Crtež čiji je autor osuđeno lice, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. Autor fotografije: Ana Batrićević

Specifičnost same bolesti zavisnosti i njen veliki uticaj na celokupno društvo čini ovu kategoriju lica posebno ranjivom u zatvorskom okruženju. S tim u vezi, posebno pitanje odnosi se na položaj zavisnika od psihoaktivnih supstanci, kao i njihovu rehabilitaciju koja je veoma specifična kada je reč o izdržavanju zatvorske kazne. Ovo iz razloga što rad sa ovom zatvorskom populacijom zahteva postojanje posebnih odeljenja, posebnih programa rada, dovoljan broj obučenog osoblja, motivisanost zatvorenika da se uključe u programe i sl. Takođe, zahteva da oni koji u zatvorima rade sa zavisnicima od psihoaktivnih supstanci poznaju problematiku zavisnosti, karakteristike ove populacije, poseduju komunikacijske i ostale veštine neophodne za rad za zavisnicima, neophodno strpljenje i sl.

Tretman mora biti usredsređen na individualne potrebe svakog osuđenog lica, njegovu specifičnu zavisnost i motivaciju, kao i ulogu koju ima u sistemu zloupotrebe psihoaktivnih supstanci u zatvoru. Program koji se sprovodi kroz individualni rad treba da ima za cilj edukaciju o zavisnosti od psihoaktivnih supstanci i negativnim posledicama zloupotrebe; motivisanje za životne promene i održavanje apstinencije; usvajanje plana za prevazilaženje problema zavisnosti; pružanje podrške za usvajanje zdravih životnih stilova, razvoj ličnih kapaciteta i sl. Kada je reč o grupnom radu, u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija u Srbiji se u poslednje dve godine sprovodi specijalizovani program za grupni rad sa zavisnicima od droge. Opšti cilj ovog programa je smanjenje zavisničkog povrata u cilju smanjenja kriminološkog povrata, dok su kao specifični ciljevi programa određeni sledeći ciljevi: motivacija za aktivno učestvovanje u tretmanu; sticanje uvida u sopstvenu zavisnost i potrebe lečenja; promena obrazaca ponašanja, ovladavanje navikama i veštinama i tako dalje. Sprovođenje ovog specijalizovanog programa je veoma značajno jer doprinosi i ostvarivanju individualnih ciljeva, kao što su usvajanje društveno prihvatljivih modela ponašanja ili uspostavljanje/održavanje apstinencije. Pored navedenog, od značaja je i sprovođenje Opšteg kognitivno-bihejvioralnog programa koji je primenljiv na sve kategorije zatvorenika, uključujući i zavisnike od psihoaktivnih supstanci, jer se fokusira na promenu disfunkcionalnih misli i ponašanja, omogućava učenje novih načina razmišljanja, razvijanje zdravijih strategija suočavanja i smanjenje rizika od recidiva.

Uporedni primeri dobre prakse ukazuju da se u zatvorima formiraju odeljenja ili zone bez droge („drug free units“), u kojima zatvorenici pristaju na nasumična testiranja kojima se utvrđuje da ne konzumiraju drogu, a zauzvrat dobijaju podsticaje putem povlastica – proširenih prava i pogodnosti ili boljih životnih uslova u odnosu na redovna zatvorska odeljenja. Ovo je pogodno samo za ona lica koja su izuzetno motivisana da dok izdržavaju kaznu ne dođu u kontakt sa drogom. U Srbiji, u ovom trenutku, ni u jednom zatvoru ne postoji „Odeljenje bez droge“. Ono je tokom 2020/2021. godine bilo formirano u Okružnom zatvoru u Beogradu i Kazneno-popravnom zavodu u Pančevu, ali je zbog nedostatka prostornih i kadrovskih kapaciteta u međuvremenu zatvoreno. Takođe, i u Kazneno-poprabnom zavodu u Nišu je bio uveden program „Odeljenje bez droge“, koji je u potpunosti ugašen 2017. godine, jer je, prema službenim navodima, realizacija istog podrazumevala postojanje posebne zgrade, dvorišta i angažovanje većeg broja službenika, što se u uslovima prenaseljenosti smeštajnih kapaciteta, odnosno nedostatka prostornih i kadrovskih kapaciteta nije moglo ostvariti.

Kada su u pitanju zavisnici od psihoaktivnih supstanci, njihov položaj, odnosno lečenje u zatvorima je otežano i iz razloga što ova lica u najvećem broju slučajeva ne mogu započeti lečenje u zatvoru, odnosno na supstitucionoj terapiji se nalaze samo oni koji su lečenje započeli u zajednici, pre dolaska u zatvor. Lečenje supstitucionom terapijom dostupno je u zdravstvenim ustanovama od primarnog do tercijarnog nivoa zaštite, pri čemu zdravstvene službe u zatvorima pripadaju Ministarstvu pravde a ne Ministarstvu zdravlja. Nacionalni mehanizam za prevenciju torture (NPM) je prilikom poseta ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija uočio da je broj zatvorenika koji su na supstitucionoj terapiji znatno manji od realnih potreba, upravo iz razloga što su u supstitucionu terapiju uključeni samo oni koji su lečenje započeli u zajednici, pre dolaska u zatvor. Stoga je NPM u svom Izveštaju ukazao na to da je neophodno unaprediti postupanje, na način da se poboljša pristup lečenju opijatskim supstitutima u zatvorima time što će se stvoriti uslovi da sva lica koja imaju problem sa zavisnošću od psihoaktivnih supstanci, a za koje lekar specijalista psihijatrije u zatvoru proceni da postoji potreba da se uvede supstituciona terapija, budu upućena u nadležne zdravstvene ustanove radi mišljenja i donošenja odluke o uvođenju ove terapije. Na potrebu za unapređenjem postupanja u ovom delu ukazao je i Evropski komitet za sprečavanje mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja u Izveštaju o poseti Republici Srbiji 2015. godine[2], kao i u Izveštaju o poseti 2021. godine, te je, između ostalog, pozvao srpske vlasti da razviju sveobuhvatnu strategiju za pružanje pomoći zatvorenicima sa problemima povezanim sa drogom (kao deo šire nacionalne strategije o drogama).

Da bi se adekvatno odgovorilo na zdravstvene potrebe ove kategorije zatvorenika, neophodno je da zdravstveni radnici iste identifikuju prilikom pregleda po prijemu u zatvor, da obrate dužnu pažnju na njihovu posebnu ranjivost u zatvoru, da pruže odgovarajuću terapiju, kao i blagovremeno organizuju nastavak nege po izlasku iz zatvora. U tom smislu, neophodno je i da se obezbede uslovi da se u svim zatvorima omoguće usluge lekara specijaliste psihijatrije. Takođe, postoji potreba za većim brojem službenika tretmana, obezbeđenja i zdravstvenog osoblja, kao i za stvaranjem uslova za rehabilitaciju zavisnika od psihoaktivnih supstanci, koji podrazumevaju pre svega postojanje posebnih izolovanih odeljenja, posebnih programa rada i obučenog osoblja, kako primarni problem zavisnosti ne bi ostao nerešen i u senci sekundarnog problema izvršenja krivičnog dela. Jednom rečju, potreban je poseban i specijalizovan pristup prilagođen potrebama ove posebno osetljive kategorije zatvorske populacije.

dr Nataša Tanjević

[1] Izveštaj o radu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, 2015. godina

[2] Videti: CPT/Inf, (2015) 60

The post Tretman zavisnika od psihoaktivnih supstanci u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija u Republici Srbiji first appeared on PrisonLIFE.

Posebno je težak položaj osuđenika sa mentalnim invaliditetom. Odredbom 12.1 Evropskih zatvorskih pravila je propisano da lica koja su duševno obolela i čije duševno stanje ne dozvoljava da budu u zatvoru moraju biti smeštena u specijalnu ustanovu. Međutim, uprkos tome, primetno je da se određeni broj osuđenih lica sa teškim mentalnim poremećajem nalazi u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija u kojima ne postoje odgovarajući uslovi za njihovo lečenje i tretman. Navedene osobe su ili došle sa već postojećim poremećajem u zavod ili su obolele u toku izdržavanja kazne. Ono što predstavlja najveći problem u ostvarivanju prava na adekvatnu medicinsku negu ovih osoba jeste nedostatak edukovanog osoblja, odnosno psihijatara, usled čega se terapija svodi samo na upotrebu medikamenata, a ne i na neki drugi adekvatan rad, na primer u obliku psihoterapije, psihosocijalne rehabilitacije i sl.

Slična situacija je i sa osobama sa fizičkim i senzornim invaliditetom, s obzirom da u zavodima često ne postoje smeštajni i drugi životni uslovi primereni vrsti i stepenu potreba osuđenih sa invaliditetom kojima je za kretanje neophodna upotreba invalidskih kolica ili drugih ortopedskih pomagala. U vezi sa ovim je i osnovno etiološko pitanje malog obima kriminaliteta osoba sa invaliditetom. Prema vladajućoj teoriji frustracije, kriminalitet osoba sa invaliditetom je posledica reakcije na frustraciju koja se javlja zbog njihove isključenosti iz društvenih tokova, što je uslovljeno samim invaliditetom kao ličnim svojstvom. Ipak, prihvatljivije nam se čini stanovište da se kriminalitet osoba sa invaliditetom može objasniti teorijom interakcionizma, pa i etiketiranja, budući da društvo svojim stereotipima i predrasudama stigmatizira osobe sa invaliditetom držeći ih na taj način izvan, kako prosocijalnih, tako i antisocijalnih tokova.

Još jedan od oblika diskriminacije sa kojim se susreću osuđenici sa invaliditetom jeste i nedostatak odgovarajućih tretmana prilagođenih njihovim potrebama. Izražen je problem nepostojanja odgovarajućih okupacionih terapija namenjenih osobama sa invaliditetom. Upravo zbog toga je od izuzetne važnosti posvetiti posebnu pažnju planiranju i realizaciji programa tretmana osuđenika sa invaliditetom, budući da je opšti cilj izdržavanja kazne zatvora da život osuđenika što više približiti životu na slobodi i time ih pripremiti za sve one izazove koje ih očekuju nakon izdržane kazne zatvora i izlaska na slobodu.

Izvor: AI: Wonder

Položaj osuđenika sa invaliditetom, iako težak, moguće je poboljšati. Potrebno je pre svega stvoriti uslove za nesmetan život i rad ove kategorije osuđenika. To se može postići uklanjanjem arhitektonskih barijera i stvaranjem pristupačnog okruženja poštovanjem odgovarajućih arhitektonskih standarda. Pozitivan primer je otvaranje novog Okružnog zatvora u Kragujevcu u kome su opremljene i prostorije za boravak osuđenika sa invaliditetom

Takođe, u cilju ostvarivanja svrhe tretmana osuđenika, neophodno je osmisliti i primeniti odgovarajuće okupacione radionice i druge oblike tretmana, koji moraju biti prilagođeni potrebama osuđenika sa različitim vrstama invaliditeta. Kada je reč o podizanju nivoa medicinske zaštite osoba sa invaliditetom, veoma je važno obezbediti da osuđenici sa invaliditetom budu pod stalnim nadzorom odgovarajućih zdravstvenih službi, imajući u vidu da samo postojanje invaliditeta, u mnogim slučajevima, predstavlja veliki rizik za opšte zdravstveno stanje osuđenika sa invaliditetom. Ovim se ne pledira za uvođenje nekog višeg nivoa zdravstvene zaštite ovih osuđenika u odnosu na opštu osuđeničku populaciju (jer bi takvo postupanje predstavljalo samo po sebi diskriminaciju), već samo ukazuje na specifičnost uticaja invalidnosti na opšte zdravstveno stanje.

Takođe, potrebno je novelirati Pravilnik o kućnom redu kazneno-popravnih zavoda i okružnih zatvora. Potrebno je obezbediti da Pravilnik bude dostupan na Brajevom pismu ili u odgovarajućem audio zapisu svim osuđenicima oštećenog vida. Osuđenom koji je osoba sa invaliditetom moraju se obezbediti uslovi smeštaja koji odgovaraju njegovim potrebama, stepenu i vrsti invaliditeta. Invaliditet se mora uzimati u obzir i prilikom formiranja grupa za tretman, kako bi se stvorili nesmetani uslovi za realizaciju tretmana prema ovoj kategoriji osuđenika. Osuđenici sa invaliditetom ostvaruju pravo na rad, shodno svojoj radnoj sposobnosti, što je od izuzetnog značaja, imajući u vidu ulogu svrsishodnog i korisnog rada u procesu resocijalizacije osuđenika. Takođe, osuđenicima sa invaliditetom bi trebalo obezbediti usluge personalnih asistenata, čime bi im se u velikoj meri olakšao život u penitencijarnim ustanovama, imajući u vidu da je ova usluga vaninstitucionalne pomoći osobama sa invaliditetom već dostupma u pojedinim gradovima u Srbiji (Beograd, Niš itd). Ovim bi se život osuđenika još više približio pozitivnim aspektima života na slobodi, što je i jedan od ciljeva izricanja i izvršenja krivičnih sankcija. Svi izneti predlozi imaju za cilj da doprinesu poboljšanju položaja osuđenika sa invaliditetom u ustanovama za izvršenje zavodskih sankcija u Srbiji i predstavljaju više ideje nego završeni koncept predloga jer o poboljšanju položaja osuđenika treba stalno brinuti, što je zakonska, a još i više moralna obaveza svih onih koji se na bilo koji način bave problemima od značaja za penologiju i penitencijarni sistem.

Pravo na život bez diskriminacije je jedno od najvažnijih ljudskih prava. Ovog prava nisu lišeni ni osuđenici sa invaliditetom. Poznato je da se na život osuđenika u raznim ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija, projektuju i svi oni socio-ekonomski uslovi života na slobodi. Osobe sa invaliditetom se suočavaju i na slobodi sa brojnim vidovima diskriminacije. U zatvorskoj sredini osuđenici se pored diskriminacije, susreću za deprivacijom sigurnosti koja može otežati, pa i onemogućiti proces njihove resocijalizacije odnosno reintegracije u društvene tokove, što je neophodno za vođenje uspešnog života na slobodi. Zbog toga je neophodno kontinuirano raditi na uklanjanju svih oblika diskriminacije prema osuđenicima sa invaliditetom. Posebno je važno podizati svest, kako osoblja zaposlenih u kazneno-popravnim zavodima i okružnim zatvorima, ostalih osuđenika, ali i samih osuđenika sa invaliditetom da je invaliditet lično svojstvo sa kojim se može živeti na potpunosti način kao sa bilo kojim drugim svojstvom, a nikako bolest koju treba lečiti U ostvarenje ideje resocijalizacije treba istinski verovati u svakom konkretnom slučaju. Jedino će tako krivičnopravni sistem biti istinski delotvoran, a zavodske krivične sankcije opravdati svoje postojanje. Na ovaj način ustanove za izvršenje krivičnih sankcija će postati uistinu mesta za resocijalizaciju lica koja su u nekom periodu svog života došla u sukob sa pravnim i društvenim normama.

Dr Filip Mirić

The post Položaj osuđenika sa invaliditetom u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija first appeared on PrisonLIFE.

Moralni aspekt zatvorskog tretmana podrazumeva uvažavanje osuđenog lica kao moralnog delatnika koji je pogrešio i koji ima, ne samo dužnost da se iskupi, već i da sagleda svoju grešku kroz poimanje sebe kao moralnog delatnika. Identitetski preobražaj uključuje prihvatanje dužnosti, odgovornosti i slobode za iskupljenje, a zatvorski tretman takav cilj treba da učini dostižnim. Propadanje učinioca krivičnog dela kao moralnog bića, pod okolnostima koje predstavljaju atak na njegov moralni integritet pospešuje rizik od negativnih scenarija i povećava verovatnoću povrata. Osnaživanje u pravcu moralnog delanja podrazumeva zaštitne faktore koji podstiču osećanje kompetentnosti, motivaciju i ciljeve za budućnost. Pozitivna moralna klima u zatvorskim zajednicama pruža mogućnost za pronalaženje sopstvenih kapaciteta za promenu, kako ličnu, tako i promenu okolnosti koje potencijalno dovode do nevolje, uprkos situacionoj snazi okruženja.

Crtež čiji je autor osuđeno lice, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. Autor fotografije: Ana Batrićević

U kontekstu ustanova za izvršenje krivičnih sankcija, omalovažavanje osuđenih lica kao ličnosti šalje izuzetno snažnu poruku, jer ono zapravo predstavlja osudu zajednice koja je izražena kroz delovanje kaznenih institucija. Takav odnos prema osuđenim licima odbacuje Kantovo uverenje da se „predispozicija ka dobru” nikada ne može u potpunosti izgubiti, kao i da poštovanje učinilaca krivičnih dela kao moralnih delatnika predstavlja bar jednu od funkcija kazne. Naime, kazna treba da sadrži poruku koja podstiče učinioca krivičnog dela da razmisli o svom pogrešnom postupanju i da se posveti samoreformisanju, kako u kontekstu kršenja zakona, tako i u kontekstu moralne krivice.

Kazna koja inhibira sposobnost moralnog promišljanja, ne samo zbog svoje težine, već i zbog uslova pod kojima se izvršava, ne umanjuje sposobnost osuđenih lica za samorefleksiju i moralnu reformu, već njihovu motivaciju da sagledaju zbog čega je njihovo ponašanje pogrešno. Stoga, treba istaći da odnos države i institucija za izvršenje krivičnih sankcija prema osuđenim licima ne treba da predstavlja faktor ograničenja mogućnosti lične transformacije osuđenih lica, ako već nije deo procesa njihove moralne reforme. Takođe, tradicionalnom retributivnom zahtevu da kazna bude srazmerna težini krivičnog dela treba dodati i zahtev da kazna ne treba da bude koncipirana tako da potkopava izglede za popravljanje osuđenih lica. Uslovi pod kojima se izvršavaju kazne jednake po vrsti i meri mogu se značajno razlikovati, što će se odraziti i na ishode procesa moralne samorefleksije i transformacije na više načina. Neadekvatnost kazne (težina) i uslova izvršenja kazne (poniženje) imaju za posledicu osećanje socijalne odbačenosti, odustajanje od lične promene i usvajanje etikete nepopravljivosti. Takvo stanje proizvodi negativna osećanja kao što su ogorčenost i mržnja, ne samo prema zajednici u ustanovi za izvršenje krivičnih sankcija, već i prema široj društvenoj zajednici, njenim vrednostima i pravilima. Razumevanje nameravanih i nenameravanih neželjenih efekata lišenja slobode proizvodi ozbiljne implikacije u odnosu na tretman osuđenih lica i snižavanje stope recidiva. I najbolje osmišljeni programi rada sa osuđenim licima, poput njihovog obrazovanja ili profesionalnog osposobljavanja mogu biti sistematski potkopani usled negativnih posledica samog proseca zatvaranja.

Indirektni i suptilniji uzroci patnje i degradacije osuđenih lica uključuju moralne povrede ličnosti koje mogu ostati skrivene iza, na prvi pogled, korektnih uslova života u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija. Nedostatak stvarne brige za osuđena lica ne podrazumeva isključivo dehumanizujuće načine postupanja i ophođenja niti grubo ili okrutno ponašanje. Svakako, slučajevi zlostavljanja osuđenih lica, kao i izrazito nedoličnog ponašanja predstavnika izvršne vlasti, ne smeju se izgubiti iz vida, jer su oni neretko prisutni, u okviru „šire institucionalne kulture zlostavljanja”.

Shodno potrebi da se moralna dimenzija zatvorskog života uspostavi kroz odnose poštovanja, očuvanja dostojanstva i integriteta, možemo razlikovati proces rehabilitacije osmišljen kao unapređenje profesionalnih znanja i veština osuđenih lica, i proces moralne reforme koja uključuje promenu identitetskih svojstava – transformaciju od kriminalnog ka nekriminalnom sopstvu. Pri tome treba naglasiti da sagledavanje sopstvenih kriminalnih izbora kao pogrešnih čini suštinu moralne (samo)reforme osuđenih lica.

Olivera Pavićević

The post Moral i zatvor first appeared on PrisonLIFE.

Zatvorska socijalna klima je termin kojim se popularno predstavljaju ona svojstva zatvora koja mogu imati značajan uticaj na ponašanje pojedinaca. Zatvorska socijalna klima opisuje kako je zapravo živeti i raditi u zatvorskoj sredini, uključujući pri tome, međuljudske odnose, ali i materijalne i organizacione dimenzije zatvorskog života1.

U literaturi ne postoji saglasnost oko definisanja i terminološkog određenja pojma zatvorske socijalne klime, ali postoji opšte priznanje da svaki zatvor ima svoj određeni „karakter”, koji utiče na dobrobit i ponašanje osuđenika tokom i nakon izvršenja zatvorske kazne. Drugim rečima rečeno, koncept zatvorske klime oličava ideju da „bolovi zatočeništva” mogu varirati u zavisnosti od uslova zatočeništva.

Zatvorska socijalna klima se često definiše kao „materijalna, socijalna i emocionalna stanja date jedinice i podrazumeva interakciju između faktora“, ili kao „skup svojstava ili uslova koji se odnose na klimu unutrašnjeg okruženja, njenu organizaciju, onako kako je percipiraju njeni članovi“. Često se u literaturi koristi i sinonimno sa terminima zatvorsko okruženje, socijalna klima, moralna klima, institucionalna klima i sl.

Dakle, pojam zatvorske socijalne klime je multidimenzionalni konstrukt, koji se sastoji od različitih komponenti koje opisuju kako (na koji način) osuđenici i/ili osoblje doživljavaju određenu (zatvorsku) jedinicu. Ove komponente sadrže niz karakteristika, koje uključuju (ali se ne ograničavaju samo na to) npr. koliko su osuđenici i osoblje bezbedni od pretnji agresijom i nasiljem (od strane drugih osuđenika), koliko je prisutna podržavajuća terapijska usmerenost, u kojoj meri su zadovoljene fizičke/psihološke potrebe osuđenika, i u kojoj meri se vidi da sredina (zatvorska) pruža priliku za učenje novih veština i usvajanje prosocijalnog ponašanja.

Zašto je važna zatvorska socijalna klima?

Stručna naučna javnost poslednjih decenija usmerava sve veću pažnju ka izučavanju zatvorske socijalne klime.

Istraživanja ukazuju na podatak da karakteristike zatvorske socijalne klime zapravo posreduju između osuđenika i rehabilitacionih ili terapijskih mera. Drugim rečima, zatvorska socijalna ili institucionalna klima potencijalno može da olakša uspešnu rehabilitaciju osuđenika ili pak, da ometa njen napredak2.

Značaj merenja i razmatranja zatvorske klime je ključan za razumevanje onoga što se dešava u zatvoru, kao i onoga što se može očekivati nakon otpuštanja iz zatvora.

Razlike u klimi u pojedinim zatvorima ili zatvorskim jedinicama smatraju se izuzetno značajnim jer se pretpostavlja da je bolja zatvorska klima povezana s pozitivnijim ponašanjem osuđenika, većim stepenom njihovog blagostanja, boljim mentalnim zdravljem, manjim brojem disciplinskih prestupa i nižim stepenom agresije, kao i nižom stopom recidivizma osuđenika.

Veliki broj studija je naglasio važnost i uticaj koji zatvorska socijalna klima ima na odnos i zadovoljstvo odnosima osoblja i osuđenika, prilagođavanje osuđenika na zatvaranje i zatvorski (formalni) režim, kao in a učestalost fizičkog i verbalnog nasilja. Istraživanja su takođe dokumentovala da stimulativno zatvorsko okruženje može povećati spremnost i motivaciju osuđenika za aktivnije uključivanje u tretmane rehabilitacije.

Jedan od načina da se poboljša zatvorska socijalna klima jeste traganje za faktorima koji su promenljivi (od strane uprave) i koji su povezani sa osuđeničkom percepcijom zatvorskih uslova, kao što je postupanje sa osuđenicima. Izrazito nepoštovanje, nepošteno ili ponižavajuće postupanje dovode do psihološke patnje, besa, napetosti i depresije. Usmerenost ili sprečavanje ovih štetnih aspekata zatvorskog života i promocija pozitivnih međuljudskih odnosa mogu sprečiti negativne ishode i nasilje u zatvorskim zajednicama.

Čini se da ne treba posebno naglašavati važnost umanjivanja negativnih efekata zatvora, ne samo iz humanih razloga, već i zbog znatno šire brige za bezbednost, ali i zbog toga što negativna zatvorska socijalna klima može imati štetne posledice koje prevazilaze trajanje zatvorske kazne.

Ljeposava Ilijić

____________________

1 Preuzeto iz: Ilijić, Lj., Milićević, M., & Pavićević, O. (2022). Osvrt na početke proučavanja zatvorske socijalne klime i razvoj instrumenata za procenu. Zbornik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, br. 1/2022.
2 Preuzeto iz: Ilijić, Lj. (2021). Zatvorska socijalna klima – pojam, faktori i značaj zatvorske socijalne klime. Zbornik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, Vol. XL, br. 2-3. str. 59-76. doi: 10.47152/ziksi202123024

The post Zatvorska socijalna klima first appeared on PrisonLIFE.