Visoki zidovi, teške kapije, stara arhitektonska rešenja i spoljašnje obezbeđenje su prvo o čemu se razmišlja kada se pomenu uslovi u penalnim ustanovama. Međutim, osoblje svih službi u kazneno-popravnim zavodima i osuđena lica su ključni faktori koji čine život u zatvoru (ne)podnošljivim, odnosno čiji međusobni odnosi determinišu zatvorsku socijalnu klimu. Kada su svojevremeno jednog ozloglašenog upravnika kazneno-popravnog zavoda kritikovali zbog torture, nasilja i lošeg postupanja prema osuđenim licima, on je na kritike odgovorio da „nije raspisao konkurs za prijem u zatvor“, misleći da je time dao duhovit odgovor. No, ako se ne biraju osuđena lica, zatvorsko osoblje se bira i jedino obrazovan i osposobljen vaspitački kadar može zaslužiti poverenje za valjan tretman. Treba podsetiti i na to da vaspitači (a zaposlene u službama za tretman i obuku i upošljavanje, uslovno zovemo „vaspitači“) u penalnim ustanovama ne uživaju “moć i ugled“. Takođe, mnogi mladi vaspitači na početku svoje karijere misle da se lako mogu snaći u izazovima tog odgovornog poziva. Nažalost, njihov posao je neretko obezvređen i „nezaštićen“.

Vaspitač u dvorištu Okružnog zatvora u Beogradu, 2023. Autor fotografije: Ana Batrićević

Značaj i uloga vaspitača u procesu tretmana

Ni najbolji zakoni niti ugrađeni međunarodni standardi adekvatnog postupanja s osuđenim licima ne mogu zatvorsku kaznu oživotvoriti ako osoblje nije „doraslo“ tom složenom zadatku. Tretman bi trebalo da je usmeren ka svakom pojedinačnom osuđenom licu, sa glavnim ciljem da ublaži negativne efekte zatvorskih uslova koji su neizbežni, da umanji osećanje odbačenosti i izolovanosti kod osuđenog lica, i da istovremeno pruži neophodnu pomoć pojedincu da promeni ponašanje koje ga je dovelo u zatvor, da povrati veru u sebe, svoje mogućnosti i sposobnosti.

Ključni izazovi za vaspitače u sistemu izvršenja krivičnih sankcija u Srbiji

U kazneno-popravnim zavodima u Srbiji je prisutan problem raznolikosti stručne spreme vaspitača kao i nepostojanje adekvatnog usavršavanja posle završenog formalnog školovanja, pri čemu se osoblje oslanja na znanja stečena formalnim obrazovanjem. Nesporno je da posedovanje samo formalnih, teorijskih znanja bez adekvatnog praktičnog iskustva nije dovoljno za uspešan rad ni u jednoj profesionalnoj oblasti. Na osnovu razgovora sa vaspitačima, može se uvideti da se problem usložnjava i zbog nepostojanja jasne podele poslova u skladu sa stručnim profilom vaspitača. Kada bi svaki zaposleni bio zadužen za posao za koji je obrazovan, tretman lica koja izdržavaju kaznu zatvora bio bi funkcionalniji i uspešniji. Primera radi, posao planiranja i organizovanja obrazovanja, obuke i osposobljavanja trebalo bi da rade andragozi a ne profesori geografije ili maturanti srednjih škola, kao što se ponekad dešavalo.

Na vaspitače se ne može gledati kao na manje značajno osoblje zaduženo za svakodnevne rutinske aktivnosti, već kao na zanimanje koje zahteva specifično obrazovanje i permanentno usavršavanje. Postojeće probleme ne može rešiti mali broj zaposlenih kojima je kriminologija, penologija, psihologija ili andragogija struka ili opredeljenje. Stvaranje pozitivne i stimulativne atmosfere za učenje i usklađivanje između obrazovanja, kulturno-zabavnih i rekreativno-sportskih delatnosti sa bezbednosnim merama izazov je za profesionalce koje rade ili bi trebalo da rade na resocijalizaciji osuđenih lica.

Kako osnažiti vaspitače i unaprediti tretman osuđenih lica?

Skoro da nema nauke iz korpusa društvenih i medicinskih nauka koja ne može naći svoje mesto u rešavanju problema vezanih za izvršenje kazne zatvora. Bez obrazovanja, profesionalnih veština, mogućnosti za usavršavanje i motivacije osoblja teško se mogu postići pomaci ka efikasnijem tretmanu osuđenih lica. Očigledno je da vaspitači bez podrške Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i celokupne zajednice, ostaju vezanih ruku. Preko njihovih leđa se prelamaju najteži i najvažniji problemi vezani za resocijalizaciju osuđenih lica. Zaposleni u zatvorima su često bespomoćni da učine bilo šta sem održavanja discipline i svaki pomak u smislu organizovanja obrazovnih programa, radnih i rekreativno-sportskih aktivnosti je vredan pažnje. Bez takvih aktivnosti i osoblja koje je obrazovano za adekvatno reagovanje u raznolikim kriznim situacijama i koje imaja razvijenu empatiju i pozitivne stavove ka promeni i ostvarivanju resocijalizacije osuđenih lica, pada i svrha zatvorske kazne i resocijalizacije, odnosno reintegracije.

Prof. dr Branislava Knežić

The post Uloga vaspitača u kazneno-popravnim zavodima first appeared on PrisonLIFE.

Prva studentska poseta zatvoru naterala me je da se i danas pitam: kako „izmeniti“ i očovečiti život onih koji su potisnuti od života u zabravljene zgrade, opasane zidovima i rešetkama? Samo prisilnim i represivnim merama teško, jer se time ne može sačuvati dostojanstvo ljudskog bića. A ni smanjiti kriminalitet.

Iako se od uspostavljanja prvih zatvora uviđaju negativne posledice lišavanja slobode osuđenih lica, nada u njihovo popravljanje je i dalje izazov za one koji su ih zatvorili. Život u zatvoru čoveka stavlja neprekidno u situacije pune prisile, prinude, straha, netrpeljivosti, frustracija, uskraćenosti što je praćeno raznolikim ličnim krizama i negativnim reakcijama. Zatvorski režim i status osuđenog lica, samo po sebi se razume, nisu oaze dobrote, saradljivosti, topline ljudske reči i sigurnosti. Međutim, to ne znači da i u takvim uslovima ne postoje mere drugačije od zastrašivanja, samica i udaraca po duši i telu.

Obrazovanje, osposobljavanje i razni edukativni programi se naziru kao dobri znaci na tom putu. Promene ponašanja osuđenih lica predstavljaju veliki izazov za sve one koji se bave problemima zatvorskih kazni, u praksi i u nauci, a obrazovane delatnosti bi trebalo da opravdaju očekivanja zajednice. Bilo kakav vid obrazovanja može životu iza žice dodati i nešto više od nade za život bez vraćanja krivičnim delima.

Fotografija: Ana Batrićević

Obrazovanje osuđenih lica kao međunarodni standard

Kako ispuniti vreme u zatvoru problem je i zaposlenih u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija i osuđenih lica. Obrazovanje je jedna od svsrsihodnih aktivnosti koja se nedovoljno koristi. Uz rad i slobodne aktivnosti, obrazovanje bi trebalo da pripremi osuđeno lice za život na slobodi kao i da ublaži posledice života u zatvoru

Značaj obrazovanja kao sastavnog dela tretmana u zatvorima, prepoznata je od strane međunarodnih organizacija koje naglašavaju da je obrazovanje jedno od osnovnih ljudskih potreba, ali i ljudsko pravo koje je od suštinskog značaja za lični razvoj. Ako se uporedi Zakon o izvršenju krivičnih sankcija s međunarodnim standardima posebno sa Evropskim zatvorskim pravilima može se zaključiti da je postojeći normativni okvir dovoljan za regulisanje organizovanja obrazovanja, rada i slobodno-rekreativnih aktivnosti osuđenih lica. Međutim, nova/stara rešenja u zakonima su osuđena na propast ako zakonske odredbe ne postanu sastavni deo života u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija.

Ukoliko osuđenom licu nije data mogućnost da se uključi u formalne oblike obrazovanja i obučavanja onda se otvara prostor za „zatvoreničko učenje“ odnosno negativne međusobne uticaje osuđenih i iskusne „mentore“ iz osuđeničkih grupa.

Fotografija: Naslovna strana knjige „Obrazovanje i resocijalizacija: metode merenja“ prof. dr Branislave Knežić, koja je objavljena 2001. godine u Beogradu od strane Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva

Čemu obrazovanje osuđenih lica?

Određujući svrhu zatvorske kazne u članu 43 Zakona o izvršenju krivičnih sankcija zakonodavac se u stvari hvata u koštac sa suštinskim vaspitno-obrazovnim problemima čoveka, što podrazumeva:

-promenu ponašanja i odnosa prema kriminalitetu;

-pripremanje za zanimanja koja će biti konkurentna za tržište rada i

-pružanje znanja koja će im olakšati socijalnu reintegraciju i život na slobodi.

Onaj ko bi ispunio svrhu zatvorske kazne dao bi i odgovor na pitanje: čemu obrazovanje osuđenika? Sledeći razlozi mogu se uzeti u obzir prilikom davanja odgovora na to pitanje.

Učenje i obrazovanje:

• postaju neminovnost savremenog čoveka, pa i kada je u zatvoru
• olakšavaju prilalagođavanje uslovima u zatvoru i očuvanju fizičkog i mentalnog zdravlja osuđenih lica
• omogućavaju suzbijanje nepismenosti i pružanje druge šanse kroz funkcionalno osnovno obrazovanje odraslih
• pogoduju stručnom osposobljavanju (dokvalifikaciji, prekvalifikaciji, obuci)
• doprinose zaštiti od „kriminalnih infekcija“ i učenju veština „izbavljanja“ od nasilnog i agresivnog ponašanja
• osposobljavaju osobu za rešavanje različitih problema u porodici kao i za odgovorno roditeljstvo
• unapređuju veštinu komunikacije, kao i druge socijalne veštine i veštine neophodne za obavljanje osnovnih građanskih dužnosti
• mogu doprineti smanjenju nezaposlenosti i recidivizma
• mogu doprineti povećanju društvene uključenoati.

Izazovi u vezi sa obrazovanjem osuđenih lica

Izazovi povezani sa obrazovanjem osuđenih lica počinju od toga da su oni silom zakona dospeli u zatvore, u kojima teško mogu prepoznati pozitivne strane. Iskušenja se odnose kako na osobenosti lica lišenih slobode (starost, pol, prethodni nivo obrazovanja i teškoće u učenju, motivacija za učenje, ranija zaposlenost itd.) tako i na probleme društva i zatvora (mogućnosti organizovanja obrazovanja, osposobljenost i motivisanost kadrova, sigurnosni razlozi, saradnja sa nevladinim organizacijama itd.)

Izbor i broj osuđenih lica koja mogu biti uključena u obrazovne programe ograničen je i finansijskim, prostornim i kadrovskim mogućnostima zatvora i brojem programa. Prikladnost programa, želja osoblja da se isti provedu kao i motivisanost i sposobnosti osuđenika preduslovi su za uspešnost obrazovanja kao dela tretmana. Organizovanje obrazovanja prema potrebama osuđenika i šire društvene zajednice omogućilo bi da društvo u drugačijem svetlu sagleda svoju odgovornost prema osuđenicima.

Grafički prikaz dela rezultata kvalitativnog istraživanja sprovedenog u okviru PrisonLIFE projekta, koji se odnosi na mišljenje osuđenih lica o tome koji faktori povezani sa obrazovanjem doprinose povećanju a koji smanjenju kvaliteta zatvorskog života. Fotografije: Ana Batrićević

Promena kao smisao obrazovnog procesa

Ako pođemo od toga da je zadatak celokupnog obrazovanja usvajanje znanja, veština, navika s ciljem promene pojedinca u određenoj dimenziji ličnosti onda možemo zaključiti da je ta promena još potrebnija kada su u pitanju osuđena lica. Suočavanje s pitanjem čemu obrazovanje je sučeljavanje sa temeljnim ontološkim i aksiološkim osnovama obrazovanja. Odgovori se tiču same suštine čoveka, odnosno očovečenja. U tom smislu, može se reći da zdravorazumska i filozofska misao čoveku „poverava“ obrazovni proces.

Nemamo iluziju da ljudi čine krivična dela jedino iz neznanja i da će sticanje znanja i veština, bez moralnih vrednosti i promena u društvu, osuđenike vratiti životu bez kriminala. Ali, svesni smo da je obazovanje ona karika čiju korisnost i značaj u penološkoj andragogiji niko ne poriče. Kakva god da je veza obrazovanja i „popravljanja“ osuđenih lica jasno je da nisu uzajamno isključeni već isprepletani u nastojanju da se očuva ljudski integritet.

Prof. dr Branislava Knežić

The post Obrazovanje osuđenih lica: Izazov kome se lako odoleva first appeared on PrisonLIFE.