Fotografija: Ana Batrićević

U jednom od postupaka kontrole koji je Zaštitnik građana pokrenuo po pritužbi kojom se ukazuje na povredu prava na zdravstvenu zaštitu osuđenog obolelog od teškog mentalnog poremećaja, Zaštitnik građana je primio izveštaje Službe za zdravstvenu zaštitu u zavodu iz kojih proizlazi da je kontinuirana medikamentozna terapija jedina moguća terapija, da se socioterapija ne može sprovesti u penalnim uslovima, a da se radna terapija ne može sprovesti jer osuđeni „zbog prirode bolesti nije radno sposoban i zato ne može da se radno uposli.“ Nadalje, u predmetnim izveštajima se navodi da osuđeni nema određenu meru lečenja, da mora da ostane u zavodu dok se nalazi u remisiji osnovne bolesti, a da će, kada se ponovo budu pojavili znaci dekompenzacije, biti upućen u Specijalnu zatvorsku bolnicu i da će se ti postupci ponavljati do izlaska iz zavoda, tj. do potpunog izvršenja kazne. Prateći dalje postupanje zavoda prema osuđenom u konkretnom slučaju, konstatovano je da je on u dosadašnjem toku izvršenja kazne zatvora više od deset puta upućivan i lečen u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu i iz nje ponovo vraćan u zavod.

S tim u vezi, treba imati u vidu da ni u jednom kazneno-popravnom zavodu ni okružnom zatvoru u Srbiji nije formirano posebno odeljenje u kom postoje uslovi za odgovarajuće lečenje i tretman osuđenika obolelih od teških mentalnih poremećaja, da se ova lica u stacionarima zavoda smeštaju zajedno sa drugim pacijentima, i da zaposleni u službama za zdravstvenu zaštitu, osim lekara specijaliste psihijatrije ukoliko je zaposlen u zavodu, nisu posebno obučeni za rad sa njima. Zaposleni u službama za tretman, takođe, nisu posebno stručno obučeni da procene individualne potrebe, kapacitete za promenu i stepen rizika osuđenog koji je oboleo od teškog mentalnog poremećaja za ponavljanje krivičnog dela, niti je sistem razvrstavanja i naknadnog razvrstavanja moguće primeniti u odnosu na ovu naročito osetljivu kategoriju zatvorske populacije. U kazneno-popravnim zavodima i okružnim zatvorima nisu obezbeđeni uslovi za individualiziran pristup njihovom lečenju, koji bi obuhvatio pripremu individualnog plana lečenja i pružanje delotvornog psiho-socijalnog rehabilitacionog tretmana. Postojeća praksa kojom se lečenje, psihijatrijska nega i tretman obolelih od teških mentalnih poremećaja svodi na farmakoterapiju, takođe ne doprinosi ostvarivanju propisane svrhe izvršenja kazne zatvora niti se može smatrati suštinski delotvornim postupanjem. Navedena kategorija osuđenika, pored farmakoterapije, zahteva i adekvatan psiho-socijalni rehabilitacioni tretman, kroz individualni rad, okupacionu terapiju, psihoterapeutski rad i druge aktivnosti, koje bi mogle doprineti boljoj kontroli simptoma mentalnog poremećaja i funkcionisanja unutar zatvorske sredine, poboljšanja mentalnog zdravlja osuđenika ali i kvalitetnije reintegracije.

Postavlja se i pitanje postupanja kazneno-popravnih zavoda i okružnih zatvora u okolnostima kada osuđeno lice koje je obolelo od teškog mentalnog poremećaja odbija da primi terapiju, s obzirom na to da kazna zatvora, za razliku od mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, ne podrazumeva obavezu osuđenika da se podvrgne lečenju, već se lečenje sprovodi uz njegov pristanak na medicinsku meru.

Imajući u vidu sve navedeno, a polazeći od toga da ministarstvo nadležno za poslove zdravlja vrši nadzor nad stručnim radom zdravstvenih službi u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija, Zaštitnik građana je uputio Mišljenje[2] u kom je ukazao na potrebu da Ministarstvo zdravlja posebnu pažnju posveti vršenju kontinuiranog stručnog nadzora nad radom zdravstvenih službi u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija u pogledu pružanja zdravstvene zaštite osuđenim licima obolelim od teških mentalnih poremećaja. Takođe, naglašena je potreba da Ministarstvo pravde i Ministarstvo zdravlja, u okviru svojih nadležnosti i u uzajamnoj saradnji, sveobuhvatno razmotre položaj lica sa teškim mentalnim poremećajima koji kaznu zatvora izdržavaju u kazneno-popravnim zavodima i okružnim zatvorima i iznađu mogućnosti da se na najadekvatniji način zaštitite prava i unapredi postupanje prema ovim licima, uključujući i preduzimanje mera u cilju izmena relevantnih propisa, ukoliko se nakon analize utvrdi da postojeći propisi predstavljaju prepreku za potpuno ostvarivanje prava ovih lica u skladu sa važećim standardima. Ovo posebno imajući u vidu da su zakoni iz oblasti mentalnog zdravlja najjači alat za zaštitu osoba sa mentalnim poremećajima, uključujući i osuđenike sa ovim poremećajima.

Najzad, u svim redovnim godišnjim izveštajima od 2011. godine nadalje, Zaštitnik građana je skretao pažnju na potrebu da Uprava za izvršenje krivičnih sankcija obezbedi da sva lica sa mentalnim smetnjama koja izdržavaju kaznu zatvora budu izmeštena iz redovnog zatvorskog režima i da im se u stacionarnoj zdravstvenoj jedinici unutar zavoda, Specijalnoj zatvorskoj bolnici ili drugoj odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi pruži zdravstvena zaštita primerena njihovoj bolesti i potrebi za lečenjem.

Ono što ohrabruje je činjenica da je prepoznata potreba za rešavanjem navedenog problema, te je Strategijom razvoja sistema izvršenja krivičnih sankcija u Republici Srbiji za period 2022-2027. godine[3], predviđena izgradnja novog objekta za Specijalnu zatvorsku bolnicu u Beogradu, kao i izgradnja objekata za smeštaj bolesnih lica u KPZ Niš i KPZ Požarevac – Zabela, koja bi imala i posebno odeljenje za smeštaj lica sa mentalnim smetnjama.

Dr Nataša Tanjević

[1] Oboleli od hroničnog psihotičnog poremećaja – Shizofrenija, shizotipski poremećaji i sumanuti poremećaji iz grupe F20-F29, po Desetoj reviziji Međunarodne klasifikacije bolesti i srodnih zdravstvenih problema Svetske zdravstvene organizacije, kao i drugi mentalni poremećaji koji zahtevaju intenzivan psihijatrijski tretman (primera radi, bipolarni afektivni poremećaji).
[2] Mišljenje Zaštitnika građana, del.br. 18911 od 17.05.2017. godine.
[3] „Službeni glasnik RS“, br. 142/2022.

The post Postupanje prema osuđenim licima sa teškim mentalnim poremećajima u zatvoru: Stanje i izazovi first appeared on PrisonLIFE.

Moralni aspekt zatvorskog tretmana podrazumeva uvažavanje osuđenog lica kao moralnog delatnika koji je pogrešio i koji ima, ne samo dužnost da se iskupi, već i da sagleda svoju grešku kroz poimanje sebe kao moralnog delatnika. Identitetski preobražaj uključuje prihvatanje dužnosti, odgovornosti i slobode za iskupljenje, a zatvorski tretman takav cilj treba da učini dostižnim. Propadanje učinioca krivičnog dela kao moralnog bića, pod okolnostima koje predstavljaju atak na njegov moralni integritet pospešuje rizik od negativnih scenarija i povećava verovatnoću povrata. Osnaživanje u pravcu moralnog delanja podrazumeva zaštitne faktore koji podstiču osećanje kompetentnosti, motivaciju i ciljeve za budućnost. Pozitivna moralna klima u zatvorskim zajednicama pruža mogućnost za pronalaženje sopstvenih kapaciteta za promenu, kako ličnu, tako i promenu okolnosti koje potencijalno dovode do nevolje, uprkos situacionoj snazi okruženja.

Crtež čiji je autor osuđeno lice, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. Autor fotografije: Ana Batrićević

U kontekstu ustanova za izvršenje krivičnih sankcija, omalovažavanje osuđenih lica kao ličnosti šalje izuzetno snažnu poruku, jer ono zapravo predstavlja osudu zajednice koja je izražena kroz delovanje kaznenih institucija. Takav odnos prema osuđenim licima odbacuje Kantovo uverenje da se „predispozicija ka dobru” nikada ne može u potpunosti izgubiti, kao i da poštovanje učinilaca krivičnih dela kao moralnih delatnika predstavlja bar jednu od funkcija kazne. Naime, kazna treba da sadrži poruku koja podstiče učinioca krivičnog dela da razmisli o svom pogrešnom postupanju i da se posveti samoreformisanju, kako u kontekstu kršenja zakona, tako i u kontekstu moralne krivice.

Kazna koja inhibira sposobnost moralnog promišljanja, ne samo zbog svoje težine, već i zbog uslova pod kojima se izvršava, ne umanjuje sposobnost osuđenih lica za samorefleksiju i moralnu reformu, već njihovu motivaciju da sagledaju zbog čega je njihovo ponašanje pogrešno. Stoga, treba istaći da odnos države i institucija za izvršenje krivičnih sankcija prema osuđenim licima ne treba da predstavlja faktor ograničenja mogućnosti lične transformacije osuđenih lica, ako već nije deo procesa njihove moralne reforme. Takođe, tradicionalnom retributivnom zahtevu da kazna bude srazmerna težini krivičnog dela treba dodati i zahtev da kazna ne treba da bude koncipirana tako da potkopava izglede za popravljanje osuđenih lica. Uslovi pod kojima se izvršavaju kazne jednake po vrsti i meri mogu se značajno razlikovati, što će se odraziti i na ishode procesa moralne samorefleksije i transformacije na više načina. Neadekvatnost kazne (težina) i uslova izvršenja kazne (poniženje) imaju za posledicu osećanje socijalne odbačenosti, odustajanje od lične promene i usvajanje etikete nepopravljivosti. Takvo stanje proizvodi negativna osećanja kao što su ogorčenost i mržnja, ne samo prema zajednici u ustanovi za izvršenje krivičnih sankcija, već i prema široj društvenoj zajednici, njenim vrednostima i pravilima. Razumevanje nameravanih i nenameravanih neželjenih efekata lišenja slobode proizvodi ozbiljne implikacije u odnosu na tretman osuđenih lica i snižavanje stope recidiva. I najbolje osmišljeni programi rada sa osuđenim licima, poput njihovog obrazovanja ili profesionalnog osposobljavanja mogu biti sistematski potkopani usled negativnih posledica samog proseca zatvaranja.

Indirektni i suptilniji uzroci patnje i degradacije osuđenih lica uključuju moralne povrede ličnosti koje mogu ostati skrivene iza, na prvi pogled, korektnih uslova života u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija. Nedostatak stvarne brige za osuđena lica ne podrazumeva isključivo dehumanizujuće načine postupanja i ophođenja niti grubo ili okrutno ponašanje. Svakako, slučajevi zlostavljanja osuđenih lica, kao i izrazito nedoličnog ponašanja predstavnika izvršne vlasti, ne smeju se izgubiti iz vida, jer su oni neretko prisutni, u okviru „šire institucionalne kulture zlostavljanja”.

Shodno potrebi da se moralna dimenzija zatvorskog života uspostavi kroz odnose poštovanja, očuvanja dostojanstva i integriteta, možemo razlikovati proces rehabilitacije osmišljen kao unapređenje profesionalnih znanja i veština osuđenih lica, i proces moralne reforme koja uključuje promenu identitetskih svojstava – transformaciju od kriminalnog ka nekriminalnom sopstvu. Pri tome treba naglasiti da sagledavanje sopstvenih kriminalnih izbora kao pogrešnih čini suštinu moralne (samo)reforme osuđenih lica.

Olivera Pavićević

The post Moral i zatvor first appeared on PrisonLIFE.

Način postupanja sa licima osuđenim na kaznu zatvora tema je koja oduvek zaokuplja pažnju javnosti, čini se podjednako koliko i kaznena politika sudova. O ovom važnom pitanju, neretko se pored naučne i stručne javnosti, izjašnjavaju i oni koji ne poseduju odgovarajuće znanje, što u velikom broju slučajeva može voditi stvaranju moralne panike među građanima, ali i svojevrsnoj osudi, kako onih koji sude, tako i onih koji su zaduženi za izvršenje kazne zatvora. Dodatni problemi (polemike) javljaju se u situacijama kada sud izrekne kaznu koja je bliža zakonskom minimumu, a potom pod zakonom određenim uslovima uslovno otpusti osuđeno lice. Slično uslovnom otpustu, negodovanje javnosti postoji i pri primeni prevremenog otpusta, o čemu u većini sistema odlučuje organ uprave. Iako postoje brojna suprotstavljena stanovišta, može se zauzeti stav da savremeni sistemi izvršenja krivičnih sankcija počivaju na načelu humanog postupanja sa osuđenim licima, što bi u najširem smislu trebalo da pospeši njihovu uspešnu reintegraciju u regularne društvene okvire.

Međunarodni napori za ustanovljavanje standarda

Međunarodni dokumenti u ovoj oblasti, bez obzira da li su doneti pod okriljem Ujedinjenih nacija (UN) ili određenih drugih organizacija regionalnog karaktera, poput Evropske unije (EU) teže da ustanove standarde i pravila koja će voditi ostvarenju osnovnih ciljeva koji se ogledaju u već pomenutoj reintegraciji i smanjenju stope povrata. U materiji izvršenja kazne zatvora, u međunarodnim okvirima su najznačajnija Standardna minimalna pravila o postupanju sa zatvorenicima (Pravila) koja su usvojena na Prvom kongresu UN za sprečavanje kriminaliteta i postupanju sa prestupnicima, u Ženevi 1955. godine. Rezolucijom Generalne skupštine UN br. 70/175 od 17. decembra 2015. godine, usvojena su nova –revidirana Pravila (Mendela pravila). Pri donošenju novih Pravila, između ostalog se pošlo od Univerzalne deklaracije, kao i činjenice da je u periodu od gotovo pola veka donet niz međunarodnih ugovora, koji su ratifikovani od većine zemalja, poput Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravim, odnosno Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, kao i Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka i sl.

Fotografija: Ana Batrićević

Sistematizacija pravila za različite kategorije zatvorenika

Pravila su sistematizovana na sledeći način: Uvodne napomene, Opšta pravila i Pravila koja se odnose na posebne kategorije lica: (1) osuđeni zatvorenici; (2) zatvorenici sa psihičkim poteškoćama i / ili poremećajima zdravlja; (3) uhapšena lica / lica koja čekaju na suđenje; (4) civilni zatvorenici i (5) pritvorena lica protiv kojih nije podignuta optužnica. Svaka od zasebnih celina, suštinski se nadovezuje na Opšta pravila, odnosno bavi se specifičnostima pojedinih kategorija lica lišenih slobode. Ono što je važno napomenuti, između ostalog, jeste da Pravila teže da ustanove dobre opšte usvojene principe i prakse, ali i da ostavljaju prostor za stalni razvoj u materiji zatvaranja. Takođe, treba imati u vidu da su Pravila opšteg karaktera, primenjiva na sva zatvorena lica, ali isto tako ona u nedovoljnoj meri prepoznaju osobenosti pojedinih kategorija, poput žena ili maloletnih lica.

Svrha kazne zatvora

Zaštita društva od kriminaliteta i smanjenje stope recidivizma su svrha zatvorske kazne i sličnih mera kojima se neko lice lišava slobode, pri čemu se takva svrha može ostvariti jedino ukoliko se vreme provedeno u zavodu iskoristi na način koji će dovesti do njihove što uspešnije reintegracije. Takav pristup podrazumeva nuđenje obrazovanja, stručnog usavršavanja, rad, kao i druge oblike pomoći, koji su primereni i raspoloživi, uključujući i one popravne, moralne, duhovne, socijalne, zdravstvene i sportske prirode. Sve ove aktivnosti se sprovode u odnosu na konkretno lice, u skladu sa njegovim individualnim potrebama i predviđenim programom postupanja. Razlike između života na slobodi i u kazneno-popravnoj ustanovi treba da budu svedene na najmanju moguću meru, uz poštovanje dostojanstva zatvorenika kao ljudskih bića. Pored toga, Pravila u jednom delu insistiraju na tzv. pozitivnoj diskriminaciji pa tako zavodske ustanove moraju preduzeti sve potrebne mere kako bi lica sa invaliditetom, mentalnim smetnjama ili drugim poteškoćama ravnopravno i u punoj meri učestvovala u životu u ustanovi za izvršenje krivičnih sankcija.

Priprema za otpust i individualni tretman

Osuđena lica su prepoznata kao posebna kategorija lica lišenih slobode, a nadovezujući se na Opšta pravila, u ovom delu se naglašava značaj pripreme za otpust, odnosno preduzimanje mera koje osnažuju ideju adekvatnog postpenalnog prihvata, što podrazumeva da kod postupanja sa osuđenicima ne treba naglašavati njihovo isključivanje iz zajednice, već treba isticati njihovu pripadnost društvu. Praktično, to znači da priprema za otpust otpočinje neposredno po prijemu u kazneno-popravnu ustanovu.

Individualizirani programi tretmana i procena rizika

Kako bi se ispunila opšta svrha kazne zatvora, nužno je da postoji individualizovani program postupanja, prilagođen konkretnom osuđenom licu, te da se osuđenici grupišu u različite tretmanske grupe shodno određenom programu postupanja. Mada se direktno ne pominje, u praksi se ovo grupisanje čini na osnovu procenjenog stepena rizika, primenom upitnika za procenu rizika, kapaciteta i potreba osuđenih lica. Radi razdvajanja određenih grupa osuđenika, preporučuje se i postojanje zatvora sa različitim stepenom obezbeđenja.

Podsticanje pozitivnog ponašanja i očuvanje discipline

Da bi se osuđena lica motivisala da prihvate program postupanja, afirmiše se i sistem nagrađivanja koji treba da bude takav da odgovara različitim kategorijama osuđenika i različitim načinima postupanja, a njihov cilj je da podstiču dobro ponašanje i razviju osećaj odgovornosti kod osuđenog lica. Kada je reč o redu i bezbednosti u zavodu, Pravila se jednim delom bave i disciplinskim kažnjavanjem osuđenih lica, pri čemu se polazi od zabrane torture, potom primene načela srazmernosti između učinjenog prestupa i izrečene disciplinske mere, ali i trajanjem određenih mera poput samice i sl.

Unapređenje kvaliteta života i smanjenje povrata

Iako je dat samo kratak pregled nekih od osnovnih načela na kojima počivaju Pravila, treba imati u vidu da njihovo poštovanje suštinski može doprineti poboljšanju kvaliteta života u zatvoru, a time i smanjenju stepena prizonizacije, koja je naročito izražena kod onih lica koja su osuđena na dugotrajne kazne zatvora. Pored toga, to može doprineti i odustajanju u vršenju krivičnih dela, koje se meri odsustvom recidiva.

Nikola Vujičić

The post Humanost iza rešetaka: međunarodne smernice za osuđena lica first appeared on PrisonLIFE.

Šta deluje?

Adekvatno postupanje sa osuđenim licem, odnosno tretman koji je prilagođen osuđenikovim potrebama, predstavlja imperativ na putu ka smanjenju povrata, pri čemu se i takvo postupanje dovodi u pitanje, najčešće kroz opravdanje da „Ništa ne deluje“ (e. Nothing works) koje se poslednjih godina dopunjuje pitanjem „Šta deluje?“ (e. What works). Pomenuti uslovni otpust predstavlja jak motivacioni faktor za prihvatanje programa postupanja tokom izdržavanja kazne zatvora, budući da se osuđenom licu predočava da uspeh u primeni tretmana vodi (mogućem) ranijem otpustu iz ustanove, u zavisnosti od modela uslovnog otpuštanja.

Uslovi za uslovni otpust

Iako je u Republici Srbiji predviđen kako mandatorni, tako i fakultativni uslovni otpust (uz napomenu da za određena krivična dela ne postoji mogućnost primene uslovnog otpusta) u praksi se sve svodi na drugi oblik. Svoju odluku, sud donosi na osnovu Izveštaja o vladanju i ponašanju osuđenog lica, koji sačinjava ustanova u kojoj osuđeno lice izdržava kaznu zatvora, a koji se sastoji od svih segmenata tretmana koji ukazuju na to da li je opravdano primeniti uslovni otpust.

Profesionalne obuke za osuđena lica

Jedan od najvažnijih segmenata tretmana, jeste radno angažovanje, koje se poslednjih godina sve češće dopunjuje specijalizovanim obukama za određena, obično deficitarna zanimanja na tržištu rada, sa ciljem da osuđeno lice stekne radne navike i sposobnosti koje mu mogu biti od pomoći pri otpustu iz ustanove, u smislu zaposlenja, odnosno adekvatnog postpenalnog prihvata. Tokom izdržavanja kazne, predstavljaju najčešći osnov za dodeljivanje proširenih prava i pogodnosti, ali i u oceni ostvarenosti uslova za primenu uslovnog otpusta.

Recidiv

Poslednjih desetak godina, specijalizovane obuke u zatvorskom sistemu Republike Srbije su se ustalile kao neizbežan segment tretmana, koji nažalost nije dostupan svim osuđenim licima jer su kapaciteti za sprovođenje obuka ograničeni i obično su finansirani od međunarodnih organizacija. Međutim, ono što donekle zabrinjava, jeste činjenica da ovakvi projekti još uvek nisu dali adekvatne rezultate u pogledu smanjenja povrata osuđenih lica, budući da istraživanja pokazuju da nema suštinske razlike u recidivu između lica koja su uspešno završili program obuke i onih koja nisu pohađala ovakav tip obuka.

Da li su sistemi podrške opravdani?

Može se postaviti pitanje da li onda radno angažovanje i programi obuke imaju svrhu, odnosno „Da li deluju“? Na ovo pitanje treba dati potvrdan odgovor, ali uz napomenu da oni sami po sebi nisu dovoljni, kao što ni u ostalom ni primena uslovnog otpusta ne mora nužno voditi smanjenju recidiva. U oba slučaja, ono što nedostaje, to je adekvatan postpenalni prihvat osuđenih lica, uključujući i samu pripremu za otpust koja bi po pravilu trebalo da otpočne u periodu od tri do šest meseci pre isteka kazne. Pored podrške porodice i prijatelja, podjednako je važna podrška sistema, ne samo u vidu jednokratne finansijske pomoći, već i u pogledu pronalaska posla koji bi bivšem osuđeniku bio izvor stalnih prihoda. Postpenalni prihvat predstavlja najslabiju kariku u našem sistemu. Ipak, treba imati u vidu da i u onim krivičnopravnim sistemima kod kojih je dobro postavljen sistem podrške, ponekad „Ništa ne deluje“.

Nikola Vujičić

The post Radno angažovanje, stručne obuke i uslovni otpust: da li deluju? first appeared on PrisonLIFE.