1. 1. 1. 1. Šta Vas je motivisalo da budete deo projekta PrisonLIFE?
         2. Koji su ključni izazovi s kojima ste se suočili tokom istraživanja i kako ste ih prevazišli?
         3. Koji Vam je deo istraživanja bio najinspirativniji ili najznačajniji?
         4. Kako su rad na projektu i njegovi rezultati doprineli Vašem ličnom i profesionalnom razvoju?
         5. Koji je ili koji bi mogao biti, prema Vašem mišljenju, najveći doprinos projekta za poboljšanje kvaliteta zatvorskog života i moralne i socijalne klime u zatvorima?
         6. Šta Vas je najviše iznenadilo tokom istraživanja?
         7. Kako vidite potencijalne primene rezultata ovog projekta u budućnosti?
         8. Šta biste preporučili onima koji žele da se bave istraživanjem sličnih tema?
         9. Koje su glavne lekcije koje ste naučili o životu u zatvoru i njegovoj povezanosti sa društvom?
         10. Na koji način je PrisonLIFE projekat doprineo razvoju istraživanja o zatvorskom životu?
         11. Kako planirate da nastavite rad na temama koje je pokrenuo PrisonLIFE projekat?

1. Šta Vas je motivisalo da budete deo projekta PrisonLIFE?

„Motivacija za pokretanje projekta PrisonLIFE proizašla je iz želje da se odgovori na istraživačka pitanja koja se nalaze na preseku nekoliko ključnih koncepata, a došla je iz tri, naizgled nespojiva, istraživačka pravca. Prvi je kvalitet života kao opšti pojam, koji je uz uključenost u aktivnosti, odnose i širi društveni kontekst, prisutan u svim okruženjima, čak i u specifičnom okruženju kao što je zatvor. Drugi je zatvorski sistem kao društvo u malom, koje reflektuje šire društvene promene, ali i funkcioniše kao izolovani svet za sebe, sa sopstvenim pravilima, normama i dinamikom, uz iznova postavljanu upitnost njegove efikasnosti i stalnim traganjem za odgovorom na pitanje šta zaista određuje uspešnost vaspitno-popravnog tretmana u zatvoru. Treći je sociološki izazov da se istraže mehanizmi koji omogućavaju ili ometaju društvenu reintegraciju pojedinaca, uzimajući u obzir širu sliku društvene pravde i koncept dobrobiti kao osnovu za adaptaciju i preokret ka pozitivnim društvenim vrednostima.

Drugi talas motivacije je došao iz visoke kompetitivnosti konkursa za finansiranje naučno-istraživačkih projekata, što je zahtevalo postavljanje projekta koji će biti istovremeno društveno odgovoran, proaktivan i naučno rigorozan. Ključna je bila i saradnja s prestižnim institucijama i najvećim istraživačkim imenima u oblasti, što Institut za kriminologiju Univerziteta u Kembridžu i direktna podrška profesorke Alison Liebling svakako jesu. Sve navedeno je dodatno osnažilo ambiciju da se kreira projekat koji će ostaviti trajan trag kako u naučnoj zajednici, tako i u društvu.“ Milena Milićević

„Proširivanje i produbljivanje znanja o ženama u zatvoru bio je moj ključni motiv da budem deo projekta. Moj prvi susret sa zatvorskim okruženjem datira s kraja 1990tih godina kada sam bila uključena u istraživanje uslova života u KPZ za žene u Požarevcu. Nakon toga, sve do 2015. godine, u nekoliko navrata sam imala prilike da učestvujem u akcionim istraživanjima vezanim za položaj žena u zatvoru i implementaciji programa usmernih na pripremu osuđenica za izlazak na slobodu, podizanje svesti o žrtvama i restorativnoj pravdi. PrisonLIFE projekat mi je otvorio put da saznam kakav je kvalitet života u jedinom ženskom zatvoru u Srbiji danas, omogućio mi je da uporedim stanje u ovoj ustanovi danas sa prethodnim periodima i spoznam u kom pravcu treba da idu dalja zalaganja za unapređenje položaja žena u zatvoru, kao posebno ranjive društvene grupe.“ Sanja Ćopić

„Dolazak u Institut za kriminološka i sociološka istraživanja mi je otvorio put da učestvujem u nekoliko istraživanja koja su prethodila PrisonLIFE projektu, a svako od tih istraživanja je imalo značaj na moj profesionalni razvoj. Međutim, da bi svaki timski rad bio uspešan, neophodno je da postoji dobar tim. Predlog članova tima, koje vidim kao ozbiljne, profesionalne i vrlo kolegijalne osobe, koje nesebično dele svoja znanja i iskustva je bio prvi razlog zašto sam prihvatio učešće na projektu. Potom, ono što je podjednako važno, jeste i sama tema projekta, a to je kvalitet zatvorskog života u Srbiji. Kako je moj dosadašnji istraživački rad mahom bio usmeren na kaznu zatvora i njeno izvršenje, to je logičan sled bio da učinim korak dalje, izađem iz svojevrsne zone komfora i analize instituta krivičnog prava, te da se upustim u pravi transdisciplinarni projekat koji podrazumeva sagledavanje kvaliteta zatvorskog života iz ugla različitih disciplina. Kao dodatni motiv, postoji i određeni takmičarski duh jer u trenutku pisanja projekta i podnošenja projektne dokumentacije nismo znali kakav će krajnji ishod biti, odnosno da li će projekat PrisonLIFE biti finansiran od Fonda za nauku Republike Srbije, u okviru programa Ideje, budući da je projektne dokumentacije podnelo približno hiljadu timova.“  Nikola Vujičić

2. Koji su ključni izazovi s kojima ste se suočili tokom istraživanja i kako ste ih prevazišli?

„Jedan od glavnih izazova je bilo uspostavljanje poverenja, kako sa osuđenim licima i zatvorskim stručnim osobljem, tako i sa širom javnošću, uključujući deo naučno-istraživačke zajednice. Činjenica je da istraživanje u zatvorskom okruženju nosi specifične prepreke, jer su i osuđenici i zaposleni često skeptični prema spoljnim istraživačima. Istovremeno, tu je i javnost koja neretko ima predrasude prema temi i unapred formirane predstave u tome kako život u zatvoru mora da izgleda, a i naša naučna zajednica je ponekad skeptična kada se predlože drugačiji pogledi na postojeće teme ili novi načini naučnog komuniciranja. Zbog toga smo pažljivo planirali i odmeravali svaki korak, negovali transparentnu komunikaciju sa svim akterima i oslanjali se na podršku koja dolazi iz tima, uz dosledno pokazivanje poštovanja prema svim akterima direktno ili indirektno zainteresovanim za temu našeg projekta. Timski rad je ključan, a mi smo imali i sreću da je Fond za nauku prepoznao potencijal predloga projekta i pružio nam poverenje i podršku.“ Milena Milićević

3. Koji Vam je deo istraživanja bio najinspirativniji ili najznačajniji?

„Najinspirativniji i najznačajniji deo istraživanja za mene je bilo fotografisanje svakodnevnog života osuđenih lica u Okružnom zatvoru u Beogradu. Zahvalna sam što sam nakon fotografisanja rada osuđenih lica sa konjima i psima u KPZ u Sremskoj Mitrovici imala mogućnost da nastavim da pravim dokumentarne fotografije koje omogućavaju široj zajednici da ostvari uvid u izazove života u zatvoru razbijajući tako predrasude i stereotipe, a podstičući razumevanje i saosećanje društva za sve kojima je potrebna podrška da se vrate na pravi put.“ Ana Batrićević

„Za mene lično, svaki segment i planirana aktivnost PrisonLIFE projekta imala je izuzetan značaj, kako na ličnom, tako na profesionalnom planu.

Ako bi´ neki deo istraživanja posebno izdvojila, onda bi to bilo terensko istraživanje. Prvo, zajednička putovanja članova tima, saradnja u radu, druženje i prevazilaženje neplaniranih prepreka i izazova su za mene dragoceno isustvo. Zatim ulazak u zatvor, formalni i neformalni razgovori sa osuđenicima, vaspitačima, načelnicima službi i upravnicima, obogatili su moje istraživačko iskustvo i potvrdili prethodna teorijska polazišta, a to je ’da svaki zatvor ima svoj karakter odnosno svoju klimu’. I to je ono što je vidljivo, opipljivo, merljivo (i promenljivo). Zatvorsku socijalnu i moralnu klimu oblikuju međuljudski odnosi u zatvoru, poštovanje i humanost u pravom, praktičnom, punom značenju i smislu ovih reči.“ Ljeposava Ilijić

„Zanimljivo je razmišljati o kazneno-popravnim institucijama kao o mini-društvima. Možemo reći da je u pitanju ne samo mali grad, nego mini-društvo koje ima sem svog prostora, urabanističke strukture, populacije i sistemskih instanci, takođe i sopstvenu kulturu. Socijalni procesi koji se odvijaju u tom društvu i kulturi se delimično mogu opisati pomoću socijalne zatvorske klime, na isti način kao što se u bilo kojem društvu mogu opisati glavne teme koje dominiraju javnim mnjenjem. U pitanju je ne samo opis stanja jedne zajednice već i način na koji se to stanje može poboljšati na osnovu mišljenja samih stanovnika te zajednice a ne nekog eksternog aktera koji na svoju ruku donosi odluke. U tom kontekstu reč je o jednom antropološkom istraživanju koje povezuje žitelje jedne zajednice koji su prisiljeni da u njoj žive sa nametnutim administrativnim sistemom te iste zajednice gde i jedni i drugi pokušavaju da u malom prostoru mogućnosti poboljšaju uslove života koji su primorani da vode (svaka sličnost sa opisom života(renja) ostatka populacije je u potpunosti namerna). Ako smo mi mogli barem da u maloj meri budemo posrednici i facilitatori tih odnosa između ljudi i struktura onda je vredelo.“ Janko Međedović

„Teško je dati odgovor na ovo pitanje, ali kada sagledam prethodne tri godine, čini se da je svaka faza bila veoma inspirativna, ali i podjednako značajna. Izdvojiću nekoliko. Najpre, rad na prevođenju upitnika, odnosno njegovoj kulturnoj validaciji, predstavljao je veliki izazov jer je brojne varijable trebalo upodobiti srpskom jeziku na način da ih sami osuđenici i osuđenice dobro razumeju. Kao drugi, možda i važniji deo, pomenuo bih terenski deo istraživanja u različitim kazneno-popravnim ustanovama, razgovore sa osuđenicima i osuđenicama, ali i sa zaposlenima u različitim zatvorskim službama. Međutim, terenski deo istraživanja ima i drugu podjednako značajnu komponentu, a to je saradnja članova i članica tima, međusobna podrška i pravi timski rad koji je vrlo značajan faktor uspešnosti projekta. Na kraju, ako treba da se opredelim za ono što je najznačajnije, onda bi to bili rezultati istraživanja koji su pretočeni u brojne publikacije, ali i učinjeni dostupnim ne samo nauci i struci, već i široj javnosti putem medija, društvenih mreža i sajta projekta.“ Nikola Vujičić

4. Kako su rad na projektu i njegovi rezultati doprineli Vašem ličnom i profesionalnom razvoju?

„Rad na projektu bio je neprocenjiv za moj razvoj, jer sam prošao kroz celokupan istraživački proces – od oblikovanja istraživačkog pitanja i organizacije fokus grupa, preko prilagođavanja instrumenata za specifične populacije, do sprovođenja istraživanja u izazovnim uslovima zatvorskog okruženja. Takvo iskustvo omogućava upoznavanje celokupnog i kompleksnog procesa, od ideje, preko realizacije, pa sve do publikacije naučnih radova.

Direktan kontakt sa zatvorskom populacijom i stručnjacima u ovoj oblasti omogućio mi je da steknem dublje razumevanje svakodnevnih izazova zatvorskog života. Ovako neposredan uvid ne samo što jača teorijsko znanje, već doprinosi i sposobnosti da se istraživački rezultati primene na način koji ima značaj u praksi.

Pored toga, saradnja sa stručnjacima iz različitih disciplina, uključujući specijalnu pedagogiju, sociologiju, kriminologiju i krivično pravo proširila je moj pogled na istraživanje i otvorila prostor za interdisciplinarni dijalog. Takva razmena perspektiva omogućava dublju analizu problema i unapređuje sposobnost zajedničkog rada na kompleksnim projektima. Projekat je tako postaje ključan ne samo za naučni razvoj, već i za širenje profesionalnih veza i prilika za buduću saradnju.“ Nikola Drndarević

„Profesionalno, rezultati projekta su doprineli da steknem nova znanja i iskustva, što mi je omogućilo da potom znanja prenosim dalje, studnetima koji se školuju da jednog dana rade u sistemu izvršenja krivičnih sankcija. To me, pak, na ličnom planu, čini srećnom jer transfer znanja i iskustva smatram ključnim resursom za buduće generacije onih koji će se baviti istraživanjima ili raditi u praksi.“ Sanja Ćopić

5. Koji je ili koji bi mogao biti, prema Vašem mišljenju, najveći doprinos projekta za poboljšanje kvaliteta zatvorskog života i moralne i socijalne klime u zatvorima?

„Najveći doprinos projekta je prezentovanje nove perspektive kvaliteta zatvorskog života uvođenjem kategorija pravičnosti, doslednosti i inteligentnog poverenja u odnosima između zaposlenih u zatvorima i osuđenih lica.“ Olivera Pavićević

„Značaj PRAKSE razmene iskustva je jedna od ključnih preporuka koja je proizašla tokom realizacije aktivnosti PrisonLIFE projkta, kao i neophodnost kontinuiranog praćenja i evaluacije moralne i socijalne klime u ustanovama u kojima se nalaze lica lišena slobode. Primena MQPL upitnika koji je adaptiran za primenu u zatvorskom sistemu Republike Srbije mogao bi odigrati važnu ulogu u ovom procesu.“ Ivana Stevanović

„Najveći doprinos projekta vidim u preporukama za unapređenje kvaliteta zatvorskog života i moralne i socijalne klime u zatvorima, koje su razvijene na osnovu nalaza empirijskog istraživanja, jer nude jasne smernice za dalja zalaganja za reforme politika i praksi kako bi se kvalitet života u zatvorima unapredio. Povezano sa tim, projekat je dao važan doprinos produbljivanju dijaloga i saradnje teorije, istraživanja i prakse, što smatram ključnim preduslovom za dalji rad na zalaganju za redovno praćenje i evaluaciju kvaliteta zatorskog života i unapređenje socijalne klime, što, u krajnjem, treba da omogući i poboljšanje položaja zaposlenih u zatvorima, a time i kvaliteta njihovog života.“ Sanja Ćopić

6. Šta Vas je najviše iznenadilo tokom istraživanja?

„Najviše me je iznenadila sposobnost osoblja u zatvorskom obezbeđenju da kroz praksu uspostave upravo gore navedene standarde ponašanja prema osuđenim licima, i pokažu duboko razumevanje složenosti i osetljivosti ove interakcije koja je izložena konstantnom riziku disbalansa različitih vrsta.“ Olivera Pavićević

„Iznenadilo me je koliko su pojedini osuđenici i članovi osoblja, odnosno zaposleni, otvoreni i spremni da podele svoja iskustva, čak i o vrlo ličnim i teškim temama. S druge strane, iznenadila me je i izrazita polarizovanost javnosti kada je reč o zatvorskim temama – od potpune ravnodušnosti do snažnih predrasuda. Iznenadilo me je koliko je snažno povezana i bliska zatvorska moralna i socijalna klima u različitim zatvorskim sistemima na našim prostorima.“ Milena Milićević

7. Kako vidite potencijalne primene rezultata ovog projekta u budućnosti?

„Rezultati ovog projekta trebalo bi da u budućnosti doprinesu unapređenju i poboljšanju moralne i socijalne klime u zatvorima, a, dugoročno gledano, i smanjenju povrata. Ostvarivanje ovih, željenih rezultata, zavisi od spremnosti donosilaca odluka i stručnjaka uključenih u rad sa osuđenim licima da implementiraju preporuke i smernice našeg tima, naravno, u skladu sa trenutnim mogućnostima.“ Ana Batrićević

„Redovno praćenje i evaluacija kvaliteta zatvorskog života kroz primenu MQPL upitnika u svim kazneno-popravnim zavodima i okružnim zatvorima, ali i šire – prilagođavanje i primena upitnika u svim ustanovama u kojima su lica lišena slobode po bilo kom osnovu, uključujući pritvorske jedinice, ustanove za izvršenje institucionalnih vaspitnih mera prema maloletnicima, ustanove zdravstvene i socijalne zaštite i slično. Tako bi se osiguralo redovno prikupljanje podataka, koji su važan osnov za razvijanje politika i praksi postupanja koji će osigurati adekvatnu moralnu i socijalnu klimu i kvalitet života onima koji iz ovakvih ustanova ne mogu da izađu kada požele.“ Sanja Ćopić

„Nikako. Svaka promena zahteva ulaganje. Po mom subjektivnom mišljenju i uverenju, država Srbija ne ulaže niti planira da ulaže ni u jedan aspekat procesa suzbijanja kriminala. Postoje egzaktni načini prevencije kriminala, aktivnog rada na resocijalizaciji osuđenih lica i postpenalnog prihvata koje je moguće sprovesti u našoj zemlji – država nije uložila do sada nikakav novac ili druge resurse kako bi se oni sproveli niti pokazuje intencije da to učini. Bilo bi neobično očekivati da to uradi u slučaju kvaliteta života osuđenih lica kao jednog ipak verovatno relativno distalnog prediktora budućeg kriminalnog recidivizma. Vlast u Republici Srbiji javno prezentuje stav da joj je važnije da pooštri kaznenu politiku nego da izlazi u susret nečemu što bi se moglo protumačiti kao liberalni zahtev za boljim kvalitetom života osuđenih lica.“ Janko Međedović

8. Šta biste preporučili onima koji žele da se bave istraživanjem sličnih tema?
   

„Preporučujem da imaju jasnu viziju, ali i dovoljno fleksibilnosti da se prilagode nepredviđenim situacijama. Ključno je slušati i uvažavati sve aktere, shvatati kritike kao prilike za promenu, za unapređenje, a krize kao šanse za lični i profesionalni razvoj. Timski rad i otvorena komunikacija su osnova uspeha, kao i hrabrost da se istražuju izazovne teme uz stalno poštovanje etičkih principa. Uvek ima prostora za još jedno istraživačko pitanje.“ Milena Milićević

„Neophodna je upornost i imati u vidu da je svaki zatvor jedna zasebna celina, jedna priča koja ima sličnosti sa drugim ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija, ali i dovoljno različitosti koje je važno ispitati da bi se mogla vršiti poređenja, izvesti određeni zaključci i dati adekvatne preporuke za unapređenja u praksi. Potrebno je kontinuirano praćenje, kako bi se sagledali određeni pomaci u praksi postupanja, bez obzira da li je reč o ispitivanju kvaliteta zatvorskog života ili o primeni nekog pravnog instituta. Uz navedeno, smatram da bi problematiku zatvaranja i izvršenja kazne zatvora uvek trebalo posmatrati iz ugla različitih disciplina, a ne samo jedne. Kvalitetu svih istraživanja svakako doprinosi i timski rad.“ Aleksandar Stevanović

9. Koje su glavne lekcije koje ste naučili o životu u zatvoru i njegovoj povezanosti sa društvom?

„Bez obzira koliko zatvorski sistem bio zatvoren i formalno regulisan sistem, sve promene na globalnom, društvenom, ekonomskom i socijalnom planu, reflektuju se i na zatvorski sistem. Promene na makro i mikro društvenom novou, oslikavaju se u promenama u kaznenim politikama, načinim upravljanja zatvorom i postupanju sa osuđenicima. Zatvor je ogledalo jednog društva, a postupanje sa osuđenicima dokaz koliko se osnovna pedagoška načela i poštovanje osnovnih ljudskih prava – zaista poštuju u praksi.

Nesebično zalaganje stručnih radnika u zatvoru, njihova vera u mogućnost pozitivnih promena u ponašanju osuđenika, posao koji obavljaju s entuzijazmom, u uslovima koji nisu najidealniji, izaziva duboko poštovanje.“ Ljeposava Ilijić

„Jedna od ključnih veza između zatvorskog života i društva jesu međuljudski odnosi. U zatvoru, međutim, ti odnosi imaju posebnu dimenziju jer uključuju trenutak kažnjavanja, izolacije od društva i deprivacije slobode. To je situacija u kojoj je izraženija situacija gde jedna strana ima moć i autoritet, a time i odgovornost za postupanje prema osobi koja se nalazi u tako ranjivom položaju.

U takvom kontekstu, ključno je kako se moć primenjuje. Profesionalizam i poštovanje su neophodni, ali jednako važno je i sprečavanje dodatne boli. To znači da osoba ne sme biti svedena na broj ili tretirana isključivo kroz prizmu kazne, već je potrebno prepoznati okolnosti u kojima se nalazi – kako zbog dela koje je počinila, tako i zbog deprivacije slobode.

Balans između adekvatne primene autoriteta i ljudske topline je ključan. Takva moralna i socijalna klima ne samo da smanjuje štetne efekte kazne, već može imati i lekoviti potencijal, omogućavajući osobi da se bolje integriše u društvo nakon odsluženja kazne.“ Nikola Drndarević

„Život u zatvoru se tiče svih nas. A moralna i socijalna klima su promenljive.“ Milena Milićević

10. Na koji način je PrisonLIFE projekat doprineo razvoju istraživanja o zatvorskom životu?

„Projekat je otvorio nova pitanja o dinamici zatvorskog života i pružio inovativne metodološke pristupe koji mogu poslužiti kao primer budućim istraživanjima. Međutim, PrisonLIFE nije bio samo izolovano istraživanje – njegov značaj i uticaj prevazilaze formalne okvire projekta. Projektne aktivnosti su pokazale koliko je promocija nauke uticajna i da su značajni pomaci mogući čak i u manje atraktivnim društvenim naukama, uz jasan cilj, timski rad i posvećenost, ali i neizostavnu saradnju i zajedničko stvaranje i transfer znanja.“ Milena Milićević

11. Kako planirate da nastavite rad na temama koje je pokrenuo PrisonLIFE projekat?

„Poseban fokus u istraživanjima kvaliteta života treba usmeriti i na ustanove u kojima maloletni učinioci krivičnih dela izvršavaju krivične sankcije, poput vaspitnih mera upućivanja u vaspitnu ustanovu i vaspitni-popravni dom ili kazne maloletničkog zatvora. Takođe, buduća istraživanja bi trebalo sprovoditi ne samo u kazneno-popravnim zavodima, već i drugim ustanovama za izvršenje kazne lišenja slobode ali i smeštaj lica koja su lišena slobode po drugim osnovama (na primer, u pritvorskim jedinicama, zdravstenim ustanovama, ustanovama u sistemu socijalne zaštite i slično), kako bi se na empirijskim dokazima razvijale politike i praksa postupanja prema licima lišenim slobode, a sa krajnjim ciljem smanjenje povrata u vršenju kaznenih dela u jednoj društvenoj zajednici. Navedeno je od značaja kako bi se dalje unapređivale javne politike u ovoj oblasti.“ Ivana Stevanović

„Rad na projektu, a pre svega rezultati istraživanja su otvorili niz pitanja i dilema na koje nije moguće lako dati odgovor. Kao svojevrsni pionirski poduhvat u Srbiji, makar kada govorimo o primeni MQPL upitnika, ovaj projekat je nezavisno od velikog naučnog doprinosa, otvorio jednu veliku razmenu mišljenja između nauke, struke, ali i šire javnosti. U svojim budućim istraživanjima, posebno pažnju bih usmerio na dalju evaluaciju kvaliteta zatvorskog života, s tim što bi fokus bio na okružnim zatvorima. Uz to, u daljim istraživanjima bih voleo da sagledam viđenje života u zatvorskog okruženju iz ugla zaposlenih u ustanovama za izvršenje kazne zatvora u Srbiji.“ Aleksandar Stevanović

„Projekat PrisonLIFE je metodološki istakao važnost kulturološke i lingvističke adaptacije instrumenata, standardizacije istraživačkih alata i integracije participativnih metoda. Planiramo da nastavimo rad na ovim aspektima kroz interdisciplinarni pristup, kako bismo unapredili validnost istraživanja i omogućili dublje razumevanje složenih društvenih fenomena, uz prilagođavanje instrumenata različitim kulturnim i institucionalnim kontekstima.“ Milena Milićević

Pitanja postavila
Milena Milićević, PrisonLIFE

The post PrisonLIFE se odjavljuje: Temelji za budućnost first appeared on PrisonLIFE.

Restorativna pravda je, kao pojam, prvi put upotrebljen u kasnim sedamdesetim godinama XX veka. Norveški kriminolog Nils Christie je u radu pod nazivom Konflikt kao svojina (Conflict as property) iz 1977. godine ukaza da krivično delo predstavlja konflikt, i da je kao takav svojina onih koji su na neki način povezani sa njim (učinilac, žrtva i lokalna zajednica), a ne onih (pravnika – sudija, advokata) koji ga na neki način kradu od onih kojima pripada. Kao takvo, krivično delo treba da predstavlja osnovu na kojoj će zainteresovane strane, pre svega žrtva i učinilac, putem dijaloga, doći do dogovora o tome na koji način treba da se popravi pričinjena šteta i saniraju posledice kriminalnog ponašanja. Prema Christie-ju, „restorativna pravda predstavlja bolji odgovor na kriminalitet jer je karakteriše neposredna komunikacija onih koji su u konfliktu a koja treba da dovede do kompenzacije“.

Autor fotografije: Ana Batrićević, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. 

Mogućnosti i izazovi za primenu restorativne pravde u zatvoru

U literaturi se nailazi na različite razloge za i protiv primene restorativne pravde u zatvoru, odnosno izazove i prepreke, s jedne, i mogućnosti, sa druge strane. Pojedini kriminolozi polaze od toga da je prinuda osnova u postupanju sa osuđenicima, odnosno da su penitensijarne institucije same po sebi represivne, pa ne vide da u takvom okruženju mogu da se primenjuju restorativni programi. Takođe, programi restorativne pravde se mogu smatrati društveno zasnovanim vidovima reagovanja, dakle, sprovode se upravo izvan zatvorskih zidova, u okviru lokalne zajednice. Primena restorativnih pristupa se obično posmatra kao način skretanja sudskog postupka ili kao alternativna sankcija, te tako i način za smanjivanje zatvorske populacije, a ne kao vid postupanja sa onima kojima je izrečena kazna zatvora. Ima autora koji smatraju da retorativna pravda ne može da se primeni u penitensijarnim ustanovama zbog odvojenosti učinioca krivičnog dela (osuđenika) od žrtve. Isto tako, programe restorativne pravde koji za rezultat imaju dogovor učionica i žrtve o načinu popravljanja štete nema smisla primenjivati u zatvorskoj sredini jer takav dogovor ne može da se ispuni. Na kraju, ograničavanje slobode, kao suština kazne zatvora, može da bude prepreka za susret učinioca i žrtve.[1]

Sa druge strane su kriminolozi koji smatraju mogućim primeniti restorativnu pravdu u penitensijarnim ustanovama, te posmatraju restorativne pristupe kao dodatnu vrednost, koja može da pomogne u procesu tretmana osuđenog lica i pripremi za izlazak na slobodu. Nekoliko je ključnih razloga koji govore u prilog primeni restorativnih programa u zatvorima. Restorativna pravda unosi više humanosti u zatvorski sistem. Njenom primenom se daje mogućnost da osuđena lica sagledaju svoje ponašanje, razumeju potrebe i osećanja žrtve, razviju empatiju prema njima, prihvate odgovornost za povredu ili štetu koju su naneli, i to ne samo žrtvi, već i svojoj porodici i široj zajednici. Potom, omogućava se da osuđena lica, makar i simbolično, nadoknade štetu koju su prouzrokovali krivičnim delom. Programi restorativne pravde u zatvorima u koje se neposredno uključuju žrtve mogu da pomognu žrtvama u procesu oporavka i osnaživanja. Kroz programe restorativne pravde se uvodi i društvena zajednicu u zatvor, te se na konstruktivan način zatvorska populacija čini vidljivijom. To može da pomogne u smanjenju stigmatizacije osuđenih lica, što je važno u procesu reintegracije nakon izlaska na slobodu, a time i za sprečavanje povrata. Najzad, uvođenje restorativnih principa i pristupa u zatvore omogućava unapređenje socijalne klime u zatvorima i unapređenje kvaliteta života osuđenih lica, ali i zaposlenih.

Modeli primene restorativne pravde u zatvoru

Restorativna pravda može da se uvede u zatvorski sistem na različite načine, koji se međusobno ne isključuju. Jedan model odnosi se na podizanje svesti osuđenih lica o žrtvama i restorativnoj pravdi, što može da dovede do toga da osuđeni razumeju posledice krivičnog dela za žrtvu i njoj bliska lica, ali i posledice njihovog zatvaranja za svoju porodicu i druga bliska lica, da sami požele da se promene, sastanu sa žrtvama i/ili, direktno ili indirektno, nadoknade štetu. Povezano sa tim, kroz programe restorativne pravde, služba za tretman može, težeći prevaspitanju osuđenika, da se bavi njihovom odgovornošću za nanošenje povrede i štete žrtvi, što može da dovede do prihvatanja odgovornosti od strane osuđenog. To je jedan od osnovnih principia restorativne pravde, koji može da ima pozitivan efekat na specijalnu prevenciju i sprečavanje povrata. Drugi model odnosi se na podizanje svesti i edukaciju nadležnih u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija kako bi postali svesni benefita ovog pristupa, razvijali restorativnu klimu u ustanovi i jačali veštine rešavanja sukoba na konstruktivan način i prihvatanje odgovornosti, što sve skupa može da unapredi odnose unutar osuđeničke populacije, kao i između osuđenih lica i zaposlenih, a time i ukupan kvalitet života u zatvoru. Treći način uvođenja restorativne pravde u zatvore bili bi programi koji podrazumevaju susret i dijalog između žrtve i učinioca, bilo da se sprovode u formi susreta između žrtve i učinioca koji su povezani istim krivičnim događajem, ili u formi posredovanje između osuđenih lica i tzv. surogat žrtve. Ovaj model može da se primenjuju i za rešavanje konflikata do kojih dolazi u samom zatvoru, što bi moglo da vodi unapređenu socijalne klime, smanjenju broja disciplinskih mera, ali i podsticanju osuđenih lica da prihvataju vrednosti restorativne pravde, što može da pomogne u procesu reintegracije. Najzad, restorativni pristupi mogu da se primenuju u zatvoru u okviru pripreme osuđenih lica za izlazak na slobodu i reintegraciju u zajedinicu.

Dobar primer primene restorativne pravde u sistemu izvršenja krivičnih sankcija u Srbiji je program posredovanja između žrtve i učinioca koji je primenjivan u Vaspitno-popravnom domu u Kruševcu. Program je od 2005. godine bio deo redovnih procedura rešavanja sukoba između maloletnih štićenika, imao je niz pozitivnih efekata, ali je, nažalost, prestao sa primenom. Ipak, pozitivna iskustva mogu da posluže kao osnov za oživljavanje programa posredovanja u ustanovama za izvšenje krivičnih sankcija prema maloletnicima, ali i za uvođenje drugih vidova restorativnog pristupa, i to ne samo u odnosu na maloletnike, već i u odnosu na punoletna lica koja kaznu lišenja slobode izdržavaju u nekom od kazneno-popravnih zavoda ili okružnih zatvora.

Prof. dr Darko Dimovski
Prof. dr Sanja Ćopić

[1] Edgar, K., Newell, T., Restorative Justice in Prisons: A Guide to Making it Happen, Waterside Press, Winchester, 2006, p. 24.

The post Mogućnosti primene restorativne pravde u zatvoru first appeared on PrisonLIFE.

Osuđenička zajednica predstavlja jedan veštački stvoren društveni milje u kome deluju brojni faktori koji otežavaju, a često i onemogućavaju bolju organizaciju aktivnosti i sprovođenje procesa prevaspitavanja. Uprkos tome, ona može biti vrlo važan faktor u procesu resocijalizacije, ako osoblje koje učestvuje u penološkom tretmanu osuđenih lica, uspe da osuđeničke grupe aktivira u pozitivnom smeru. Preduslov za to je dobro poznavanje nastanka, strukture i funkcionisanja zajednice osuđenih lica. Vrednosni sistem i „kodeks“ su važne karakteristike ove zajednice i o njima će biti više reči u nastavku rada.

Na ponašanje osuđenih lica u mnogome utiču osobine osuđeničke zajednice. Najznačajnije karakteristike osuđeničke zajednice jesu grupna kohezija i uzajamna solidarnost. Ovako koncipirane norme imaju za cilj olakšavanje zatvorskih deprivacija i frustracija i sprečavanje nastajanja zatvorskih psihoza. Kod svih osuđenih lica se stvara težnja ka postizanju što većeg stepena lojalnosti zajednici, međusobne solidarnosti, odsustva nasilja i eksploatacije osuđenih lica. Osnovni je cilj sačuvati stabilnost zatvoreničkog društva. Jedino se na taj način osuđenička zajednica i svi njeni članovi mogu zaštititi od delovanja formalnog sistema. Solidarnost osuđenih lica ima pored ove objektivne i subjektivnu komponentu koja se ogleda u pomaganju u nevolji, u slučaju bolesti, starosti ili disciplinskog kažnjavanja članova zajednice. Ona se meri spremnošću da se pomogne drugim osuđenim licima u svim incidentnim situacijama koje mogu nastati u kontaktima sa organima uprave.

Druga značajna karakteristika osuđeničke zajednice je konstantan otpor zatvorskom osoblju i odbijanje da se sprovodi odgovarajući penološki tretman. Još jedna značajna karakteristika jeste nastojanje da se očuva autonomija ličnosti. Naime, dolaskom u zatvor, osuđena lica gube ne samo slobodu kretanja, već i čitav niz društvenih uloga koje su ranije imala. To često dovodi do osećanja bezvrednosti, manjka samopouzdanja i samopoštovanja. Upravo kroz osuđenički društveni sistem osuđena lica mogu da povrate neki svoj raniji uticaj u zajednici.

Među osuđenim licima je vrlo rasprostranjeno uverenje da ako ne mogu da promene uslove života u zatvoru, mogu da kanališu i kontrolišu svoje postupke i tako doprinesu očuvanju nekog stepena integrisanosti. Ma koliko to paradoksalno zvučalo, jedan od ciljeva osuđeničke zajednice je očuvanje mira i stabilnosti u zatvoru. Očuvanje mira ovde ima sasvim drugačiji cilj, a to je da se tako spreče mogući konflikti sa formalnim sistemom što bi ugrozilo i funkcionisanje same zajednice.

Pored ovih kolektivnih vrednosti koje postoje u zajednici osuđenih lica i njenih karakteristika, mogu se javiti i određene individualne vrednosti koje su u suprotnosti sa grupnom. Najčešće je reč o težnji pojedinih osuđenika da kontrolišu i eksploatišu druge. Lična moć je uslovljena posedovanjem određenih materijalnih dobara koji su snažan izvor zadovoljstva svih osuđenika (droga, mobilni telefoni, novac…).

Na osnovu vrednosnih shvatanja stvaraju se određena pravila ponašanja koja čine kodeks ponašanja osuđenih lica koji ima snagu običajnih pravila među samim osuđenim licima. Pravila ponašanja unutar zajednice osuđenih lica su vrlo kratka i jasna i njima se regulišu odnosi samih osuđenika i odnos osuđenika prema formalnom sistemu.

Sajks (Sykes) je na osnovu brojnih istraživanja konstatovao da postoji pet glavnih principa zatvorskog kodeksa:
1) grupa normi koja regulišu međusobni odnos osuđenika i odnos prema upravi. Zabranjuje se odavanje informacija predstavnicima formalnog sistema i eksploatacija osuđenika međusobno. U zatvoreničkom slengu ova pravila su iskazana u formi kratkih zahteva poput „ne izdaj zatvorenika“, „ne laj“, „ne radi ništa čoveku iza leđa“;
2) norme koje kontrolišu afekte teže da svedu međusobne sukobe osuđenika na najmanju moguću meru („ne gubi glavu“, „gledaj svoja posla“);
3) osuđena lica ne treba da eksploatišu jedni druge („ne budi iznuđivač“, „ne kradi“, „ne eksploatiši“);
4) norme koje utiču na očuvanje dostojanstva i morala osuđenih lica („ne budi slabić“, „ne kukaj“, „budi čovek“);
5) norme koje zabranjuju priznavanje ugleda zatvorskom osoblju. Iako ove norme nisu nigde zapisane, osuđenici moraju da ih poštuju. Opinio iuris je zaštita vrednosti osuđeničke zajednice.

Za kršenje navedenih normi, predviđene su kazne koje izvršavaju sami članovi osuđeničke zajednice i kreću se od podsmeha i bojkota, pa sve do upotrebe fizičke sile, sve u zavisnosti od toga koje je norma prekršena.

Izvor: Haiper AI

U zatvorima funkcionišu paralelno dva kodeksa normi: jedan je pisan, konvencionalan, dolazi od formalnog sistema i usmeren je ka ostvarenju principa rehabilitacije i resocijalizacije, a drugi je nepisan, dolazi od neformalnog osuđeničkog sistema i usmeren je ka otporu prema formalnom sistemu. Zbog toga se on i smatra devijantnim. Međutim, dobro poznavanje neformalnog kodeksa ponašanja osuđenih lica može i doprineti procesu njihove resocijalizacije ako se iz njega preuzmu pozitivni elementi kojih svakako ima.

Osuđenički kodeks bi trebalo iskoristiti za jačanje prosocijalnih veza među samim osuđenim licima. Jačanjem osuđeničkog samoupravljanja kroz njegovo partnerstvo sa formalnim sistemom u ostvarivanju ciljeva tretmana, mogu se suzbiti mnoge devijantne i delinkventne pojave koje se dešavaju iza zidina zatvora. Mnogima ova ideja izgleda previše utopistički da bi bila ostvariva. Skepticizam vezan za pozitivno delovanje osuđeničke zajednice je svakako u vezi sa činjenicom da je mnogo više osuđeničkih grupa sa antisocijalnim delovanjem u odnos na one prosocijalne.

Dalje izučavanje zajednice osuđenih lica je neophodno kako bi se bolje razumeo odnos neformalnog i neformalnog sistema u zatvorima. Razumevanje ovog složenog odnosa je veoma značajno za dalje unapređenje penološkog tretmana, kao važnog preduslova ostvarivanja resocijalizacije osuđenih lica.

Dr Filip Mirić

Izvori:

Sykes, G. (2017). The Society of Captives: Study of a Maximum Security Prison. Princeton University Press.
Konstantinović- Vilič, S. & Kostić, M. (2011). Penologija. Centar za publikacije Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu.
Mirić, F. (2016). Zatvorenički kodeks – Ključ za razumevanje zajednice osuđenika. In Probacija i alternativne krivične sankcije – Mogućnosti i perspektive, Tom I (str. 177–187). Centar modernih znanja.
Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, Službeni glasnik Republike Srbije, 55/2014, 35/2019.

The post Odnos neformalnog i formalnog sistema u zatvorima first appeared on PrisonLIFE.

Od svog postanka, fotografija je istovremeno predstavljala i oblik umetnosti i medijum za istraživanje društva. Nastanak fotografije i sociologije odvijaju se skoro istovremeno, početkom 19. veka, kada je Ogist Kont postavio temelje sociologije kao nauke, a Luj Dager izumeo dagerotipiju, jednu od prvih tehnika pravljenja fotografija. Tako se prve dokumentarne fotografije razvijaju paralelno sa razvojem sociologije kao nauke, omogućavajući ne samo istraživanje društva, već i predstavljanje vizuelnih istraživačkih uvida u štampanim medijima, iz čega početkom 20 veka nastaje fotožurnalizam. Kako u sebi sadrže brojne „neverbalne istine“ na osnovu kojih se stvarnost može rekonstruisati I predstaviti široj javnosti, dokumentarne fotografije i danas imaju veliku saznajnu vrednost.

Fotografija 1. Osuđeno lice i istraživač tokom fotografisanja za potrebe projekta PrisonLIFE, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. godine. Autor fotografije: Ana Batrićević

Fotografija kao istraživački metod

Šira primena vizuelnih sredstava u sociologiji podstaknuta je tek 1974. godine, nakon objavljivanja članka Hauarda Bekera pod nazivom „Fotografija i sociologija“. U ovom tekstu navodi se niz tačaka preklapanja fotografije i sociologije, pre svega u smislu tema i problema kojima se bave, pri čemu se ističe da su u pitanju dva moguća načina istraživanja društva.

U današnjem društvu fotografija zauzima značajno mesto, što potvrđuju i reči teoretičara novih medija, Leva Manoviča da živimo u „fotografskoj kulturi“ u kojoj dominiraju slike koje su lako dostupne i u virtuelnom i u javnom prostoru, zahvaljujući jednostavnom pristupu globalnim vizuelnim medijima. Smatra se da danas primenu fotografisanja u istraživanju društva treba posmatrati u kontekstu koji prevazilazi metodološke i teorijske granice.

Poslednjih nekoliko decenija, sve više istraživača iz društveno-humanističkih nauka uključuje fotografiju u svoj rad, bilo u terenskim istraživanjima, bilo u različitim formama primenjeno-naučnih aktivnosti. Ovaj metodološki iskorak vremenski se poklapa sa širim vizuelnim i slikovnim zaokretom i nastankom koncepcije o vizuelnoj kulturi krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka u većini društvenih i humanističkih nauka, uključujući i sociologiju i antropologiju. U Srbiji se šira primena fotografskog metoda u društvenim naukama vezuje za institucionalizaciju vizuelne antropologije i vizuelne sociologije tokom prve decenije 21. veka.

Fotografija 2. Fotografije napravljene za potrebe projekta PrisonLIFE, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. godine. Autor fotografije: Ana Batrićević

Osim estetske, tj. umetničke, primena fotografisanja kao metoda prikupljanja podataka u društvenim naukama ima i praktičnu stranu. Tradicionalni metodi prikupljanja podataka često nose sa sobom određena ograničenja, što osobito dolazi do izražaja kada se istraživanje odnosi na ranjive grupe. Nasuprot tome, vizuelni istraživački metodi, a posebno fotografija, pokazali su se izuzetno korisnim prilikom rada sa osobama koje pripadaju marginalizovanim grupama. Zato se fotografija smatra sredstvom koje može olakšati pristup izvorima i učesnicima istraživanja i doprineti bogatstvu i kvalitetu prikupljenog materijala.

Ali, u antropološkim istraživanjima fotografija ne mora predstavljati samo metod već može biti i predmet istraživanja. Fotografija tada predstavlja umetničku dokumentaciju koja opisuje, interpretira, ali i osporava i izvodi informacije, omogućavajući organizaciju i artikulaciju prošlosti i sadašnjosti.

Dokumentarna fotografija kao svedočanstvo moralne i socijalne klime u zatvorima

Moralna i socijalna klima u zatvorima, kao jedan od ključnih faktora od kojih zavisi kvalitet zatvorskog života, a samim tim i uspešnost resocijalizacije osuđenih lica, ne može se u potpunosti spoznati, niti opisati široj javnosti primenom isključivo standardnih istraživačkih metoda. Naučna relevantnost rezultata koji se dobijaju primenom MQPL (Measuring the Quality of Prison Life) skale je nesporna, ali se stiče utisak da se kompletna slika o stanju i odnosima u zatvorima stiče tek kada se narativnom doda i vizuelni aspekt u formi dokumentarnih fotografija.

Fotografija 3. Istraživač fotografiše osuđeno lice tokom slobodnog vremena za potrebe projekta PrisonLIFE, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. godine. Autor fotografije: Nikola Drndarević

Veliki broj izuzetno snažnih dokumentarnih fotografija iz svakodnevnog života osuđenih lica u Okružnom zatvoru u Beogradu prvi je objavio 2016. godine naš uvaženi fotograf i antropolog Igor Čoko, u svojoj foto monografiji „Iza rešetaka“. Primenu programa resocijalizacije osuđenih lica kroz rad sa psima, a zatim i sa konjima u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici, fotografisala je autorka ovog teksta, beležeći pri tome dirljive trenutke interakcije između ljudi i životinja. Ove fotografije nastajale su spontano, prateći ustaljeni režim rada osuđenih lica sa psima i konjima, te predstavljaju autentična svedočanstva o primeni ovih inovativnih programa resocijalizacije. One su objavljene u monografijama „Druga šansa“ (2019) i „Sloboda u krugu“ (2021) u izdanju Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu i predstavljene na nekoliko izložbi fotografija.

U pitanju su foto priče, ili foto narativi, kao oblik narativnog pristupa fotografiji, putem kojeg istraživač „priča priču“ na osnovu serije fotografija koje u sebi sadrže višeslojne informacije o predmetu istraživanja. Na taj način, akademsko pisanje se širi izvan tradicionalnih granica, a pričanje priče postaje osoben kvalitativni način istraživanja. Dokumentarne fotografije autorke ovog teksta našle su svoje mesto i u koautorskim monografijama “Susret društvenog i biološkog ozelenjavanje zatvorskih zajednica” (2020) i “Moralna i socijalna klima u zatvorima” (2024), takođe u izdanju Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu, s tim što u ovim publikacijama one prevashodno imaju funkciju da čitaocima dočaraju okruženje o kojem se govori i uslove života u njemu, pre nego da ispričaju lične priče učesnika istraživanja.

Fotografija 4. Monografija Druga šansa: rad osuđenika sa psima u KPZ Sremska Mitrovica. Autor fotografije: Ana Batrićević. Autor fotografije: Ana Batrićević

Fotografija kao način da se šira javnost upozna sa uslovima zatvorskog života

Relevantnost fotografije, a posebno dokumentarne, za antropološku komunikaciju i analizu proizlazi i iz činjenice da je neverbalni jezik foto realizma razumljiv na univerzalnom nivou – kako interkulturalno tako i u različitim kulturama. Fotografiju odlikuje specifičan odnos i prema prošlosti i prema sadašnjosti, koji omogućava da se određene informacije, odnosno iskustva naglašavaju, ali i kritikuju dekonstrukcijom jezika dokumentarnog i skeptičnim iščitavanjem dokumentarnih autentičnosti. Tako umetnička dokumentacija postaje jedan otvoren i uvek promenljiv izvor informacija, čije se značenje otkriva kroz dijalog, razmenu mišljenja i aktivno učešće svih relevantnih subjekata.

Dokumentarna fotografija dopušta da šira javnost ostvari uvid u uslove života u zatvorima i izazove sa kojima se osuđena lica i zaposleni u njima svakodnevno suočavaju. Time se doprinosi borbi protiv stereotipa, diskriminacije i stigmatizacije osuđenih lica, što je veoma važno za njihovu uspešnu socijalnu reintegraciju. Istovremeno, brišu se granice između sveta „iza rešetaka“ i „sveta slobode“, dok u fokusu ostaju životne priče i osećanja „običnih“ ljudi sa obe strane. Fotografija je i moćno sredstvo za iniciranje pozitivnih društvenih promena, budući da vizuelni utisak često može biti veoma snažan, te i fotografije napravljene u zatvorskom okruženju treba posmatrati i sa tog aspekta.

Fotografija 5. Osuđena lica razgledaju fotografije napravljene tokom praćenja primene programa rada sa konjima, Kazneno-popravni zavod u Sremskoj Mitrovici, 2019. godine. Autor fotografije: Ana Batrićević

Doprinos fotografije resocijalizaciji osuđenih lica

Foto priče koje su napravljene lično od strane istraživača imaju kako naučnu tako i umetničku vrednost U njima autor kroz svoju priču, odnosno priče drugih predstavlja i analizira određenu pojavu. Iako su veoma lične, one su oblikovane određenim globalnim, socijalnim, kulturološkim i istorijskim kontekstima i prenose određene grupne i socijalne vrednosti i ograničenja. Međutim, postavlja se pitanje kakav je efekat fotografisanja na uspešnost resocijalizacije osuđenih lica koja su na njima predstavljena? Jedan primer može ukazati na značaj fotografije i njene kapacitete da doprinese resocijalizaciji. Tokom višemesečnog fotografisanja rada osuđenih lica sa konjima u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici 2019. godine autor ovog teksta štampao je fotografije koje su nastajale tokom terenskog istraživanja i delio ih osuđenim licima, koja su imali pravo da ih zadrže . Ona su potom imala priliku da međusobno diskutuju i razmenjuju utiske o fotografijama, ali i da ih pokažu članovima svojih porodica prilikom poseta ili odlaska kućama za vikend ili odmor. U tom smislu, fotografije su podstakle osuđena lica da izraze i podele svoje utiske o programu rada sa konjima, ali i omogućile njihovim porodicama da steknu detaljniji i potpuniji uvid u njihov rad na tom programu, , te te da im pruže podršku.

Fotografija 6. Osuđena lica razgledaju fotografije napravljene tokom praćenja primene programa rada sa konjima, Kazneno-popravni zavod u Sremskoj Mitrovici, 2019. godine. Autor fotografije: Ana Batrićević

Ana Batrićević

The post Fotografisanje života u zatvoru – Istraživački metod i/ili spona između “dva sveta” first appeared on PrisonLIFE.

Fotografija: Ana Batrićević

U jednom od postupaka kontrole koji je Zaštitnik građana pokrenuo po pritužbi kojom se ukazuje na povredu prava na zdravstvenu zaštitu osuđenog obolelog od teškog mentalnog poremećaja, Zaštitnik građana je primio izveštaje Službe za zdravstvenu zaštitu u zavodu iz kojih proizlazi da je kontinuirana medikamentozna terapija jedina moguća terapija, da se socioterapija ne može sprovesti u penalnim uslovima, a da se radna terapija ne može sprovesti jer osuđeni „zbog prirode bolesti nije radno sposoban i zato ne može da se radno uposli.“ Nadalje, u predmetnim izveštajima se navodi da osuđeni nema određenu meru lečenja, da mora da ostane u zavodu dok se nalazi u remisiji osnovne bolesti, a da će, kada se ponovo budu pojavili znaci dekompenzacije, biti upućen u Specijalnu zatvorsku bolnicu i da će se ti postupci ponavljati do izlaska iz zavoda, tj. do potpunog izvršenja kazne. Prateći dalje postupanje zavoda prema osuđenom u konkretnom slučaju, konstatovano je da je on u dosadašnjem toku izvršenja kazne zatvora više od deset puta upućivan i lečen u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu i iz nje ponovo vraćan u zavod.

S tim u vezi, treba imati u vidu da ni u jednom kazneno-popravnom zavodu ni okružnom zatvoru u Srbiji nije formirano posebno odeljenje u kom postoje uslovi za odgovarajuće lečenje i tretman osuđenika obolelih od teških mentalnih poremećaja, da se ova lica u stacionarima zavoda smeštaju zajedno sa drugim pacijentima, i da zaposleni u službama za zdravstvenu zaštitu, osim lekara specijaliste psihijatrije ukoliko je zaposlen u zavodu, nisu posebno obučeni za rad sa njima. Zaposleni u službama za tretman, takođe, nisu posebno stručno obučeni da procene individualne potrebe, kapacitete za promenu i stepen rizika osuđenog koji je oboleo od teškog mentalnog poremećaja za ponavljanje krivičnog dela, niti je sistem razvrstavanja i naknadnog razvrstavanja moguće primeniti u odnosu na ovu naročito osetljivu kategoriju zatvorske populacije. U kazneno-popravnim zavodima i okružnim zatvorima nisu obezbeđeni uslovi za individualiziran pristup njihovom lečenju, koji bi obuhvatio pripremu individualnog plana lečenja i pružanje delotvornog psiho-socijalnog rehabilitacionog tretmana. Postojeća praksa kojom se lečenje, psihijatrijska nega i tretman obolelih od teških mentalnih poremećaja svodi na farmakoterapiju, takođe ne doprinosi ostvarivanju propisane svrhe izvršenja kazne zatvora niti se može smatrati suštinski delotvornim postupanjem. Navedena kategorija osuđenika, pored farmakoterapije, zahteva i adekvatan psiho-socijalni rehabilitacioni tretman, kroz individualni rad, okupacionu terapiju, psihoterapeutski rad i druge aktivnosti, koje bi mogle doprineti boljoj kontroli simptoma mentalnog poremećaja i funkcionisanja unutar zatvorske sredine, poboljšanja mentalnog zdravlja osuđenika ali i kvalitetnije reintegracije.

Postavlja se i pitanje postupanja kazneno-popravnih zavoda i okružnih zatvora u okolnostima kada osuđeno lice koje je obolelo od teškog mentalnog poremećaja odbija da primi terapiju, s obzirom na to da kazna zatvora, za razliku od mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, ne podrazumeva obavezu osuđenika da se podvrgne lečenju, već se lečenje sprovodi uz njegov pristanak na medicinsku meru.

Imajući u vidu sve navedeno, a polazeći od toga da ministarstvo nadležno za poslove zdravlja vrši nadzor nad stručnim radom zdravstvenih službi u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija, Zaštitnik građana je uputio Mišljenje[2] u kom je ukazao na potrebu da Ministarstvo zdravlja posebnu pažnju posveti vršenju kontinuiranog stručnog nadzora nad radom zdravstvenih službi u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija u pogledu pružanja zdravstvene zaštite osuđenim licima obolelim od teških mentalnih poremećaja. Takođe, naglašena je potreba da Ministarstvo pravde i Ministarstvo zdravlja, u okviru svojih nadležnosti i u uzajamnoj saradnji, sveobuhvatno razmotre položaj lica sa teškim mentalnim poremećajima koji kaznu zatvora izdržavaju u kazneno-popravnim zavodima i okružnim zatvorima i iznađu mogućnosti da se na najadekvatniji način zaštitite prava i unapredi postupanje prema ovim licima, uključujući i preduzimanje mera u cilju izmena relevantnih propisa, ukoliko se nakon analize utvrdi da postojeći propisi predstavljaju prepreku za potpuno ostvarivanje prava ovih lica u skladu sa važećim standardima. Ovo posebno imajući u vidu da su zakoni iz oblasti mentalnog zdravlja najjači alat za zaštitu osoba sa mentalnim poremećajima, uključujući i osuđenike sa ovim poremećajima.

Najzad, u svim redovnim godišnjim izveštajima od 2011. godine nadalje, Zaštitnik građana je skretao pažnju na potrebu da Uprava za izvršenje krivičnih sankcija obezbedi da sva lica sa mentalnim smetnjama koja izdržavaju kaznu zatvora budu izmeštena iz redovnog zatvorskog režima i da im se u stacionarnoj zdravstvenoj jedinici unutar zavoda, Specijalnoj zatvorskoj bolnici ili drugoj odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi pruži zdravstvena zaštita primerena njihovoj bolesti i potrebi za lečenjem.

Ono što ohrabruje je činjenica da je prepoznata potreba za rešavanjem navedenog problema, te je Strategijom razvoja sistema izvršenja krivičnih sankcija u Republici Srbiji za period 2022-2027. godine[3], predviđena izgradnja novog objekta za Specijalnu zatvorsku bolnicu u Beogradu, kao i izgradnja objekata za smeštaj bolesnih lica u KPZ Niš i KPZ Požarevac – Zabela, koja bi imala i posebno odeljenje za smeštaj lica sa mentalnim smetnjama.

Dr Nataša Tanjević

[1] Oboleli od hroničnog psihotičnog poremećaja – Shizofrenija, shizotipski poremećaji i sumanuti poremećaji iz grupe F20-F29, po Desetoj reviziji Međunarodne klasifikacije bolesti i srodnih zdravstvenih problema Svetske zdravstvene organizacije, kao i drugi mentalni poremećaji koji zahtevaju intenzivan psihijatrijski tretman (primera radi, bipolarni afektivni poremećaji).
[2] Mišljenje Zaštitnika građana, del.br. 18911 od 17.05.2017. godine.
[3] „Službeni glasnik RS“, br. 142/2022.

The post Postupanje prema osuđenim licima sa teškim mentalnim poremećajima u zatvoru: Stanje i izazovi first appeared on PrisonLIFE.

Crtež čiji je autor osuđeno lice, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. Autor fotografije: Ana Batrićević

Specifičnost same bolesti zavisnosti i njen veliki uticaj na celokupno društvo čini ovu kategoriju lica posebno ranjivom u zatvorskom okruženju. S tim u vezi, posebno pitanje odnosi se na položaj zavisnika od psihoaktivnih supstanci, kao i njihovu rehabilitaciju koja je veoma specifična kada je reč o izdržavanju zatvorske kazne. Ovo iz razloga što rad sa ovom zatvorskom populacijom zahteva postojanje posebnih odeljenja, posebnih programa rada, dovoljan broj obučenog osoblja, motivisanost zatvorenika da se uključe u programe i sl. Takođe, zahteva da oni koji u zatvorima rade sa zavisnicima od psihoaktivnih supstanci poznaju problematiku zavisnosti, karakteristike ove populacije, poseduju komunikacijske i ostale veštine neophodne za rad za zavisnicima, neophodno strpljenje i sl.

Tretman mora biti usredsređen na individualne potrebe svakog osuđenog lica, njegovu specifičnu zavisnost i motivaciju, kao i ulogu koju ima u sistemu zloupotrebe psihoaktivnih supstanci u zatvoru. Program koji se sprovodi kroz individualni rad treba da ima za cilj edukaciju o zavisnosti od psihoaktivnih supstanci i negativnim posledicama zloupotrebe; motivisanje za životne promene i održavanje apstinencije; usvajanje plana za prevazilaženje problema zavisnosti; pružanje podrške za usvajanje zdravih životnih stilova, razvoj ličnih kapaciteta i sl. Kada je reč o grupnom radu, u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija u Srbiji se u poslednje dve godine sprovodi specijalizovani program za grupni rad sa zavisnicima od droge. Opšti cilj ovog programa je smanjenje zavisničkog povrata u cilju smanjenja kriminološkog povrata, dok su kao specifični ciljevi programa određeni sledeći ciljevi: motivacija za aktivno učestvovanje u tretmanu; sticanje uvida u sopstvenu zavisnost i potrebe lečenja; promena obrazaca ponašanja, ovladavanje navikama i veštinama i tako dalje. Sprovođenje ovog specijalizovanog programa je veoma značajno jer doprinosi i ostvarivanju individualnih ciljeva, kao što su usvajanje društveno prihvatljivih modela ponašanja ili uspostavljanje/održavanje apstinencije. Pored navedenog, od značaja je i sprovođenje Opšteg kognitivno-bihejvioralnog programa koji je primenljiv na sve kategorije zatvorenika, uključujući i zavisnike od psihoaktivnih supstanci, jer se fokusira na promenu disfunkcionalnih misli i ponašanja, omogućava učenje novih načina razmišljanja, razvijanje zdravijih strategija suočavanja i smanjenje rizika od recidiva.

Uporedni primeri dobre prakse ukazuju da se u zatvorima formiraju odeljenja ili zone bez droge („drug free units“), u kojima zatvorenici pristaju na nasumična testiranja kojima se utvrđuje da ne konzumiraju drogu, a zauzvrat dobijaju podsticaje putem povlastica – proširenih prava i pogodnosti ili boljih životnih uslova u odnosu na redovna zatvorska odeljenja. Ovo je pogodno samo za ona lica koja su izuzetno motivisana da dok izdržavaju kaznu ne dođu u kontakt sa drogom. U Srbiji, u ovom trenutku, ni u jednom zatvoru ne postoji „Odeljenje bez droge“. Ono je tokom 2020/2021. godine bilo formirano u Okružnom zatvoru u Beogradu i Kazneno-popravnom zavodu u Pančevu, ali je zbog nedostatka prostornih i kadrovskih kapaciteta u međuvremenu zatvoreno. Takođe, i u Kazneno-poprabnom zavodu u Nišu je bio uveden program „Odeljenje bez droge“, koji je u potpunosti ugašen 2017. godine, jer je, prema službenim navodima, realizacija istog podrazumevala postojanje posebne zgrade, dvorišta i angažovanje većeg broja službenika, što se u uslovima prenaseljenosti smeštajnih kapaciteta, odnosno nedostatka prostornih i kadrovskih kapaciteta nije moglo ostvariti.

Kada su u pitanju zavisnici od psihoaktivnih supstanci, njihov položaj, odnosno lečenje u zatvorima je otežano i iz razloga što ova lica u najvećem broju slučajeva ne mogu započeti lečenje u zatvoru, odnosno na supstitucionoj terapiji se nalaze samo oni koji su lečenje započeli u zajednici, pre dolaska u zatvor. Lečenje supstitucionom terapijom dostupno je u zdravstvenim ustanovama od primarnog do tercijarnog nivoa zaštite, pri čemu zdravstvene službe u zatvorima pripadaju Ministarstvu pravde a ne Ministarstvu zdravlja. Nacionalni mehanizam za prevenciju torture (NPM) je prilikom poseta ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija uočio da je broj zatvorenika koji su na supstitucionoj terapiji znatno manji od realnih potreba, upravo iz razloga što su u supstitucionu terapiju uključeni samo oni koji su lečenje započeli u zajednici, pre dolaska u zatvor. Stoga je NPM u svom Izveštaju ukazao na to da je neophodno unaprediti postupanje, na način da se poboljša pristup lečenju opijatskim supstitutima u zatvorima time što će se stvoriti uslovi da sva lica koja imaju problem sa zavisnošću od psihoaktivnih supstanci, a za koje lekar specijalista psihijatrije u zatvoru proceni da postoji potreba da se uvede supstituciona terapija, budu upućena u nadležne zdravstvene ustanove radi mišljenja i donošenja odluke o uvođenju ove terapije. Na potrebu za unapređenjem postupanja u ovom delu ukazao je i Evropski komitet za sprečavanje mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja u Izveštaju o poseti Republici Srbiji 2015. godine[2], kao i u Izveštaju o poseti 2021. godine, te je, između ostalog, pozvao srpske vlasti da razviju sveobuhvatnu strategiju za pružanje pomoći zatvorenicima sa problemima povezanim sa drogom (kao deo šire nacionalne strategije o drogama).

Da bi se adekvatno odgovorilo na zdravstvene potrebe ove kategorije zatvorenika, neophodno je da zdravstveni radnici iste identifikuju prilikom pregleda po prijemu u zatvor, da obrate dužnu pažnju na njihovu posebnu ranjivost u zatvoru, da pruže odgovarajuću terapiju, kao i blagovremeno organizuju nastavak nege po izlasku iz zatvora. U tom smislu, neophodno je i da se obezbede uslovi da se u svim zatvorima omoguće usluge lekara specijaliste psihijatrije. Takođe, postoji potreba za većim brojem službenika tretmana, obezbeđenja i zdravstvenog osoblja, kao i za stvaranjem uslova za rehabilitaciju zavisnika od psihoaktivnih supstanci, koji podrazumevaju pre svega postojanje posebnih izolovanih odeljenja, posebnih programa rada i obučenog osoblja, kako primarni problem zavisnosti ne bi ostao nerešen i u senci sekundarnog problema izvršenja krivičnog dela. Jednom rečju, potreban je poseban i specijalizovan pristup prilagođen potrebama ove posebno osetljive kategorije zatvorske populacije.

dr Nataša Tanjević

[1] Izveštaj o radu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, 2015. godina

[2] Videti: CPT/Inf, (2015) 60

The post Tretman zavisnika od psihoaktivnih supstanci u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija u Republici Srbiji first appeared on PrisonLIFE.

Deca čiji su roditelji u zatvoru predstavljaju posebno ranjivu grupu i često se nazivaju nevidljivim žrtvama zatvorskog sistema. Reč je o deci koja posredno ispaštaju zbog postupaka svojih roditelja. „Gubitak roditelja“ zbog izvršenja zatvorske kazne često je praćen nerazumevanjem, diskriminacijom i stigmatizacijom. Sve ovo doprinosi da se kod deteta razviju mnogobrojne negativne posledice, stoga je potrebno usmeriti pažnju na pronalaženje načina na koje se ove posledice mogu umanjiti.

Osuđeno lice sa fotografijama svoje dece, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. Autor fotografije: Ana Batrićević

Negativni efekti zatvaranja roditelja

Deca čiji su roditelji u zatvoru suočavaju se sa stresnim događajima, kao što su hapšenje, suđenje, boravak roditelja u zatvoru i njegov otpust. Brojne su reakcije koje prate ove situacije, a neke od njih su: zabrinutost, neizvesnost, usamljenost, sramota, strah, ljutnja, tuga i emocionalno povlačenje. Odlazak roditelja na izvršenje zatvorske kazne utiče na razvijanje raznovrsnih problema kod dece, a neki od njih su: anksioznost, depresija, poremećaji pažnje, agresivno ponašanje, zloupotreba droga i alkohola. Ova deca imaju i povećan rizik za finansijske poteškoće, jer dolazi do umanjenje prihoda i povećanja troškova kako bi se održali kontakti sa članom porodice koji je u zatvoru. Razlike u negativnim posledicama postoje u odnosu na to da li je u zatvoru otac ili majka. Zatvaranje majki je češće povezano sa depresivnim simptomima u odraslom dobu, dok je zatvaranje oca povezano sa depresijom, anksioznošću i posttraumatskim stresnim poremećajem. Razlike postoje i u odnosu na to sa kim živi dete čiji je jedan roditelj u zatvoru. Kada se otac nalazi u zatvoru, deca najčešće žive sa majkama (88%). Sa druge strane, svega 37% majki koje su u zatvoru navode da deca žive sa očevima. Pored problema koji se javljaju na dečjem uzrastu, nisu zanemarljivi ni problemi u odraslom dobu, te su ova deca u većem riziku da u odraslom dobu čine krivična dela.

Problemi sa kojima se suočavaju deca čiji su roditelji u zatvoru su mnogobrojni, a karakteristike kao što su godine starosti deteta, dužina tajanja kazne, odnosi u porodici, stabilnost odnosa sa detetom i dostupnost podrške uticaće na to kako će dete reagovati. Dodatno, treba imati u vidu da je određen broj roditelja u zatvoru zbog učinjenog krivičnog dela kojim je oštećen član porodice, te da porodično okruženje nije u svakom konkretnom slučaju najbolje za dete.

Kako smanjiti negativne efekte

Kontakti dece i roditelja mogu se odvijati se putem poseta, telefonskih razgovora i pisama. Kada je reč o posetama, koje su najpoželjniji vid održavanja kontakta, postoje određeni problemi. Tu pre svega možemo navesti zatvorsko okruženje koje kod deteta može izazvati strah i nesigurnost. Dodatno, ne treba zanemariti i troškove putovanja do zatvora, ali i konfliktne odnose osuđenog roditelja i osobe koje brine o deci. Sve navedeno doprinosi da se kontakti putem poseta retko realizuju. Prema nekim podacima, više od polovine roditelja imaju maloletnu decu koju nisu videli nijednom tokom izvršenja zatvorske kazne. Ovaj podatak je zabrinjavajući jer deca koja češće posećuju roditelje doživljavaju manje negativnih emocija i niži nivo otuđenosti od roditelja.

Kako bi se nadomestio nedostatak poseta, mogu se koristiti pisma i telefonski razgovori. Komunikacija putem pisama pored niskih troškova omogućava i njihovo ponovno čitanje. Međutim, ovaj vid komunikacije može biti otežan ukoliko deca ne znaju da čitaju i pišu. Telefonski razgovori predstavljaju dobar način komunikacije, ali problem može predstavljati činjenica da vreme telefonskih razgovora nije usklađeno da rutinom deteta.

Prepoznajući potrebe dece, u međunarodnoj praksi razvijeni su raznovrsni programi koji imaju za cilj pružanje podrške deci i roditeljima i obezbeđivanje kvaliteta kontakata. Neki od tih programa su edukacije za roditelje, posete prilagođene deci, kao i video komunikacija između dece i roditelja.

Dodatno, a u cilju smanjenja negativnih efekata koje zatvaranje roditelja ostavlja na decu, treba razmatrati i češću primenu alternativnih sankcija, posebno kada je reč o učiniocima lakših krivičnih dela, nehatnim i primarnim učiniocima, ukoliko se proceni da se na takav način može postići svrha kažnjavanja.

Stanje u Srbiji

U Srbiji potrebe dece čiji se roditelji nalaze u zatvoru nisu na pravi način prepoznate. Stoga, a kako bi se odgovorilo na njihove potrebe, neophodno je uspostaviti sistem evidencije ove dece, koji bi nam dao preciznu sliku o brojnosti i njihovim karakteristikama. Ovo je prvi korak koji bi nam omogućio da se na adekvatan način bavimo njihovim potrebama i problemima.

U Srbiji su Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija definisana prava osuđenih koja mogu uticati na održavanje kontakta između roditelja i dece: prava osuđene žene koja ima dete, pravo na posete, pravo na posete u posebnoj prostoriji, pravo na dopisivanje i telefonske razgovore. Pored toga, sa aspekta održavanja kontakata sa decom značajna su i sledeća proširena prava i pogodnosti: prošireno pravo na broj poseta; prošireno pravo na prijem poseta bez nadzora u prostorijama za posete; prošireno pravo na prijem poseta u posebnim prostorijama; prošireno pravo na prijem poseta izvan zatvora; slobodan izlazak u grad; poseta porodici i srodnicima o vikendu i praznicima; nagradno odsustvo iz zatvora do sedam dana u toku godine i korišćenje godišnjeg odmora izvan zatvora.

Navedena prava i pogodnosti, iako mogu uticati na kontakte između roditelja i dece nisu primarno usmerena i fokusirana na potrebe dece. Na primer, ako se osvrnemo na proširena prava i pogodnosti njih ne mogu ostvariti svi osuđeni već samo oni koji se dobro vladaju, zalažu i ostvaruju napredak u programu postupanja. U tom smislu je jasno da će kontakti roditelja i dece u velikoj meri zavisiti od njegovog ponašanja u zatvoru. Dodatno, zbog udaljenosti zatvorskih objekata, finansijske situacije, arhitekture zatvora, straha, narušenih porodičnih odnosa i mnogih drugih faktora kontakt između roditelja i deteta može biti znatno otežan. Stoga se nameće potreba da budu posebno definisana prava osuđenog na posete dece, ali i da se stvore adekvatni uslovi za uspostavljanje i održavanje kontakta između roditelja i dece, posebno na planu aktivnosti pripreme porodice, dece i osuđenog za kontakte.

Vera Petrović

The post Detinjstvo u senci zatvorskih zidova: Efekti zatvaranja roditelja na decu first appeared on PrisonLIFE.

Testirali smo ovu intrigantnu hipotezu preko podataka prikupljanih na PrisonLIFE projektu. Analize su izvršene na uzorku od 618 osuđenih lica iz nekoliko najvećih kazneno-popravnih zavoda u Srbiji (14.60% žena; AS_starost=39.75 godina  |SD=10.28|). Analizirali smo povezanost između kriminalnog ponašanja i broja dece. Kriminalno ponašanje je operacionalizovano preko ukupnog skora na Upitniku za procenu rizika – u pitanju je mera procene lica koja izdržavaju zatvorske kazne i koja se vrši od strane pripadnika službe za tretman u kazneno-popravnim institucijama. Upitnik je zapravo vrlo obuhvatna mera kriminalnog ponašanja jer u sebi sadrži razne indikatore kao što su aspekti krivičnog dela, istorija kriminalnog ponašanja, stav prema delu, zloupotreba supstanci, socijalno destruktivno ponašanje i mnogi drugi. Kada pogledamo korelaciju između kriminalnog ponašanja i broja dece (u pitanju je Spirmanov koeficijent korelacije koji je računat jer je broj dece po definiciji apsolutna mera) možemo videti da je ona negativna i niska ali statistički značajna (Slika 1). Da bismo strožije testirali ovu povezanost napravili smo Poasonovu regresiju gde je broj dece bio kriterijumska mera, kriminalno ponašanje prediktor, a u analizi smo kontrolisali pol, starost i obrazovanje ispitanika (Slika 2). U ovom regresionom modelu kriminalno ponašanje je ponovo negativno predviđalo broj dece (pored kriminalnog ponašanja, fertilitet je predviđala veća starost osuđenih lica i niže obrazovanje, takođe u našem uzorku su žene prosečno imale više dece od muškaraca). Analizirani prediktori su objasnili ukupno 36% variranja u fertilitetu kod naših ispitainka.

Slika 1. Korelacija između kriminalnog ponašanja i broja dece

Slika 2. Poasonova regresija za predikciju varijacija u fertilitetu

Dakle naši podaci ne samo da nisu potvrdili hipotezu proizašlu iz Teorije životne istorije – oni su zapravo u suprotnosti sa ovom pretpostavkom. Kako onda objasniti odnos između vršenja krivičnih dela i broja dece? Iz ultimativnog ugla, prvo moramo da primetimo kompleksnost analiziranih procesa, bilo da je u pitanju naša biologija, fizička ili socijalna sredina. Svaka teorija ima svoj domen važenja pa tako i Teorija životne istorije: vrlo je verovatno da odnos između oštrog okruženja i reproduktivnih ishoda zapravo nije tako jednostavan kao što se u ovoj teoriji predstavlja i da zavisi od mnogih drugih karakteristika okruženja i individua. Reprodukcija kod savremenih ljudi je plastična, fleksibilna i delimično intencionalna i kontrolisana; verovatno je da se pojednostavljeni obrasci reprodukcije koje nazivamo „brzim“ ili „sporim“ ni ne mogu naći u savremenim ljudskim populacijama u svojoj prototipskoj formi koju opisuje Teorija životne istorije. Takođe, Teorija životne istorije nije jedina evoluciona teorija koja objašnjava povezanost između oštrog okruženja i reprodukcije. Na primer hipoteza „srebrne kašike“ (silver spoon hypothesis) predviđa upravo suprotno: oštro okruženje ostavlja negativne posledice na somatsko stanje jedinki, narušavajući fizičko (a možda i mentalno) zdravlje što se onda negativno može odraziti i na fertilitet jedinki.

Naši podaci možda nisu u skladu sa Teorijom životne istorije ali su kongruentni sa mnogim proksimalnim pogledima na odnos između kriminalnog ponašanja i fertiliteta (proksimalna objjašnjenja ne involviraju evolucione procese već se baziraju na relativno „bliskim“ potencijalnim uzrocima nekog fenomena – u slučaju ljudskog ponašanja to mogu biti fiziološke ili morfološke karakteristike pojedinaca, razvojne putanje, kao i karakteristike neposrednog okruženja npr.). Naime veliki broj istraživača je detektovao upravo negativnu povezanost između fertiliteta i kriminalnog ponašanja ili sličnih oblika ponašanja kao što je asntisocijalni poremećaj ličnosti. Nekoliko faktora može objasniti ovu negativnu povezanost kao što su konzumiranje supstanci ili nezaposlenost koje takođe negativno koreliraju sa fertilitetom (ponovo nasuprot predviđanjima Teorije životne istorije, ljudi često žele da dostignu određeni socio-ekonomski status, odnosno određeni nivo primanja pre nego što dobiju decu: Huang et al., 2015). Najzad treba primetiti i sledeće: naši podaci, kao i mnogi drugi (ali srećom ne svi) se zasnivaju na kros-sekcijalnom nacrtu, odnosno podaci o kriminalnom ponašanju i fertilitetu su prikupljeni u istoj vremenskoj tački. Samim tim mi ne možemo da govorimo o kauzalnim odnosima: ne znamo da li kriminalno ponašanje deluje na fertilitet ili je obratno. Sa druge strane, obratni kauzalni link je sasvim plauzibilan – podaci pokazuju da zasnivanje porodice i dobijanje dece može biti faktor koji utiče na odustajanje od kriminala. Bazirajući se na ovim nalazima autori nekad i eksplicitno sugerišu da ukoliko države žele veći natalitet, jedan od procesa koji može da facilitira fertilitet jeste prevencija kriminalnog ponašanja. Na kraju, šta nama kao evolucionim društvenim naučnicima govori ovaj zanimljivi odnos između vršenja krivičnih dela i broja dece? Ne smemo da zaboravljamo na biološku i društvenu kompleksnost ljudi niti da previđamo proksimalna objašnjenja pojava – naša istraživanja upravo treba da teže tome da integrišu ultimativne i proksimalne procese i da na taj način dobijemo obuhvatni uvid u ljudsko ponašanje.

Janko Međedović

Reference

Abell, L. (2018). Exploring the transition to parenthood as a pathway to desistance. Journal of Developmental and Life-Course Criminology, 4, 395-426. https://doi.org/10.1007/s40865-018-0089-6

Basto-Pereira, M., Gouveia-Pereira, M., Pereira, C. R., Barrett, E. L., Lawler, S., Newton, N., … & Sakulku, J. (2022). The global impact of adverse childhood experiences on criminal behavior: A cross-continental study. Child abuse & neglect, 124, 105459. https://doi.org/10.1016/j.chiabu.2021.105459

Del Giudice, M., Gangestad, S. W., & Kaplan, H. S. (2015). Life history theory and evolutionary psychology. In D. M. Buss (Ed.), The handbook of evolutionary psychology – Vol 1: Foundations (2nd ed., pp. 88–114). Wiley.

Ganser, B., Guzzo, K.B. (2023). Criminal offending trajectories during the transition to adulthood and subsequent fertility. In: Schoen, R. (eds) The Demography of Transforming Families. The Springer Series on Demographic Methods and Population Analysis, 56, (pp. 255-278). Springer, Cham. https://doi.org/10.1007/978-3-031-29666-6_12

Hayward, A. D., Rickard, I. J., & Lummaa, V. (2013). Influence of early-life nutrition on mortality and reproductive success during a subsequent famine in a preindustrial population. Proceedings of the National Academy of Sciences, 110(34), 13886-13891. https://doi.org/10.1073/pnas.1301817110

Huang, T., Chiang, T. F., & Pan, J. N. (2015). Fertility and crime: Evidence from spatial analysis of Taiwan. Journal of Family and Economic Issues, 36, 319-327. https://doi.org/10.1007/s10834-015-9440-9

Jacobson, N. C. (2016). Current evolutionary adaptiveness of psychiatric disorders: Fertility rates, parent−child relationship quality, and psychiatric disorders across the lifespan. Journal of Abnormal Psychology, 125(6), 824–839. https://doi.org/10.1037/abn0000185

Jarjoura, G. R., Triplett, R. A., & Brinker, G. P. (2002). Growing up poor: Examining the link between persistent childhood poverty and delinquency. Journal of Quantitative Criminology, 18, 159-187. https://doi.org/10.1023/A:1015206715838

Jones, S. E., Miller, J. D., & Lynam, D. R. (2011). Personality, antisocial behavior, and aggression: A meta-analytic review. Journal of Criminal Justice, 39(4), 329-337. https://doi.org/10.1016/j.jcrimjus.2011.03.004

Kwiek, M., & Piotrowski, P. (2020). Do criminals live faster than soldiers and firefighters? A comparison of biodemographic and psychosocial dimensions of life history theory. Human nature, 31(3), 272-295. https://doi.org/10.1007/s12110-020-09374-5

Lawson, D.W. (2011). Life History Theory and human reproductive behaviour. In: Swami, V. (ed.). Evolutionary Psychology: A Critical Introduction (pp. 183−214). Wiley-Blackwell.

Međedović, J. (2020). On the incongruence between psychometric and psychosocial-biodemographic measures of life history. Human Nature, 31(3), 341-360. https://doi.org/10.1007/s12110-020-09377-2

Međedović, J. (2023). Evolutionary Behavioral Ecology and Psychopathy. Springer Nature.

Međedović, J. (2023a). Pace-of-Life Syndrome (POLS). In: Shackelford, T.K. (eds) Encyclopedia of Sexual Psychology and Behavior (pp. 1-5). Springer. https://doi.org/10.1007/978-3-031-08956-5_1677-1

Ministarstvo Pravde: Uprava za izvršenje krivičnih sankcija. (2013). Priručnik za primenu Instrumenta za procenu rizika do i tri godine. Ministarstvo Pravde, Republika Srbija.

Ministarstvo Pravde: Uprava za izvršenje krivičnih sankcija. (2013a). Priručnik za primenu instrumenta za procenu rizika preko tri godine. Ministarstvo Pravde, Republika Srbija.

Vujičić, N., & Karić, T. (2020). Procena rizika i napredovanje u tretmanu u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici. Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 68(1), 164-185. https://doi.org/10.5937/AnaliPFB2001170V

Yao, S., Långström, N., Temrin, H., & Walum, H. (2014). Criminal offending as part of an alternative reproductive strategy: Investigating evolutionary hypotheses using Swedish total population data. Evolution and Human Behavior, 35(6), 481-488. https://doi.org/10.1016/j.evolhumbehav.2014.06.007

The post Kriminalno ponašanje i fertilitet: ultimativna i proksimalna objašnjenja first appeared on PrisonLIFE.

Visoki zidovi, teške kapije, stara arhitektonska rešenja i spoljašnje obezbeđenje su prvo o čemu se razmišlja kada se pomenu uslovi u penalnim ustanovama. Međutim, osoblje svih službi u kazneno-popravnim zavodima i osuđena lica su ključni faktori koji čine život u zatvoru (ne)podnošljivim, odnosno čiji međusobni odnosi determinišu zatvorsku socijalnu klimu. Kada su svojevremeno jednog ozloglašenog upravnika kazneno-popravnog zavoda kritikovali zbog torture, nasilja i lošeg postupanja prema osuđenim licima, on je na kritike odgovorio da „nije raspisao konkurs za prijem u zatvor“, misleći da je time dao duhovit odgovor. No, ako se ne biraju osuđena lica, zatvorsko osoblje se bira i jedino obrazovan i osposobljen vaspitački kadar može zaslužiti poverenje za valjan tretman. Treba podsetiti i na to da vaspitači (a zaposlene u službama za tretman i obuku i upošljavanje, uslovno zovemo „vaspitači“) u penalnim ustanovama ne uživaju “moć i ugled“. Takođe, mnogi mladi vaspitači na početku svoje karijere misle da se lako mogu snaći u izazovima tog odgovornog poziva. Nažalost, njihov posao je neretko obezvređen i „nezaštićen“.

Vaspitač u dvorištu Okružnog zatvora u Beogradu, 2023. Autor fotografije: Ana Batrićević

Značaj i uloga vaspitača u procesu tretmana

Ni najbolji zakoni niti ugrađeni međunarodni standardi adekvatnog postupanja s osuđenim licima ne mogu zatvorsku kaznu oživotvoriti ako osoblje nije „doraslo“ tom složenom zadatku. Tretman bi trebalo da je usmeren ka svakom pojedinačnom osuđenom licu, sa glavnim ciljem da ublaži negativne efekte zatvorskih uslova koji su neizbežni, da umanji osećanje odbačenosti i izolovanosti kod osuđenog lica, i da istovremeno pruži neophodnu pomoć pojedincu da promeni ponašanje koje ga je dovelo u zatvor, da povrati veru u sebe, svoje mogućnosti i sposobnosti.

Ključni izazovi za vaspitače u sistemu izvršenja krivičnih sankcija u Srbiji

U kazneno-popravnim zavodima u Srbiji je prisutan problem raznolikosti stručne spreme vaspitača kao i nepostojanje adekvatnog usavršavanja posle završenog formalnog školovanja, pri čemu se osoblje oslanja na znanja stečena formalnim obrazovanjem. Nesporno je da posedovanje samo formalnih, teorijskih znanja bez adekvatnog praktičnog iskustva nije dovoljno za uspešan rad ni u jednoj profesionalnoj oblasti. Na osnovu razgovora sa vaspitačima, može se uvideti da se problem usložnjava i zbog nepostojanja jasne podele poslova u skladu sa stručnim profilom vaspitača. Kada bi svaki zaposleni bio zadužen za posao za koji je obrazovan, tretman lica koja izdržavaju kaznu zatvora bio bi funkcionalniji i uspešniji. Primera radi, posao planiranja i organizovanja obrazovanja, obuke i osposobljavanja trebalo bi da rade andragozi a ne profesori geografije ili maturanti srednjih škola, kao što se ponekad dešavalo.

Na vaspitače se ne može gledati kao na manje značajno osoblje zaduženo za svakodnevne rutinske aktivnosti, već kao na zanimanje koje zahteva specifično obrazovanje i permanentno usavršavanje. Postojeće probleme ne može rešiti mali broj zaposlenih kojima je kriminologija, penologija, psihologija ili andragogija struka ili opredeljenje. Stvaranje pozitivne i stimulativne atmosfere za učenje i usklađivanje između obrazovanja, kulturno-zabavnih i rekreativno-sportskih delatnosti sa bezbednosnim merama izazov je za profesionalce koje rade ili bi trebalo da rade na resocijalizaciji osuđenih lica.

Kako osnažiti vaspitače i unaprediti tretman osuđenih lica?

Skoro da nema nauke iz korpusa društvenih i medicinskih nauka koja ne može naći svoje mesto u rešavanju problema vezanih za izvršenje kazne zatvora. Bez obrazovanja, profesionalnih veština, mogućnosti za usavršavanje i motivacije osoblja teško se mogu postići pomaci ka efikasnijem tretmanu osuđenih lica. Očigledno je da vaspitači bez podrške Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i celokupne zajednice, ostaju vezanih ruku. Preko njihovih leđa se prelamaju najteži i najvažniji problemi vezani za resocijalizaciju osuđenih lica. Zaposleni u zatvorima su često bespomoćni da učine bilo šta sem održavanja discipline i svaki pomak u smislu organizovanja obrazovnih programa, radnih i rekreativno-sportskih aktivnosti je vredan pažnje. Bez takvih aktivnosti i osoblja koje je obrazovano za adekvatno reagovanje u raznolikim kriznim situacijama i koje imaja razvijenu empatiju i pozitivne stavove ka promeni i ostvarivanju resocijalizacije osuđenih lica, pada i svrha zatvorske kazne i resocijalizacije, odnosno reintegracije.

Prof. dr Branislava Knežić

The post Uloga vaspitača u kazneno-popravnim zavodima first appeared on PrisonLIFE.

Posebno je težak položaj osuđenika sa mentalnim invaliditetom. Odredbom 12.1 Evropskih zatvorskih pravila je propisano da lica koja su duševno obolela i čije duševno stanje ne dozvoljava da budu u zatvoru moraju biti smeštena u specijalnu ustanovu. Međutim, uprkos tome, primetno je da se određeni broj osuđenih lica sa teškim mentalnim poremećajem nalazi u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija u kojima ne postoje odgovarajući uslovi za njihovo lečenje i tretman. Navedene osobe su ili došle sa već postojećim poremećajem u zavod ili su obolele u toku izdržavanja kazne. Ono što predstavlja najveći problem u ostvarivanju prava na adekvatnu medicinsku negu ovih osoba jeste nedostatak edukovanog osoblja, odnosno psihijatara, usled čega se terapija svodi samo na upotrebu medikamenata, a ne i na neki drugi adekvatan rad, na primer u obliku psihoterapije, psihosocijalne rehabilitacije i sl.

Slična situacija je i sa osobama sa fizičkim i senzornim invaliditetom, s obzirom da u zavodima često ne postoje smeštajni i drugi životni uslovi primereni vrsti i stepenu potreba osuđenih sa invaliditetom kojima je za kretanje neophodna upotreba invalidskih kolica ili drugih ortopedskih pomagala. U vezi sa ovim je i osnovno etiološko pitanje malog obima kriminaliteta osoba sa invaliditetom. Prema vladajućoj teoriji frustracije, kriminalitet osoba sa invaliditetom je posledica reakcije na frustraciju koja se javlja zbog njihove isključenosti iz društvenih tokova, što je uslovljeno samim invaliditetom kao ličnim svojstvom. Ipak, prihvatljivije nam se čini stanovište da se kriminalitet osoba sa invaliditetom može objasniti teorijom interakcionizma, pa i etiketiranja, budući da društvo svojim stereotipima i predrasudama stigmatizira osobe sa invaliditetom držeći ih na taj način izvan, kako prosocijalnih, tako i antisocijalnih tokova.

Još jedan od oblika diskriminacije sa kojim se susreću osuđenici sa invaliditetom jeste i nedostatak odgovarajućih tretmana prilagođenih njihovim potrebama. Izražen je problem nepostojanja odgovarajućih okupacionih terapija namenjenih osobama sa invaliditetom. Upravo zbog toga je od izuzetne važnosti posvetiti posebnu pažnju planiranju i realizaciji programa tretmana osuđenika sa invaliditetom, budući da je opšti cilj izdržavanja kazne zatvora da život osuđenika što više približiti životu na slobodi i time ih pripremiti za sve one izazove koje ih očekuju nakon izdržane kazne zatvora i izlaska na slobodu.

Izvor: AI: Wonder

Položaj osuđenika sa invaliditetom, iako težak, moguće je poboljšati. Potrebno je pre svega stvoriti uslove za nesmetan život i rad ove kategorije osuđenika. To se može postići uklanjanjem arhitektonskih barijera i stvaranjem pristupačnog okruženja poštovanjem odgovarajućih arhitektonskih standarda. Pozitivan primer je otvaranje novog Okružnog zatvora u Kragujevcu u kome su opremljene i prostorije za boravak osuđenika sa invaliditetom

Takođe, u cilju ostvarivanja svrhe tretmana osuđenika, neophodno je osmisliti i primeniti odgovarajuće okupacione radionice i druge oblike tretmana, koji moraju biti prilagođeni potrebama osuđenika sa različitim vrstama invaliditeta. Kada je reč o podizanju nivoa medicinske zaštite osoba sa invaliditetom, veoma je važno obezbediti da osuđenici sa invaliditetom budu pod stalnim nadzorom odgovarajućih zdravstvenih službi, imajući u vidu da samo postojanje invaliditeta, u mnogim slučajevima, predstavlja veliki rizik za opšte zdravstveno stanje osuđenika sa invaliditetom. Ovim se ne pledira za uvođenje nekog višeg nivoa zdravstvene zaštite ovih osuđenika u odnosu na opštu osuđeničku populaciju (jer bi takvo postupanje predstavljalo samo po sebi diskriminaciju), već samo ukazuje na specifičnost uticaja invalidnosti na opšte zdravstveno stanje.

Takođe, potrebno je novelirati Pravilnik o kućnom redu kazneno-popravnih zavoda i okružnih zatvora. Potrebno je obezbediti da Pravilnik bude dostupan na Brajevom pismu ili u odgovarajućem audio zapisu svim osuđenicima oštećenog vida. Osuđenom koji je osoba sa invaliditetom moraju se obezbediti uslovi smeštaja koji odgovaraju njegovim potrebama, stepenu i vrsti invaliditeta. Invaliditet se mora uzimati u obzir i prilikom formiranja grupa za tretman, kako bi se stvorili nesmetani uslovi za realizaciju tretmana prema ovoj kategoriji osuđenika. Osuđenici sa invaliditetom ostvaruju pravo na rad, shodno svojoj radnoj sposobnosti, što je od izuzetnog značaja, imajući u vidu ulogu svrsishodnog i korisnog rada u procesu resocijalizacije osuđenika. Takođe, osuđenicima sa invaliditetom bi trebalo obezbediti usluge personalnih asistenata, čime bi im se u velikoj meri olakšao život u penitencijarnim ustanovama, imajući u vidu da je ova usluga vaninstitucionalne pomoći osobama sa invaliditetom već dostupma u pojedinim gradovima u Srbiji (Beograd, Niš itd). Ovim bi se život osuđenika još više približio pozitivnim aspektima života na slobodi, što je i jedan od ciljeva izricanja i izvršenja krivičnih sankcija. Svi izneti predlozi imaju za cilj da doprinesu poboljšanju položaja osuđenika sa invaliditetom u ustanovama za izvršenje zavodskih sankcija u Srbiji i predstavljaju više ideje nego završeni koncept predloga jer o poboljšanju položaja osuđenika treba stalno brinuti, što je zakonska, a još i više moralna obaveza svih onih koji se na bilo koji način bave problemima od značaja za penologiju i penitencijarni sistem.

Pravo na život bez diskriminacije je jedno od najvažnijih ljudskih prava. Ovog prava nisu lišeni ni osuđenici sa invaliditetom. Poznato je da se na život osuđenika u raznim ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija, projektuju i svi oni socio-ekonomski uslovi života na slobodi. Osobe sa invaliditetom se suočavaju i na slobodi sa brojnim vidovima diskriminacije. U zatvorskoj sredini osuđenici se pored diskriminacije, susreću za deprivacijom sigurnosti koja može otežati, pa i onemogućiti proces njihove resocijalizacije odnosno reintegracije u društvene tokove, što je neophodno za vođenje uspešnog života na slobodi. Zbog toga je neophodno kontinuirano raditi na uklanjanju svih oblika diskriminacije prema osuđenicima sa invaliditetom. Posebno je važno podizati svest, kako osoblja zaposlenih u kazneno-popravnim zavodima i okružnim zatvorima, ostalih osuđenika, ali i samih osuđenika sa invaliditetom da je invaliditet lično svojstvo sa kojim se može živeti na potpunosti način kao sa bilo kojim drugim svojstvom, a nikako bolest koju treba lečiti U ostvarenje ideje resocijalizacije treba istinski verovati u svakom konkretnom slučaju. Jedino će tako krivičnopravni sistem biti istinski delotvoran, a zavodske krivične sankcije opravdati svoje postojanje. Na ovaj način ustanove za izvršenje krivičnih sankcija će postati uistinu mesta za resocijalizaciju lica koja su u nekom periodu svog života došla u sukob sa pravnim i društvenim normama.

Dr Filip Mirić

The post Položaj osuđenika sa invaliditetom u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija first appeared on PrisonLIFE.