu okolnost da je neko lice starije od, na primer 50 ili 60 godina nije nigde izričito navedena. Međutim, prilikom razvrstavanja osuđenog lica vodi se računa o: dužini kazne; načinu dolaska na izdržavanje kazne; odnosu prema krivičnom delu i kazni; vrsti i težini krivičnog dela; ranijoj osuđivanosti; drugom krivičnom postupku ili izrečenoj kazni; psihološkim, pedagoškim, socijalnim osobenostima, bezbednosnim rizicima i potrebama osuđenog; ponašanju tokom ranijeg izdržavanja krivične sankcije u odgovarajućoj instituciji, kao i drugim činjenicama bitnim za razvrstavanje, predviđenim upitnikom za osuđena lica za procenu rizika, gde spada i starosna dob osuđenog lica. U okviru sistema za izvršenje krivičnih sankcija u Srbiji ne postoji posebna ustanova ili  odeljenje u okviru neke od postojećih ustanova, koje bi posebno bilo namenjeno starijim osuđenim licima i prilagođeno isključivo njihovim potrebama. Konstantan porast broja starijih osuđenih lica i predviđanja da će ih u budućnosti biti više govori u prilog tome da treba razmotriti uvođenje neke od pomenutih opcija – bilo da je reč o posebnoj ustanovi, posebnim odeljenjima u okviru postojećih ustanova ili sveobuhvatnim merama prilagođavanja uslova života i rada u postojećim ustanovama potrebama starijih osuđenih lica. Čini se da bi prilagođavanje uslova u postojećim ustanovama bilo najjednostavnije sprovesti, budući da ono ne zahteva promenu važećih zakonskih i podzakonskih akata, već infrastrukturna, materijalna i ulaganja u smislu ljudskih resursa.

Ana Batrićević i Ivana Stevanović

The post Kako odgovoriti na izazove starenja osuđeničke populacije? first appeared on PrisonLIFE.