Moralni aspekt zatvorskog tretmana podrazumeva uvažavanje osuđenog lica kao moralnog delatnika koji je pogrešio i koji ima, ne samo dužnost da se iskupi, već i da sagleda svoju grešku kroz poimanje sebe kao moralnog delatnika. Identitetski preobražaj uključuje prihvatanje dužnosti, odgovornosti i slobode za iskupljenje, a zatvorski tretman takav cilj treba da učini dostižnim. Propadanje učinioca krivičnog dela kao moralnog bića, pod okolnostima koje predstavljaju atak na njegov moralni integritet pospešuje rizik od negativnih scenarija i povećava verovatnoću povrata. Osnaživanje u pravcu moralnog delanja podrazumeva zaštitne faktore koji podstiču osećanje kompetentnosti, motivaciju i ciljeve za budućnost. Pozitivna moralna klima u zatvorskim zajednicama pruža mogućnost za pronalaženje sopstvenih kapaciteta za promenu, kako ličnu, tako i promenu okolnosti koje potencijalno dovode do nevolje, uprkos situacionoj snazi okruženja.
Crtež čiji je autor osuđeno lice, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. Autor fotografije: Ana Batrićević
U kontekstu ustanova za izvršenje krivičnih sankcija, omalovažavanje osuđenih lica kao ličnosti šalje izuzetno snažnu poruku, jer ono zapravo predstavlja osudu zajednice koja je izražena kroz delovanje kaznenih institucija. Takav odnos prema osuđenim licima odbacuje Kantovo uverenje da se „predispozicija ka dobru” nikada ne može u potpunosti izgubiti, kao i da poštovanje učinilaca krivičnih dela kao moralnih delatnika predstavlja bar jednu od funkcija kazne. Naime, kazna treba da sadrži poruku koja podstiče učinioca krivičnog dela da razmisli o svom pogrešnom postupanju i da se posveti samoreformisanju, kako u kontekstu kršenja zakona, tako i u kontekstu moralne krivice.
Kazna koja inhibira sposobnost moralnog promišljanja, ne samo zbog svoje težine, već i zbog uslova pod kojima se izvršava, ne umanjuje sposobnost osuđenih lica za samorefleksiju i moralnu reformu, već njihovu motivaciju da sagledaju zbog čega je njihovo ponašanje pogrešno. Stoga, treba istaći da odnos države i institucija za izvršenje krivičnih sankcija prema osuđenim licima ne treba da predstavlja faktor ograničenja mogućnosti lične transformacije osuđenih lica, ako već nije deo procesa njihove moralne reforme. Takođe, tradicionalnom retributivnom zahtevu da kazna bude srazmerna težini krivičnog dela treba dodati i zahtev da kazna ne treba da bude koncipirana tako da potkopava izglede za popravljanje osuđenih lica. Uslovi pod kojima se izvršavaju kazne jednake po vrsti i meri mogu se značajno razlikovati, što će se odraziti i na ishode procesa moralne samorefleksije i transformacije na više načina. Neadekvatnost kazne (težina) i uslova izvršenja kazne (poniženje) imaju za posledicu osećanje socijalne odbačenosti, odustajanje od lične promene i usvajanje etikete nepopravljivosti. Takvo stanje proizvodi negativna osećanja kao što su ogorčenost i mržnja, ne samo prema zajednici u ustanovi za izvršenje krivičnih sankcija, već i prema široj društvenoj zajednici, njenim vrednostima i pravilima. Razumevanje nameravanih i nenameravanih neželjenih efekata lišenja slobode proizvodi ozbiljne implikacije u odnosu na tretman osuđenih lica i snižavanje stope recidiva. I najbolje osmišljeni programi rada sa osuđenim licima, poput njihovog obrazovanja ili profesionalnog osposobljavanja mogu biti sistematski potkopani usled negativnih posledica samog proseca zatvaranja.
Indirektni i suptilniji uzroci patnje i degradacije osuđenih lica uključuju moralne povrede ličnosti koje mogu ostati skrivene iza, na prvi pogled, korektnih uslova života u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija. Nedostatak stvarne brige za osuđena lica ne podrazumeva isključivo dehumanizujuće načine postupanja i ophođenja niti grubo ili okrutno ponašanje. Svakako, slučajevi zlostavljanja osuđenih lica, kao i izrazito nedoličnog ponašanja predstavnika izvršne vlasti, ne smeju se izgubiti iz vida, jer su oni neretko prisutni, u okviru „šire institucionalne kulture zlostavljanja”.
Shodno potrebi da se moralna dimenzija zatvorskog života uspostavi kroz odnose poštovanja, očuvanja dostojanstva i integriteta, možemo razlikovati proces rehabilitacije osmišljen kao unapređenje profesionalnih znanja i veština osuđenih lica, i proces moralne reforme koja uključuje promenu identitetskih svojstava – transformaciju od kriminalnog ka nekriminalnom sopstvu. Pri tome treba naglasiti da sagledavanje sopstvenih kriminalnih izbora kao pogrešnih čini suštinu moralne (samo)reforme osuđenih lica.
Olivera Pavićević