Posebno je težak položaj osuđenika sa mentalnim invaliditetom. Odredbom 12.1 Evropskih zatvorskih pravila je propisano da lica koja su duševno obolela i čije duševno stanje ne dozvoljava da budu u zatvoru moraju biti smeštena u specijalnu ustanovu. Međutim, uprkos tome, primetno je da se određeni broj osuđenih lica sa teškim mentalnim poremećajem nalazi u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija u kojima ne postoje odgovarajući uslovi za njihovo lečenje i tretman. Navedene osobe su ili došle sa već postojećim poremećajem u zavod ili su obolele u toku izdržavanja kazne. Ono što predstavlja najveći problem u ostvarivanju prava na adekvatnu medicinsku negu ovih osoba jeste nedostatak edukovanog osoblja, odnosno psihijatara, usled čega se terapija svodi samo na upotrebu medikamenata, a ne i na neki drugi adekvatan rad, na primer u obliku psihoterapije, psihosocijalne rehabilitacije i sl.

Slična situacija je i sa osobama sa fizičkim i senzornim invaliditetom, s obzirom da u zavodima često ne postoje smeštajni i drugi životni uslovi primereni vrsti i stepenu potreba osuđenih sa invaliditetom kojima je za kretanje neophodna upotreba invalidskih kolica ili drugih ortopedskih pomagala. U vezi sa ovim je i osnovno etiološko pitanje malog obima kriminaliteta osoba sa invaliditetom. Prema vladajućoj teoriji frustracije, kriminalitet osoba sa invaliditetom je posledica reakcije na frustraciju koja se javlja zbog njihove isključenosti iz društvenih tokova, što je uslovljeno samim invaliditetom kao ličnim svojstvom. Ipak, prihvatljivije nam se čini stanovište da se kriminalitet osoba sa invaliditetom može objasniti teorijom interakcionizma, pa i etiketiranja, budući da društvo svojim stereotipima i predrasudama stigmatizira osobe sa invaliditetom držeći ih na taj način izvan, kako prosocijalnih, tako i antisocijalnih tokova.

Još jedan od oblika diskriminacije sa kojim se susreću osuđenici sa invaliditetom jeste i nedostatak odgovarajućih tretmana prilagođenih njihovim potrebama. Izražen je problem nepostojanja odgovarajućih okupacionih terapija namenjenih osobama sa invaliditetom. Upravo zbog toga je od izuzetne važnosti posvetiti posebnu pažnju planiranju i realizaciji programa tretmana osuđenika sa invaliditetom, budući da je opšti cilj izdržavanja kazne zatvora da život osuđenika što više približiti životu na slobodi i time ih pripremiti za sve one izazove koje ih očekuju nakon izdržane kazne zatvora i izlaska na slobodu.

Izvor: AI: Wonder

Položaj osuđenika sa invaliditetom, iako težak, moguće je poboljšati. Potrebno je pre svega stvoriti uslove za nesmetan život i rad ove kategorije osuđenika. To se može postići uklanjanjem arhitektonskih barijera i stvaranjem pristupačnog okruženja poštovanjem odgovarajućih arhitektonskih standarda. Pozitivan primer je otvaranje novog Okružnog zatvora u Kragujevcu u kome su opremljene i prostorije za boravak osuđenika sa invaliditetom

Takođe, u cilju ostvarivanja svrhe tretmana osuđenika, neophodno je osmisliti i primeniti odgovarajuće okupacione radionice i druge oblike tretmana, koji moraju biti prilagođeni potrebama osuđenika sa različitim vrstama invaliditeta. Kada je reč o podizanju nivoa medicinske zaštite osoba sa invaliditetom, veoma je važno obezbediti da osuđenici sa invaliditetom budu pod stalnim nadzorom odgovarajućih zdravstvenih službi, imajući u vidu da samo postojanje invaliditeta, u mnogim slučajevima, predstavlja veliki rizik za opšte zdravstveno stanje osuđenika sa invaliditetom. Ovim se ne pledira za uvođenje nekog višeg nivoa zdravstvene zaštite ovih osuđenika u odnosu na opštu osuđeničku populaciju (jer bi takvo postupanje predstavljalo samo po sebi diskriminaciju), već samo ukazuje na specifičnost uticaja invalidnosti na opšte zdravstveno stanje.

Takođe, potrebno je novelirati Pravilnik o kućnom redu kazneno-popravnih zavoda i okružnih zatvora. Potrebno je obezbediti da Pravilnik bude dostupan na Brajevom pismu ili u odgovarajućem audio zapisu svim osuđenicima oštećenog vida. Osuđenom koji je osoba sa invaliditetom moraju se obezbediti uslovi smeštaja koji odgovaraju njegovim potrebama, stepenu i vrsti invaliditeta. Invaliditet se mora uzimati u obzir i prilikom formiranja grupa za tretman, kako bi se stvorili nesmetani uslovi za realizaciju tretmana prema ovoj kategoriji osuđenika. Osuđenici sa invaliditetom ostvaruju pravo na rad, shodno svojoj radnoj sposobnosti, što je od izuzetnog značaja, imajući u vidu ulogu svrsishodnog i korisnog rada u procesu resocijalizacije osuđenika. Takođe, osuđenicima sa invaliditetom bi trebalo obezbediti usluge personalnih asistenata, čime bi im se u velikoj meri olakšao život u penitencijarnim ustanovama, imajući u vidu da je ova usluga vaninstitucionalne pomoći osobama sa invaliditetom već dostupma u pojedinim gradovima u Srbiji (Beograd, Niš itd). Ovim bi se život osuđenika još više približio pozitivnim aspektima života na slobodi, što je i jedan od ciljeva izricanja i izvršenja krivičnih sankcija. Svi izneti predlozi imaju za cilj da doprinesu poboljšanju položaja osuđenika sa invaliditetom u ustanovama za izvršenje zavodskih sankcija u Srbiji i predstavljaju više ideje nego završeni koncept predloga jer o poboljšanju položaja osuđenika treba stalno brinuti, što je zakonska, a još i više moralna obaveza svih onih koji se na bilo koji način bave problemima od značaja za penologiju i penitencijarni sistem.

Pravo na život bez diskriminacije je jedno od najvažnijih ljudskih prava. Ovog prava nisu lišeni ni osuđenici sa invaliditetom. Poznato je da se na život osuđenika u raznim ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija, projektuju i svi oni socio-ekonomski uslovi života na slobodi. Osobe sa invaliditetom se suočavaju i na slobodi sa brojnim vidovima diskriminacije. U zatvorskoj sredini osuđenici se pored diskriminacije, susreću za deprivacijom sigurnosti koja može otežati, pa i onemogućiti proces njihove resocijalizacije odnosno reintegracije u društvene tokove, što je neophodno za vođenje uspešnog života na slobodi. Zbog toga je neophodno kontinuirano raditi na uklanjanju svih oblika diskriminacije prema osuđenicima sa invaliditetom. Posebno je važno podizati svest, kako osoblja zaposlenih u kazneno-popravnim zavodima i okružnim zatvorima, ostalih osuđenika, ali i samih osuđenika sa invaliditetom da je invaliditet lično svojstvo sa kojim se može živeti na potpunosti način kao sa bilo kojim drugim svojstvom, a nikako bolest koju treba lečiti U ostvarenje ideje resocijalizacije treba istinski verovati u svakom konkretnom slučaju. Jedino će tako krivičnopravni sistem biti istinski delotvoran, a zavodske krivične sankcije opravdati svoje postojanje. Na ovaj način ustanove za izvršenje krivičnih sankcija će postati uistinu mesta za resocijalizaciju lica koja su u nekom periodu svog života došla u sukob sa pravnim i društvenim normama.

Dr Filip Mirić

The post Položaj osuđenika sa invaliditetom u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija first appeared on PrisonLIFE.

Porast udela starijih od 50 godina u ukupnom broju punoletnih osuđenih lica može se uočiti kako u svetu tako i u Srbiji. Imajući u vidu da starija lica imaju specifične zdravstvene, socijalne i psihološke potrebe, te da se nalaze u povećanom riziku od viktimizacije i višestruke diskriminacije, starenje osuđeničke populacije sa sobom nosi niz izazova za sistem izvršenja krivičnih sankcija. Neophodnost poštovanja osnovnih ljudskih prava zagarantovanih svim osuđenim licima još više dolazi do izražaja kada su u pitanju starija lica koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora, budući da su ona posebno ranjiva zbog svoje životne dobi i izazova koje ona sa sobom nosi. Zato je potrebno razmotriti moguće pristupe prilagođavanju uslova života u zatvoru zdravstvenim, psihološkim i socijalnim potrebama starijih osuđenih lica.

Dva pristupa problemu starenja populacije lica na izdržavanju kazne zatvora

Do sada su se izdvojila dva pristupa rešavanju problema starenja populacije lica koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora. Prvi podrazumeva segregaciju, odnosno fizičko izdvajanje starijih lica od ostalih osuđenih lica u posebna odeljenja zavoda za izvršenje krivičnih sankcija. Drugi se zasniva na njihovoj inkluziji, odnosno potpuno jednakom tretmanu sa ostalim licima koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora, u smislu boravka u zajedničkim prostorijama i učestvovanja u zajedničkim aktivnostima. Svaki pristup ima određene prednosti i nedostatke, na koje je potrebno ukazati kako bi se utvrdilo koji bi bio najpodesniji za primenu u sistemu izvršenja krivičnih sankcija Republike Srbije.

Segregacija – fizičko izdvajanje starijih od ostalih lica koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora

Ovakav pristup podrazumeva da se starija osuđena lica tokom izdržavanja kazne zatvora izdvoje u posebno odeljenje, kako bi se omogućilo da budu fizički razdvojena od ostalih osuđenih, ili da u nekim momentima budu u zajedničkim prostorijama, ali u vreme kada ostala osuđena lica u njima ne borave. Pomenuti pristup ne isključuje ni pravljenje posebnih kaznenih ustanova samo za starija osuđena lica. Sa jedne strane, takav pristup bi u znatnoj meri redukovao rizik od viktimizacije starijih osuđenih lica, pre svega u smislu isključenja mogućnosti da dođe do ispoljavanja verbalnog ili fizičkog nasilja prema starijim osuđenim licima od strane mlađih. Istovremeno, omogućilo bi se da starija osuđena lica borave u prostorijama i učestvuju u aktivnostima koje su prilagođene njihovim fizičkim, psihičkim i socijalnim potrebama.

Sa druge strane, treba imati u vidu da nisu sva starija osuđena lica istih psihičkih i fizičkih sposobnosti, da nemaju isto zdravstveno stanje, da su osuđena za različita krivična dela, da u pogledu svakog od njih postoje različiti bezbednosni rizici, te da se njihove psiho-fizičke potrebe i mogućnosti ne mogu procenjivati samo na osnovu njihovih godina. U tom smislu, pristup zasnovan na segregaciji mogao bi dovesti do toga da se neka lica samo zbog svojih godina neopravdano izoluju od ostalih osuđenih, te da im se uskrati pristup zajedničkim aktivnostima koje bi mogle imati pozitivan efekat na njihovo fizičko i mentalno zdravlje i blagostanje. Kao primer mogle bi se navesti različite aktivnosti na otvorenom prostoru poput sportskih aktivnosti, rada sa životinjama, hortikulture i drugih aktivnosti za koje je potvrđeno da imaju blagotvorna dejstva na ljudsko zdravlje, psihu i emocije. Ukoliko bi za to postojala volja i spremnost zaposlenih u sistemu izvršenja krivičnih sankcija, takve aktivnosti mogle bi se organizovati posebno za starija osuđena lica, a u skladu sa njihovim potrebama, mogućnostima i interesovanjima. To je posebno važno u slučaju starijih osuđenih lica kod kojih se tokom izdržavanja kazne razvila neka bolest, koja možda ne iziskuje smeštaj u Specijalnu zatvorsku bolnicu ali svakako zahteva poseban tretman, poput, na primer demencije ili depresije.

Fotografija: Ana Batrićević

Inkluzija – boravak starijih sa ostalim osuđenim licima

Boravak starijih osuđenih lica zajedno sa ostalim osuđenim licma ima svoje prednosti, u smislu da omogućava njihov ravnopravan tretman i, samim tim, onemogućava da se ona osećaju diskriminisano i izolovano. U tom kontekstu, inkluzivni pristup mogao bi na neki način da obogati svakodnevicu starijih osuđenih lica, njihovim uključivanjem u zajedničke aktivnosti, a u skladu sa njihovim mogućnostima i interesovanjima. U takvim situacijama, ipak, trebalo bi prilagoditi prostor potrebama starijih osuđenih lica, pre svega tako da odgovara njihovim zahtevima u pogledu kretanja, ali i bezbednosti. Osim toga, trebalo bi naročito pojačati nadzor prilikom zajedničkih aktivnosti u kojima učestvuju i starija i mlađa osuđena lica, ne bi li se na vreme sprečila viktimizacija starijih osuđenih lica od strane mlađih.

Moguća rešenja problema starenja populacije osuđenih lica u zatvorima u Srbiji

U Republici Srbiji, raspoređivanje osuđenih lica u ustanove za izvršenje krivičnih sankcija i njihovo razvrstavanje po odeljenjima (zatvoreno, poluotvoreno, otvoreno) u okviru tih ustanova vrši se na osnovu različitih kriterijuma, pri čemu okolnost da je neko lice starije od, na primer 50 ili 60 godina nije nigde izričito navedena. Međutim, prilikom razvrstavanja osuđenog lica vodi se računa o: dužini kazne; načinu dolaska na izdržavanje kazne; odnosu prema krivičnom delu i kazni; vrsti i težini krivičnog dela; ranijoj osuđivanosti; drugom krivičnom postupku ili izrečenoj kazni; psihološkim, pedagoškim, socijalnim osobenostima, bezbednosnim rizicima i potrebama osuđenog; ponašanju tokom ranijeg izdržavanja krivične sankcije u odgovarajućoj instituciji, kao i drugim činjenicama bitnim za razvrstavanje, predviđenim upitnikom za osuđena lica za procenu rizika, gde spada i starosna dob osuđenog lica. U okviru sistema za izvršenje krivičnih sankcija u Srbiji ne postoji posebna ustanova ili  odeljenje u okviru neke od postojećih ustanova, koje bi posebno bilo namenjeno starijim osuđenim licima i prilagođeno isključivo njihovim potrebama. Konstantan porast broja starijih osuđenih lica i predviđanja da će ih u budućnosti biti više govori u prilog tome da treba razmotriti uvođenje neke od pomenutih opcija – bilo da je reč o posebnoj ustanovi, posebnim odeljenjima u okviru postojećih ustanova ili sveobuhvatnim merama prilagođavanja uslova života i rada u postojećim ustanovama potrebama starijih osuđenih lica. Čini se da bi prilagođavanje uslova u postojećim ustanovama bilo najjednostavnije sprovesti, budući da ono ne zahteva promenu važećih zakonskih i podzakonskih akata, već infrastrukturna, materijalna i ulaganja u smislu ljudskih resursa.

Ana Batrićević i Ivana Stevanović

The post Kako odgovoriti na izazove starenja osuđeničke populacije? first appeared on PrisonLIFE.

Pravo na privatnosti i kvalitet života u zatvorima

Projekat Prison Life bavi se istraživanjem kvaliteta života u zatvorima. Jedan od ciljeva je podizanje svesti o tome da i u zatvorskim zajednicama treba da postoje određeni standardi kvaliteta života i da se poštuju ljudska prava osuđenih lica. Pravo na privatnost bitno utiče na kvalitet života, naročito zato što je ono povezano sa poštovanjem dostojanstva ličnosti, održavanjem higijene i komunikaciju sa najbližima. Iako se u zatvorskim zajednicama može obezbediti samo delimična zaštita privatnosti, veoma je važno da to pravo postoji i da se poštuje u onoj meri u kojoj to ne ugrožava bezbednost ostalih osuđenih lica, osoblja i zatvora uopšte.

Pravo na privatnost osuđenih lica u domaćem i međunardnom pravu

Pravo na privatnost se smatra jednim od osnovnih ljudskih prava koje je zagarantovano mnogim međunarodnim konvencijama uključujući Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima. Na nivou Evrope, Evropska konvencija o ljudskim pravima i Opšta uredba Evropske o zaštiti podataka o ličnosti regulišu pravo na privatnost ne samo u pogledu porodičnih odnosa i tajnosti prepiske već i u pogledu zaštite privatnih podataka na internetu.

Najznačajnija su ipak Evropska zatvorska pravila koja regulišu pravo na privatnost u zatvorskom okruženju. Ovaj međunarodni dokument propisuje da kršenja prava na privatnost osuđenih lica treba da budu minimalna i neophodna, kao i da treba da odgovaraju nekakvom legitimnom cilju zbog koga su i uvedena. Evropska zatvorska pravila nalažu da smeštajne jedinice u zatvorima moraju da zadovolje minimalne uslove, odnosno, da ne ugrožavaju ljudsko dostojanstvo. U ovom kontektstu, pojam dostojanstva je neodvojivo povezan sa idejom minimalne i neophodne privatnosti u zatvorima koja podrazumeva pristup sanitarnim prostorijama gde mogu da se osame. Privatnost se takođe odnosi i na poverljivost komunikacije (sa članovima porodice, pravnim savetnicima i drugim licima). Takođe, Policijska direktiva EU definiše koncept podataka o ličnosti i štiti osuđena lica od zloupotrebe tih podataka.

Republika Srbija je kao kandidat za članstvo u Evropskoj Uniji ratifikovala sve relevantne međunarodne konvencije i samim tim se obavezala da će poštovati ljudska prava zagarantovana ovim konvencijama. Srbija je takođe usaglasila svoju legislativu sa zakonskim okvirom EU, što znači da su lokalni zakoni skrojeni u skladu sa osnovnim principima demokratije i evropskim vrednostima.

Privatnost ili bezbednost?

Kada se govori o pravima osuđenih lica i životu u zatvorima, odnos između prava na privatnost i prava na bezbednost je najkontroverznije pitanje. Uživanje prava na privatnost je uvek ograničeno i uslovljeno bezbednosnim rizicima i bezbednosnim politikama. Pa ipak, treba imati u vidu da je i bezbednost ograničena. Pravo na privatnost se sme kršiti samo u minimalnoj meri i samo kada je to zaista neophodno i kada postoji legitimna potreba.

Ivana Stepanović

The post Postoji li pravo na privatnost u zatvorima? first appeared on PrisonLIFE.