Način postupanja sa licima osuđenim na kaznu zatvora tema je koja oduvek zaokuplja pažnju javnosti, čini se podjednako koliko i kaznena politika sudova. O ovom važnom pitanju, neretko se pored naučne i stručne javnosti, izjašnjavaju i oni koji ne poseduju odgovarajuće znanje, što u velikom broju slučajeva može voditi stvaranju moralne panike među građanima, ali i svojevrsnoj osudi, kako onih koji sude, tako i onih koji su zaduženi za izvršenje kazne zatvora. Dodatni problemi (polemike) javljaju se u situacijama kada sud izrekne kaznu koja je bliža zakonskom minimumu, a potom pod zakonom određenim uslovima uslovno otpusti osuđeno lice. Slično uslovnom otpustu, negodovanje javnosti postoji i pri primeni prevremenog otpusta, o čemu u većini sistema odlučuje organ uprave. Iako postoje brojna suprotstavljena stanovišta, može se zauzeti stav da savremeni sistemi izvršenja krivičnih sankcija počivaju na načelu humanog postupanja sa osuđenim licima, što bi u najširem smislu trebalo da pospeši njihovu uspešnu reintegraciju u regularne društvene okvire.

Međunarodni napori za ustanovljavanje standarda

Međunarodni dokumenti u ovoj oblasti, bez obzira da li su doneti pod okriljem Ujedinjenih nacija (UN) ili određenih drugih organizacija regionalnog karaktera, poput Evropske unije (EU) teže da ustanove standarde i pravila koja će voditi ostvarenju osnovnih ciljeva koji se ogledaju u već pomenutoj reintegraciji i smanjenju stope povrata. U materiji izvršenja kazne zatvora, u međunarodnim okvirima su najznačajnija Standardna minimalna pravila o postupanju sa zatvorenicima (Pravila) koja su usvojena na Prvom kongresu UN za sprečavanje kriminaliteta i postupanju sa prestupnicima, u Ženevi 1955. godine. Rezolucijom Generalne skupštine UN br. 70/175 od 17. decembra 2015. godine, usvojena su nova –revidirana Pravila (Mendela pravila). Pri donošenju novih Pravila, između ostalog se pošlo od Univerzalne deklaracije, kao i činjenice da je u periodu od gotovo pola veka donet niz međunarodnih ugovora, koji su ratifikovani od većine zemalja, poput Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravim, odnosno Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, kao i Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka i sl.

Fotografija: Ana Batrićević

Sistematizacija pravila za različite kategorije zatvorenika

Pravila su sistematizovana na sledeći način: Uvodne napomene, Opšta pravila i Pravila koja se odnose na posebne kategorije lica: (1) osuđeni zatvorenici; (2) zatvorenici sa psihičkim poteškoćama i / ili poremećajima zdravlja; (3) uhapšena lica / lica koja čekaju na suđenje; (4) civilni zatvorenici i (5) pritvorena lica protiv kojih nije podignuta optužnica. Svaka od zasebnih celina, suštinski se nadovezuje na Opšta pravila, odnosno bavi se specifičnostima pojedinih kategorija lica lišenih slobode. Ono što je važno napomenuti, između ostalog, jeste da Pravila teže da ustanove dobre opšte usvojene principe i prakse, ali i da ostavljaju prostor za stalni razvoj u materiji zatvaranja. Takođe, treba imati u vidu da su Pravila opšteg karaktera, primenjiva na sva zatvorena lica, ali isto tako ona u nedovoljnoj meri prepoznaju osobenosti pojedinih kategorija, poput žena ili maloletnih lica.

Svrha kazne zatvora

Zaštita društva od kriminaliteta i smanjenje stope recidivizma su svrha zatvorske kazne i sličnih mera kojima se neko lice lišava slobode, pri čemu se takva svrha može ostvariti jedino ukoliko se vreme provedeno u zavodu iskoristi na način koji će dovesti do njihove što uspešnije reintegracije. Takav pristup podrazumeva nuđenje obrazovanja, stručnog usavršavanja, rad, kao i druge oblike pomoći, koji su primereni i raspoloživi, uključujući i one popravne, moralne, duhovne, socijalne, zdravstvene i sportske prirode. Sve ove aktivnosti se sprovode u odnosu na konkretno lice, u skladu sa njegovim individualnim potrebama i predviđenim programom postupanja. Razlike između života na slobodi i u kazneno-popravnoj ustanovi treba da budu svedene na najmanju moguću meru, uz poštovanje dostojanstva zatvorenika kao ljudskih bića. Pored toga, Pravila u jednom delu insistiraju na tzv. pozitivnoj diskriminaciji pa tako zavodske ustanove moraju preduzeti sve potrebne mere kako bi lica sa invaliditetom, mentalnim smetnjama ili drugim poteškoćama ravnopravno i u punoj meri učestvovala u životu u ustanovi za izvršenje krivičnih sankcija.

Priprema za otpust i individualni tretman

Osuđena lica su prepoznata kao posebna kategorija lica lišenih slobode, a nadovezujući se na Opšta pravila, u ovom delu se naglašava značaj pripreme za otpust, odnosno preduzimanje mera koje osnažuju ideju adekvatnog postpenalnog prihvata, što podrazumeva da kod postupanja sa osuđenicima ne treba naglašavati njihovo isključivanje iz zajednice, već treba isticati njihovu pripadnost društvu. Praktično, to znači da priprema za otpust otpočinje neposredno po prijemu u kazneno-popravnu ustanovu.

Individualizirani programi tretmana i procena rizika

Kako bi se ispunila opšta svrha kazne zatvora, nužno je da postoji individualizovani program postupanja, prilagođen konkretnom osuđenom licu, te da se osuđenici grupišu u različite tretmanske grupe shodno određenom programu postupanja. Mada se direktno ne pominje, u praksi se ovo grupisanje čini na osnovu procenjenog stepena rizika, primenom upitnika za procenu rizika, kapaciteta i potreba osuđenih lica. Radi razdvajanja određenih grupa osuđenika, preporučuje se i postojanje zatvora sa različitim stepenom obezbeđenja.

Podsticanje pozitivnog ponašanja i očuvanje discipline

Da bi se osuđena lica motivisala da prihvate program postupanja, afirmiše se i sistem nagrađivanja koji treba da bude takav da odgovara različitim kategorijama osuđenika i različitim načinima postupanja, a njihov cilj je da podstiču dobro ponašanje i razviju osećaj odgovornosti kod osuđenog lica. Kada je reč o redu i bezbednosti u zavodu, Pravila se jednim delom bave i disciplinskim kažnjavanjem osuđenih lica, pri čemu se polazi od zabrane torture, potom primene načela srazmernosti između učinjenog prestupa i izrečene disciplinske mere, ali i trajanjem određenih mera poput samice i sl.

Unapređenje kvaliteta života i smanjenje povrata

Iako je dat samo kratak pregled nekih od osnovnih načela na kojima počivaju Pravila, treba imati u vidu da njihovo poštovanje suštinski može doprineti poboljšanju kvaliteta života u zatvoru, a time i smanjenju stepena prizonizacije, koja je naročito izražena kod onih lica koja su osuđena na dugotrajne kazne zatvora. Pored toga, to može doprineti i odustajanju u vršenju krivičnih dela, koje se meri odsustvom recidiva.

Nikola Vujičić

The post Humanost iza rešetaka: međunarodne smernice za osuđena lica first appeared on PrisonLIFE.

Ovaj dokument je usvojen 2010. godine, a važnu ulogu u njegovom donošenju imao je Tajland na čelu sa princezom Bajrakitiyabha. Tajland je finansijski podržao proces izrade teksta dokumenta, pa je preporučeno da se pravila neformalno nazovu po glavnom gradu ove azijske države.

Bankočka pravila nisu zamena, već dopuna postojećih međunarodnih i evropskih pravila o postupanju sa zatvorenicima. Ona definišu prava žena u pojedinim oblastima kojima se postojeća dokumenta ne bave ili, pak, produbljuju postojeća prava. Sama pravila su koncipirana imajući u vidu položaj žena u mnogim državama u svetu, pa su tri ključna segmenta kojima se ovaj dokument bavi sledeća: (1) specifične potrebe žena i odgovor na njih, (2) prevencija zlostavljanja i podrška ženama sa iskustvom viktimizacije, i (3) zaštita prava dece (rođene u zatvoru i koja borave sa majkama u zatvoru kada to nacionalni propisi dozvoljavaju).

U Bankočkim pravilima su definisani osnovni principi i pravila koja se odnose na postupanje prema svim ženama u ustanovama za izvršenje zavodskih sankcija, uključujući osuđene i pritvorene žene, bez obzira na pravni osnov lišenja slobode. Sva pravila počivaju na principu nediskriminacije, pri čemu se navodi da se zadovoljavanje specifičnih potreba žena u zatvoru neće smatrati diskriminatornim postupanjem jer takav pristup osigurava postizanje rodne ravnopravnosti.

Fotografija 1. Zgrada Kazneno-popravnog zavoda za žene u Požarevcu. Autor: Ana Batrićević. Fotografija je napravljena 2019. godine uz dozvolu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde Republike Srbije, a za potrebe istraživanja čiji su rezultati objavljeni u monografiji: Pavićević, O. Ilijić, Lj., & Batrićević, A. (2020). Susret društvenog i biološkog ozelenjavanje zatvorskih zajednica. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Jedno od prvih pravila nalaže da žene treba da budu smeštene u institucijama koje nisu značajno udaljene od mesta njihovog prebivališta/boravišta, što je bitno za omogućavanje redovnih kontakata, posebno sa decom. Prilikom prijema osuđenice u ustanovu za izvršenje kazne lišenja slobode potrebno je obratiti posebnu pažnju na njenu ranjivost, obezbediti prostor da može da kontaktira porodicu i rođake, pružiti pravnu pomoć i dati potrebne informacije na jeziku koji žena razume. Takođe je istaknuto da će ženama biti omogućen kontakt sa licima izvan ustanove u cilju zbrinjavanja dece, pa i ograničeno odlaganje početka izvršavanja kazne, ukoliko je to neophodno i u najboljem je interesu dece.

Posebnu pažnju Bankočka pravila poklanjaju ličnoj higijeni i zdravstvenoj zaštiti osuđenica. Već prilikom prijema, potrebno je sprovesti kompletan lekarski pregled i identifikovati primarne zdravstvene potrebe žene. Naročita pažnja usmerena je na otkrivanje prisustva seksualno prenosivih bolesti ili bolesti koje se prenose preko krvi, potom, na mentalno zdravlje, posebno na postojanje postraumatskog stresnog poremećaja i rizik od suicida i samopovređivanja. Takođe, posebna pažnja treba da bude usmerena na identifikovanje zavisnosti od psihoaktivnih supstanci i iskustva viktimizacije seksualnim ili drugim oblicima rodno zasnovanog nasilja. Zdravstvene preglede treba da vrše osobe ženskog pola, osim u hitnim slučajevima. Uz to, prisustvo zatvorskog osoblja pregledima treba da bude izuzetak, a kada prisustvuju pregledu, onda to treba da budu žene, a sam pregled spoveden na način da se garantuje privatnost, poverljivost i dostojanstvo osuđenice. U cilju zadovoljavanja zdravstvenih potreba osuđenica, Bankočka pravila posebno apostrofiraju potrebu razvijanja i implementiranja idividualizovanih, rodno osetljivih i sveobuhvatnih programa rehabilitacije za žene sa mentalnim problemima, programa tretmana, nege i podrške ženama sa HIV virusom, programa odvikavanja od psihoaktivnih supstanci i prevencije suicida i samopovređivanja.

Polazeći od toga da većina osuđenica ima istoriju prethodnog psihičkog, fizičkog i seksualnog nasilja,[1] Bankočka pravila sadrže niz pravila usmerenih na informisanje, pomoć i podršku ženama sa iskustvom nasilja. Na primer, informisanje o njenom pravu da pokrene sudski postupak, pristup pravnoj pomoći, pristup specijalizovanoj psihološkoj pomoći i savetovanju tokom boravka u zatvoru, konsultovanje sa osuđenicom u pogledu kruga lica kojima je dozvoljena poseta i slično. Kroz primenu ovih pravila teži se obezbeđivanju sigurnog prostora u zatvoru, u kome će kroz odgovarajuće oblike pomoći i podrške, razumevanje i neosuđivanje, žene biti osnažene za prevazilaženje traume i oporavak od posledica viktimizacije.

Deo pravila odnosi se na pitanje bezbednosti i discipline. Ovo pitanje obuhvata, na primer, pretresanje osuđenica (pretresanje mora da se vrši uz puno poštovanje dostojanstva i ličnosti osuđenice, samo žensko osoblje može da vrši pretres, insistiranje na uvođenju alternativa pretresu tela u vidu skenera i slično), disciplinsko kažnjavanje (koje podrazumeva da u samicu ne smeju da se upućuju majke sa decom, trudnice i dojilje, kao i da zabrana kontakta sa porodicom, posebno decom, ne može da bude disciplinska kazna) i potrebu obezbeđivanja zaštite ženama koje dožive nasilje tokom boravka u zatvoru.

Fotografija 2. Zgrada Kazneno-popravnog zavoda za žene u Požarevcu. Autor: Ana Batrićević. Fotografija je napravljena 2019. godine uz dozvolu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde Republike Srbije, a za potrebe istraživanja čiji su rezultati objavljeni u monografiji: Pavićević, O. Ilijić, Lj., & Batrićević, A. (2020). Susret društvenog i biološkog ozelenjavanje zatvorskih zajednica. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja

Odvajanje od kuće, te fizičko i psihičko razdvajanje od dece i porodice je svakako najteža psihološka posledica zatvaranja za žene, odnosno najteži vid zatvorske deprivacije, a žene su najčešće jedini ili primarni staratelj dece, često samohrane majke. Zbog toga se u Bankočkim pravilima posebno insistira na ohrabrivanju kontakata sa porodicom, decom, starateljima ili zakonskim zastupnikom dece, i redovnim posetama (posebno posetama bračnog druga, odnosno partnera i/ili dece i to u prostoru koji je za to namenjen).

Bankočka pravila pažnju usmeravanju na postupanje prema trudnicama, majkama sa decom i dojiljama, maloletnicama i sa drugim posebno ranjivim kategorijama žena u zatvoru, kao što su strane državljanke i pripadnice manjinskih grupa (etničkih ili verskih).

Kako bi se predviđena pravila adekvatno i u potpunosti implementirala u praksi, Bankočka pravila insistiraju na redovnoj obuci zaposlenih, odnosno, na jačanju kapaciteta za bavljenje posebnim potrebama i zahtevima osuđenica u pogledu položaja i tremana, socijalne reintegracije i održavanje bezbednog i rehabilitativnog okruženja u zatvoru. Uz to, ističe se potreba za razvijanjem otvorenih zatvora, ustanova na pola puta i društveno zasnovanih programa, što treba da olakša ženi izlazak na slobodu. Najzad, u saradnji sa službama probacije, socijalne zaštite, lokalnom zajednicom i organizacijama civilnog društva potrebno je osmisliti i implementirati programe pripreme za izlazak na slobodu i postpenalne pomoći, koji će takođe uzeti u obzir specifične potrebe žena, što je od sštinskog značaja za prevenciju povrata.

Prof. dr Sanja Ćopić

[1] Nikolić-Ristanović, V. (2000). Od žrtve do zatvorenice – nasilje u porodici i kriminalitet žena. Beograd: Viktimološko društvo Srbije i Prometej-Beograd.

The post Žene u zatvoru i Bankočka pravila first appeared on PrisonLIFE.