Crtež čiji je autor osuđeno lice, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. Autor fotografije: Ana Batrićević

Specifičnost same bolesti zavisnosti i njen veliki uticaj na celokupno društvo čini ovu kategoriju lica posebno ranjivom u zatvorskom okruženju. S tim u vezi, posebno pitanje odnosi se na položaj zavisnika od psihoaktivnih supstanci, kao i njihovu rehabilitaciju koja je veoma specifična kada je reč o izdržavanju zatvorske kazne. Ovo iz razloga što rad sa ovom zatvorskom populacijom zahteva postojanje posebnih odeljenja, posebnih programa rada, dovoljan broj obučenog osoblja, motivisanost zatvorenika da se uključe u programe i sl. Takođe, zahteva da oni koji u zatvorima rade sa zavisnicima od psihoaktivnih supstanci poznaju problematiku zavisnosti, karakteristike ove populacije, poseduju komunikacijske i ostale veštine neophodne za rad za zavisnicima, neophodno strpljenje i sl.

Tretman mora biti usredsređen na individualne potrebe svakog osuđenog lica, njegovu specifičnu zavisnost i motivaciju, kao i ulogu koju ima u sistemu zloupotrebe psihoaktivnih supstanci u zatvoru. Program koji se sprovodi kroz individualni rad treba da ima za cilj edukaciju o zavisnosti od psihoaktivnih supstanci i negativnim posledicama zloupotrebe; motivisanje za životne promene i održavanje apstinencije; usvajanje plana za prevazilaženje problema zavisnosti; pružanje podrške za usvajanje zdravih životnih stilova, razvoj ličnih kapaciteta i sl. Kada je reč o grupnom radu, u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija u Srbiji se u poslednje dve godine sprovodi specijalizovani program za grupni rad sa zavisnicima od droge. Opšti cilj ovog programa je smanjenje zavisničkog povrata u cilju smanjenja kriminološkog povrata, dok su kao specifični ciljevi programa određeni sledeći ciljevi: motivacija za aktivno učestvovanje u tretmanu; sticanje uvida u sopstvenu zavisnost i potrebe lečenja; promena obrazaca ponašanja, ovladavanje navikama i veštinama i tako dalje. Sprovođenje ovog specijalizovanog programa je veoma značajno jer doprinosi i ostvarivanju individualnih ciljeva, kao što su usvajanje društveno prihvatljivih modela ponašanja ili uspostavljanje/održavanje apstinencije. Pored navedenog, od značaja je i sprovođenje Opšteg kognitivno-bihejvioralnog programa koji je primenljiv na sve kategorije zatvorenika, uključujući i zavisnike od psihoaktivnih supstanci, jer se fokusira na promenu disfunkcionalnih misli i ponašanja, omogućava učenje novih načina razmišljanja, razvijanje zdravijih strategija suočavanja i smanjenje rizika od recidiva.

Uporedni primeri dobre prakse ukazuju da se u zatvorima formiraju odeljenja ili zone bez droge („drug free units“), u kojima zatvorenici pristaju na nasumična testiranja kojima se utvrđuje da ne konzumiraju drogu, a zauzvrat dobijaju podsticaje putem povlastica – proširenih prava i pogodnosti ili boljih životnih uslova u odnosu na redovna zatvorska odeljenja. Ovo je pogodno samo za ona lica koja su izuzetno motivisana da dok izdržavaju kaznu ne dođu u kontakt sa drogom. U Srbiji, u ovom trenutku, ni u jednom zatvoru ne postoji „Odeljenje bez droge“. Ono je tokom 2020/2021. godine bilo formirano u Okružnom zatvoru u Beogradu i Kazneno-popravnom zavodu u Pančevu, ali je zbog nedostatka prostornih i kadrovskih kapaciteta u međuvremenu zatvoreno. Takođe, i u Kazneno-poprabnom zavodu u Nišu je bio uveden program „Odeljenje bez droge“, koji je u potpunosti ugašen 2017. godine, jer je, prema službenim navodima, realizacija istog podrazumevala postojanje posebne zgrade, dvorišta i angažovanje većeg broja službenika, što se u uslovima prenaseljenosti smeštajnih kapaciteta, odnosno nedostatka prostornih i kadrovskih kapaciteta nije moglo ostvariti.

Kada su u pitanju zavisnici od psihoaktivnih supstanci, njihov položaj, odnosno lečenje u zatvorima je otežano i iz razloga što ova lica u najvećem broju slučajeva ne mogu započeti lečenje u zatvoru, odnosno na supstitucionoj terapiji se nalaze samo oni koji su lečenje započeli u zajednici, pre dolaska u zatvor. Lečenje supstitucionom terapijom dostupno je u zdravstvenim ustanovama od primarnog do tercijarnog nivoa zaštite, pri čemu zdravstvene službe u zatvorima pripadaju Ministarstvu pravde a ne Ministarstvu zdravlja. Nacionalni mehanizam za prevenciju torture (NPM) je prilikom poseta ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija uočio da je broj zatvorenika koji su na supstitucionoj terapiji znatno manji od realnih potreba, upravo iz razloga što su u supstitucionu terapiju uključeni samo oni koji su lečenje započeli u zajednici, pre dolaska u zatvor. Stoga je NPM u svom Izveštaju ukazao na to da je neophodno unaprediti postupanje, na način da se poboljša pristup lečenju opijatskim supstitutima u zatvorima time što će se stvoriti uslovi da sva lica koja imaju problem sa zavisnošću od psihoaktivnih supstanci, a za koje lekar specijalista psihijatrije u zatvoru proceni da postoji potreba da se uvede supstituciona terapija, budu upućena u nadležne zdravstvene ustanove radi mišljenja i donošenja odluke o uvođenju ove terapije. Na potrebu za unapređenjem postupanja u ovom delu ukazao je i Evropski komitet za sprečavanje mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja u Izveštaju o poseti Republici Srbiji 2015. godine[2], kao i u Izveštaju o poseti 2021. godine, te je, između ostalog, pozvao srpske vlasti da razviju sveobuhvatnu strategiju za pružanje pomoći zatvorenicima sa problemima povezanim sa drogom (kao deo šire nacionalne strategije o drogama).

Da bi se adekvatno odgovorilo na zdravstvene potrebe ove kategorije zatvorenika, neophodno je da zdravstveni radnici iste identifikuju prilikom pregleda po prijemu u zatvor, da obrate dužnu pažnju na njihovu posebnu ranjivost u zatvoru, da pruže odgovarajuću terapiju, kao i blagovremeno organizuju nastavak nege po izlasku iz zatvora. U tom smislu, neophodno je i da se obezbede uslovi da se u svim zatvorima omoguće usluge lekara specijaliste psihijatrije. Takođe, postoji potreba za većim brojem službenika tretmana, obezbeđenja i zdravstvenog osoblja, kao i za stvaranjem uslova za rehabilitaciju zavisnika od psihoaktivnih supstanci, koji podrazumevaju pre svega postojanje posebnih izolovanih odeljenja, posebnih programa rada i obučenog osoblja, kako primarni problem zavisnosti ne bi ostao nerešen i u senci sekundarnog problema izvršenja krivičnog dela. Jednom rečju, potreban je poseban i specijalizovan pristup prilagođen potrebama ove posebno osetljive kategorije zatvorske populacije.

dr Nataša Tanjević

[1] Izveštaj o radu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, 2015. godina

[2] Videti: CPT/Inf, (2015) 60

The post Tretman zavisnika od psihoaktivnih supstanci u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija u Republici Srbiji first appeared on PrisonLIFE.