S obzirom na to da su osuđena lica smeštena u penalne ustanove kako bi bile lišene slobode dok izdržavaju kaznu, može li se uopšte govoriti o njihovom pravu na privatnost? Da li lišavanje slobode automatski znači i potpuno poništavanje intimnosti i stavljanje pod konstantni rutinski nadzor ili se ipak može govoriti o zaštiti ljudskih prava za vreme izdržavanja zatvorske kazne? Drugim rečima, postoji li uopšte pravo na privatnost u zatvorima?
Pravo na privatnosti i kvalitet života u zatvorima
Projekat Prison Life bavi se istraživanjem kvaliteta života u zatvorima. Jedan od ciljeva je podizanje svesti o tome da i u zatvorskim zajednicama treba da postoje određeni standardi kvaliteta života i da se poštuju ljudska prava osuđenih lica. Pravo na privatnost bitno utiče na kvalitet života, naročito zato što je ono povezano sa poštovanjem dostojanstva ličnosti, održavanjem higijene i komunikaciju sa najbližima. Iako se u zatvorskim zajednicama može obezbediti samo delimična zaštita privatnosti, veoma je važno da to pravo postoji i da se poštuje u onoj meri u kojoj to ne ugrožava bezbednost ostalih osuđenih lica, osoblja i zatvora uopšte.
Pravo na privatnost osuđenih lica u domaćem i međunardnom pravu
Pravo na privatnost se smatra jednim od osnovnih ljudskih prava koje je zagarantovano mnogim međunarodnim konvencijama uključujući Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima. Na nivou Evrope, Evropska konvencija o ljudskim pravima i Opšta uredba Evropske o zaštiti podataka o ličnosti regulišu pravo na privatnost ne samo u pogledu porodičnih odnosa i tajnosti prepiske već i u pogledu zaštite privatnih podataka na internetu.
Najznačajnija su ipak Evropska zatvorska pravila koja regulišu pravo na privatnost u zatvorskom okruženju. Ovaj međunarodni dokument propisuje da kršenja prava na privatnost osuđenih lica treba da budu minimalna i neophodna, kao i da treba da odgovaraju nekakvom legitimnom cilju zbog koga su i uvedena. Evropska zatvorska pravila nalažu da smeštajne jedinice u zatvorima moraju da zadovolje minimalne uslove, odnosno, da ne ugrožavaju ljudsko dostojanstvo. U ovom kontektstu, pojam dostojanstva je neodvojivo povezan sa idejom minimalne i neophodne privatnosti u zatvorima koja podrazumeva pristup sanitarnim prostorijama gde mogu da se osame. Privatnost se takođe odnosi i na poverljivost komunikacije (sa članovima porodice, pravnim savetnicima i drugim licima). Takođe, Policijska direktiva EU definiše koncept podataka o ličnosti i štiti osuđena lica od zloupotrebe tih podataka.
Republika Srbija je kao kandidat za članstvo u Evropskoj Uniji ratifikovala sve relevantne međunarodne konvencije i samim tim se obavezala da će poštovati ljudska prava zagarantovana ovim konvencijama. Srbija je takođe usaglasila svoju legislativu sa zakonskim okvirom EU, što znači da su lokalni zakoni skrojeni u skladu sa osnovnim principima demokratije i evropskim vrednostima.
Privatnost ili bezbednost?
Kada se govori o pravima osuđenih lica i životu u zatvorima, odnos između prava na privatnost i prava na bezbednost je najkontroverznije pitanje. Uživanje prava na privatnost je uvek ograničeno i uslovljeno bezbednosnim rizicima i bezbednosnim politikama. Pa ipak, treba imati u vidu da je i bezbednost ograničena. Pravo na privatnost se sme kršiti samo u minimalnoj meri i samo kada je to zaista neophodno i kada postoji legitimna potreba.
Ivana Stepanović