Restorativna pravda je, kao pojam, prvi put upotrebljen u kasnim sedamdesetim godinama XX veka. Norveški kriminolog Nils Christie je u radu pod nazivom Konflikt kao svojina (Conflict as property) iz 1977. godine ukaza da krivično delo predstavlja konflikt, i da je kao takav svojina onih koji su na neki način povezani sa njim (učinilac, žrtva i lokalna zajednica), a ne onih (pravnika – sudija, advokata) koji ga na neki način kradu od onih kojima pripada. Kao takvo, krivično delo treba da predstavlja osnovu na kojoj će zainteresovane strane, pre svega žrtva i učinilac, putem dijaloga, doći do dogovora o tome na koji način treba da se popravi pričinjena šteta i saniraju posledice kriminalnog ponašanja. Prema Christie-ju, „restorativna pravda predstavlja bolji odgovor na kriminalitet jer je karakteriše neposredna komunikacija onih koji su u konfliktu a koja treba da dovede do kompenzacije“.

Autor fotografije: Ana Batrićević, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. 

Mogućnosti i izazovi za primenu restorativne pravde u zatvoru

U literaturi se nailazi na različite razloge za i protiv primene restorativne pravde u zatvoru, odnosno izazove i prepreke, s jedne, i mogućnosti, sa druge strane. Pojedini kriminolozi polaze od toga da je prinuda osnova u postupanju sa osuđenicima, odnosno da su penitensijarne institucije same po sebi represivne, pa ne vide da u takvom okruženju mogu da se primenjuju restorativni programi. Takođe, programi restorativne pravde se mogu smatrati društveno zasnovanim vidovima reagovanja, dakle, sprovode se upravo izvan zatvorskih zidova, u okviru lokalne zajednice. Primena restorativnih pristupa se obično posmatra kao način skretanja sudskog postupka ili kao alternativna sankcija, te tako i način za smanjivanje zatvorske populacije, a ne kao vid postupanja sa onima kojima je izrečena kazna zatvora. Ima autora koji smatraju da retorativna pravda ne može da se primeni u penitensijarnim ustanovama zbog odvojenosti učinioca krivičnog dela (osuđenika) od žrtve. Isto tako, programe restorativne pravde koji za rezultat imaju dogovor učionica i žrtve o načinu popravljanja štete nema smisla primenjivati u zatvorskoj sredini jer takav dogovor ne može da se ispuni. Na kraju, ograničavanje slobode, kao suština kazne zatvora, može da bude prepreka za susret učinioca i žrtve.[1]

Sa druge strane su kriminolozi koji smatraju mogućim primeniti restorativnu pravdu u penitensijarnim ustanovama, te posmatraju restorativne pristupe kao dodatnu vrednost, koja može da pomogne u procesu tretmana osuđenog lica i pripremi za izlazak na slobodu. Nekoliko je ključnih razloga koji govore u prilog primeni restorativnih programa u zatvorima. Restorativna pravda unosi više humanosti u zatvorski sistem. Njenom primenom se daje mogućnost da osuđena lica sagledaju svoje ponašanje, razumeju potrebe i osećanja žrtve, razviju empatiju prema njima, prihvate odgovornost za povredu ili štetu koju su naneli, i to ne samo žrtvi, već i svojoj porodici i široj zajednici. Potom, omogućava se da osuđena lica, makar i simbolično, nadoknade štetu koju su prouzrokovali krivičnim delom. Programi restorativne pravde u zatvorima u koje se neposredno uključuju žrtve mogu da pomognu žrtvama u procesu oporavka i osnaživanja. Kroz programe restorativne pravde se uvodi i društvena zajednicu u zatvor, te se na konstruktivan način zatvorska populacija čini vidljivijom. To može da pomogne u smanjenju stigmatizacije osuđenih lica, što je važno u procesu reintegracije nakon izlaska na slobodu, a time i za sprečavanje povrata. Najzad, uvođenje restorativnih principa i pristupa u zatvore omogućava unapređenje socijalne klime u zatvorima i unapređenje kvaliteta života osuđenih lica, ali i zaposlenih.

Modeli primene restorativne pravde u zatvoru

Restorativna pravda može da se uvede u zatvorski sistem na različite načine, koji se međusobno ne isključuju. Jedan model odnosi se na podizanje svesti osuđenih lica o žrtvama i restorativnoj pravdi, što može da dovede do toga da osuđeni razumeju posledice krivičnog dela za žrtvu i njoj bliska lica, ali i posledice njihovog zatvaranja za svoju porodicu i druga bliska lica, da sami požele da se promene, sastanu sa žrtvama i/ili, direktno ili indirektno, nadoknade štetu. Povezano sa tim, kroz programe restorativne pravde, služba za tretman može, težeći prevaspitanju osuđenika, da se bavi njihovom odgovornošću za nanošenje povrede i štete žrtvi, što može da dovede do prihvatanja odgovornosti od strane osuđenog. To je jedan od osnovnih principia restorativne pravde, koji može da ima pozitivan efekat na specijalnu prevenciju i sprečavanje povrata. Drugi model odnosi se na podizanje svesti i edukaciju nadležnih u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija kako bi postali svesni benefita ovog pristupa, razvijali restorativnu klimu u ustanovi i jačali veštine rešavanja sukoba na konstruktivan način i prihvatanje odgovornosti, što sve skupa može da unapredi odnose unutar osuđeničke populacije, kao i između osuđenih lica i zaposlenih, a time i ukupan kvalitet života u zatvoru. Treći način uvođenja restorativne pravde u zatvore bili bi programi koji podrazumevaju susret i dijalog između žrtve i učinioca, bilo da se sprovode u formi susreta između žrtve i učinioca koji su povezani istim krivičnim događajem, ili u formi posredovanje između osuđenih lica i tzv. surogat žrtve. Ovaj model može da se primenjuju i za rešavanje konflikata do kojih dolazi u samom zatvoru, što bi moglo da vodi unapređenu socijalne klime, smanjenju broja disciplinskih mera, ali i podsticanju osuđenih lica da prihvataju vrednosti restorativne pravde, što može da pomogne u procesu reintegracije. Najzad, restorativni pristupi mogu da se primenuju u zatvoru u okviru pripreme osuđenih lica za izlazak na slobodu i reintegraciju u zajedinicu.

Dobar primer primene restorativne pravde u sistemu izvršenja krivičnih sankcija u Srbiji je program posredovanja između žrtve i učinioca koji je primenjivan u Vaspitno-popravnom domu u Kruševcu. Program je od 2005. godine bio deo redovnih procedura rešavanja sukoba između maloletnih štićenika, imao je niz pozitivnih efekata, ali je, nažalost, prestao sa primenom. Ipak, pozitivna iskustva mogu da posluže kao osnov za oživljavanje programa posredovanja u ustanovama za izvšenje krivičnih sankcija prema maloletnicima, ali i za uvođenje drugih vidova restorativnog pristupa, i to ne samo u odnosu na maloletnike, već i u odnosu na punoletna lica koja kaznu lišenja slobode izdržavaju u nekom od kazneno-popravnih zavoda ili okružnih zatvora.

Prof. dr Darko Dimovski
Prof. dr Sanja Ćopić

[1] Edgar, K., Newell, T., Restorative Justice in Prisons: A Guide to Making it Happen, Waterside Press, Winchester, 2006, p. 24.

The post Mogućnosti primene restorativne pravde u zatvoru first appeared on PrisonLIFE.

Od svog postanka, fotografija je istovremeno predstavljala i oblik umetnosti i medijum za istraživanje društva. Nastanak fotografije i sociologije odvijaju se skoro istovremeno, početkom 19. veka, kada je Ogist Kont postavio temelje sociologije kao nauke, a Luj Dager izumeo dagerotipiju, jednu od prvih tehnika pravljenja fotografija. Tako se prve dokumentarne fotografije razvijaju paralelno sa razvojem sociologije kao nauke, omogućavajući ne samo istraživanje društva, već i predstavljanje vizuelnih istraživačkih uvida u štampanim medijima, iz čega početkom 20 veka nastaje fotožurnalizam. Kako u sebi sadrže brojne „neverbalne istine“ na osnovu kojih se stvarnost može rekonstruisati I predstaviti široj javnosti, dokumentarne fotografije i danas imaju veliku saznajnu vrednost.

Fotografija 1. Osuđeno lice i istraživač tokom fotografisanja za potrebe projekta PrisonLIFE, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. godine. Autor fotografije: Ana Batrićević

Fotografija kao istraživački metod

Šira primena vizuelnih sredstava u sociologiji podstaknuta je tek 1974. godine, nakon objavljivanja članka Hauarda Bekera pod nazivom „Fotografija i sociologija“. U ovom tekstu navodi se niz tačaka preklapanja fotografije i sociologije, pre svega u smislu tema i problema kojima se bave, pri čemu se ističe da su u pitanju dva moguća načina istraživanja društva.

U današnjem društvu fotografija zauzima značajno mesto, što potvrđuju i reči teoretičara novih medija, Leva Manoviča da živimo u „fotografskoj kulturi“ u kojoj dominiraju slike koje su lako dostupne i u virtuelnom i u javnom prostoru, zahvaljujući jednostavnom pristupu globalnim vizuelnim medijima. Smatra se da danas primenu fotografisanja u istraživanju društva treba posmatrati u kontekstu koji prevazilazi metodološke i teorijske granice.

Poslednjih nekoliko decenija, sve više istraživača iz društveno-humanističkih nauka uključuje fotografiju u svoj rad, bilo u terenskim istraživanjima, bilo u različitim formama primenjeno-naučnih aktivnosti. Ovaj metodološki iskorak vremenski se poklapa sa širim vizuelnim i slikovnim zaokretom i nastankom koncepcije o vizuelnoj kulturi krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka u većini društvenih i humanističkih nauka, uključujući i sociologiju i antropologiju. U Srbiji se šira primena fotografskog metoda u društvenim naukama vezuje za institucionalizaciju vizuelne antropologije i vizuelne sociologije tokom prve decenije 21. veka.

Fotografija 2. Fotografije napravljene za potrebe projekta PrisonLIFE, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. godine. Autor fotografije: Ana Batrićević

Osim estetske, tj. umetničke, primena fotografisanja kao metoda prikupljanja podataka u društvenim naukama ima i praktičnu stranu. Tradicionalni metodi prikupljanja podataka često nose sa sobom određena ograničenja, što osobito dolazi do izražaja kada se istraživanje odnosi na ranjive grupe. Nasuprot tome, vizuelni istraživački metodi, a posebno fotografija, pokazali su se izuzetno korisnim prilikom rada sa osobama koje pripadaju marginalizovanim grupama. Zato se fotografija smatra sredstvom koje može olakšati pristup izvorima i učesnicima istraživanja i doprineti bogatstvu i kvalitetu prikupljenog materijala.

Ali, u antropološkim istraživanjima fotografija ne mora predstavljati samo metod već može biti i predmet istraživanja. Fotografija tada predstavlja umetničku dokumentaciju koja opisuje, interpretira, ali i osporava i izvodi informacije, omogućavajući organizaciju i artikulaciju prošlosti i sadašnjosti.

Dokumentarna fotografija kao svedočanstvo moralne i socijalne klime u zatvorima

Moralna i socijalna klima u zatvorima, kao jedan od ključnih faktora od kojih zavisi kvalitet zatvorskog života, a samim tim i uspešnost resocijalizacije osuđenih lica, ne može se u potpunosti spoznati, niti opisati široj javnosti primenom isključivo standardnih istraživačkih metoda. Naučna relevantnost rezultata koji se dobijaju primenom MQPL (Measuring the Quality of Prison Life) skale je nesporna, ali se stiče utisak da se kompletna slika o stanju i odnosima u zatvorima stiče tek kada se narativnom doda i vizuelni aspekt u formi dokumentarnih fotografija.

Fotografija 3. Istraživač fotografiše osuđeno lice tokom slobodnog vremena za potrebe projekta PrisonLIFE, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. godine. Autor fotografije: Nikola Drndarević

Veliki broj izuzetno snažnih dokumentarnih fotografija iz svakodnevnog života osuđenih lica u Okružnom zatvoru u Beogradu prvi je objavio 2016. godine naš uvaženi fotograf i antropolog Igor Čoko, u svojoj foto monografiji „Iza rešetaka“. Primenu programa resocijalizacije osuđenih lica kroz rad sa psima, a zatim i sa konjima u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici, fotografisala je autorka ovog teksta, beležeći pri tome dirljive trenutke interakcije između ljudi i životinja. Ove fotografije nastajale su spontano, prateći ustaljeni režim rada osuđenih lica sa psima i konjima, te predstavljaju autentična svedočanstva o primeni ovih inovativnih programa resocijalizacije. One su objavljene u monografijama „Druga šansa“ (2019) i „Sloboda u krugu“ (2021) u izdanju Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu i predstavljene na nekoliko izložbi fotografija.

U pitanju su foto priče, ili foto narativi, kao oblik narativnog pristupa fotografiji, putem kojeg istraživač „priča priču“ na osnovu serije fotografija koje u sebi sadrže višeslojne informacije o predmetu istraživanja. Na taj način, akademsko pisanje se širi izvan tradicionalnih granica, a pričanje priče postaje osoben kvalitativni način istraživanja. Dokumentarne fotografije autorke ovog teksta našle su svoje mesto i u koautorskim monografijama “Susret društvenog i biološkog ozelenjavanje zatvorskih zajednica” (2020) i “Moralna i socijalna klima u zatvorima” (2024), takođe u izdanju Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu, s tim što u ovim publikacijama one prevashodno imaju funkciju da čitaocima dočaraju okruženje o kojem se govori i uslove života u njemu, pre nego da ispričaju lične priče učesnika istraživanja.

Fotografija 4. Monografija Druga šansa: rad osuđenika sa psima u KPZ Sremska Mitrovica. Autor fotografije: Ana Batrićević. Autor fotografije: Ana Batrićević

Fotografija kao način da se šira javnost upozna sa uslovima zatvorskog života

Relevantnost fotografije, a posebno dokumentarne, za antropološku komunikaciju i analizu proizlazi i iz činjenice da je neverbalni jezik foto realizma razumljiv na univerzalnom nivou – kako interkulturalno tako i u različitim kulturama. Fotografiju odlikuje specifičan odnos i prema prošlosti i prema sadašnjosti, koji omogućava da se određene informacije, odnosno iskustva naglašavaju, ali i kritikuju dekonstrukcijom jezika dokumentarnog i skeptičnim iščitavanjem dokumentarnih autentičnosti. Tako umetnička dokumentacija postaje jedan otvoren i uvek promenljiv izvor informacija, čije se značenje otkriva kroz dijalog, razmenu mišljenja i aktivno učešće svih relevantnih subjekata.

Dokumentarna fotografija dopušta da šira javnost ostvari uvid u uslove života u zatvorima i izazove sa kojima se osuđena lica i zaposleni u njima svakodnevno suočavaju. Time se doprinosi borbi protiv stereotipa, diskriminacije i stigmatizacije osuđenih lica, što je veoma važno za njihovu uspešnu socijalnu reintegraciju. Istovremeno, brišu se granice između sveta „iza rešetaka“ i „sveta slobode“, dok u fokusu ostaju životne priče i osećanja „običnih“ ljudi sa obe strane. Fotografija je i moćno sredstvo za iniciranje pozitivnih društvenih promena, budući da vizuelni utisak često može biti veoma snažan, te i fotografije napravljene u zatvorskom okruženju treba posmatrati i sa tog aspekta.

Fotografija 5. Osuđena lica razgledaju fotografije napravljene tokom praćenja primene programa rada sa konjima, Kazneno-popravni zavod u Sremskoj Mitrovici, 2019. godine. Autor fotografije: Ana Batrićević

Doprinos fotografije resocijalizaciji osuđenih lica

Foto priče koje su napravljene lično od strane istraživača imaju kako naučnu tako i umetničku vrednost U njima autor kroz svoju priču, odnosno priče drugih predstavlja i analizira određenu pojavu. Iako su veoma lične, one su oblikovane određenim globalnim, socijalnim, kulturološkim i istorijskim kontekstima i prenose određene grupne i socijalne vrednosti i ograničenja. Međutim, postavlja se pitanje kakav je efekat fotografisanja na uspešnost resocijalizacije osuđenih lica koja su na njima predstavljena? Jedan primer može ukazati na značaj fotografije i njene kapacitete da doprinese resocijalizaciji. Tokom višemesečnog fotografisanja rada osuđenih lica sa konjima u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici 2019. godine autor ovog teksta štampao je fotografije koje su nastajale tokom terenskog istraživanja i delio ih osuđenim licima, koja su imali pravo da ih zadrže . Ona su potom imala priliku da međusobno diskutuju i razmenjuju utiske o fotografijama, ali i da ih pokažu članovima svojih porodica prilikom poseta ili odlaska kućama za vikend ili odmor. U tom smislu, fotografije su podstakle osuđena lica da izraze i podele svoje utiske o programu rada sa konjima, ali i omogućile njihovim porodicama da steknu detaljniji i potpuniji uvid u njihov rad na tom programu, , te te da im pruže podršku.

Fotografija 6. Osuđena lica razgledaju fotografije napravljene tokom praćenja primene programa rada sa konjima, Kazneno-popravni zavod u Sremskoj Mitrovici, 2019. godine. Autor fotografije: Ana Batrićević

Ana Batrićević

The post Fotografisanje života u zatvoru – Istraživački metod i/ili spona između “dva sveta” first appeared on PrisonLIFE.

Fotografija: Ana Batrićević

U jednom od postupaka kontrole koji je Zaštitnik građana pokrenuo po pritužbi kojom se ukazuje na povredu prava na zdravstvenu zaštitu osuđenog obolelog od teškog mentalnog poremećaja, Zaštitnik građana je primio izveštaje Službe za zdravstvenu zaštitu u zavodu iz kojih proizlazi da je kontinuirana medikamentozna terapija jedina moguća terapija, da se socioterapija ne može sprovesti u penalnim uslovima, a da se radna terapija ne može sprovesti jer osuđeni „zbog prirode bolesti nije radno sposoban i zato ne može da se radno uposli.“ Nadalje, u predmetnim izveštajima se navodi da osuđeni nema određenu meru lečenja, da mora da ostane u zavodu dok se nalazi u remisiji osnovne bolesti, a da će, kada se ponovo budu pojavili znaci dekompenzacije, biti upućen u Specijalnu zatvorsku bolnicu i da će se ti postupci ponavljati do izlaska iz zavoda, tj. do potpunog izvršenja kazne. Prateći dalje postupanje zavoda prema osuđenom u konkretnom slučaju, konstatovano je da je on u dosadašnjem toku izvršenja kazne zatvora više od deset puta upućivan i lečen u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu i iz nje ponovo vraćan u zavod.

S tim u vezi, treba imati u vidu da ni u jednom kazneno-popravnom zavodu ni okružnom zatvoru u Srbiji nije formirano posebno odeljenje u kom postoje uslovi za odgovarajuće lečenje i tretman osuđenika obolelih od teških mentalnih poremećaja, da se ova lica u stacionarima zavoda smeštaju zajedno sa drugim pacijentima, i da zaposleni u službama za zdravstvenu zaštitu, osim lekara specijaliste psihijatrije ukoliko je zaposlen u zavodu, nisu posebno obučeni za rad sa njima. Zaposleni u službama za tretman, takođe, nisu posebno stručno obučeni da procene individualne potrebe, kapacitete za promenu i stepen rizika osuđenog koji je oboleo od teškog mentalnog poremećaja za ponavljanje krivičnog dela, niti je sistem razvrstavanja i naknadnog razvrstavanja moguće primeniti u odnosu na ovu naročito osetljivu kategoriju zatvorske populacije. U kazneno-popravnim zavodima i okružnim zatvorima nisu obezbeđeni uslovi za individualiziran pristup njihovom lečenju, koji bi obuhvatio pripremu individualnog plana lečenja i pružanje delotvornog psiho-socijalnog rehabilitacionog tretmana. Postojeća praksa kojom se lečenje, psihijatrijska nega i tretman obolelih od teških mentalnih poremećaja svodi na farmakoterapiju, takođe ne doprinosi ostvarivanju propisane svrhe izvršenja kazne zatvora niti se može smatrati suštinski delotvornim postupanjem. Navedena kategorija osuđenika, pored farmakoterapije, zahteva i adekvatan psiho-socijalni rehabilitacioni tretman, kroz individualni rad, okupacionu terapiju, psihoterapeutski rad i druge aktivnosti, koje bi mogle doprineti boljoj kontroli simptoma mentalnog poremećaja i funkcionisanja unutar zatvorske sredine, poboljšanja mentalnog zdravlja osuđenika ali i kvalitetnije reintegracije.

Postavlja se i pitanje postupanja kazneno-popravnih zavoda i okružnih zatvora u okolnostima kada osuđeno lice koje je obolelo od teškog mentalnog poremećaja odbija da primi terapiju, s obzirom na to da kazna zatvora, za razliku od mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, ne podrazumeva obavezu osuđenika da se podvrgne lečenju, već se lečenje sprovodi uz njegov pristanak na medicinsku meru.

Imajući u vidu sve navedeno, a polazeći od toga da ministarstvo nadležno za poslove zdravlja vrši nadzor nad stručnim radom zdravstvenih službi u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija, Zaštitnik građana je uputio Mišljenje[2] u kom je ukazao na potrebu da Ministarstvo zdravlja posebnu pažnju posveti vršenju kontinuiranog stručnog nadzora nad radom zdravstvenih službi u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija u pogledu pružanja zdravstvene zaštite osuđenim licima obolelim od teških mentalnih poremećaja. Takođe, naglašena je potreba da Ministarstvo pravde i Ministarstvo zdravlja, u okviru svojih nadležnosti i u uzajamnoj saradnji, sveobuhvatno razmotre položaj lica sa teškim mentalnim poremećajima koji kaznu zatvora izdržavaju u kazneno-popravnim zavodima i okružnim zatvorima i iznađu mogućnosti da se na najadekvatniji način zaštitite prava i unapredi postupanje prema ovim licima, uključujući i preduzimanje mera u cilju izmena relevantnih propisa, ukoliko se nakon analize utvrdi da postojeći propisi predstavljaju prepreku za potpuno ostvarivanje prava ovih lica u skladu sa važećim standardima. Ovo posebno imajući u vidu da su zakoni iz oblasti mentalnog zdravlja najjači alat za zaštitu osoba sa mentalnim poremećajima, uključujući i osuđenike sa ovim poremećajima.

Najzad, u svim redovnim godišnjim izveštajima od 2011. godine nadalje, Zaštitnik građana je skretao pažnju na potrebu da Uprava za izvršenje krivičnih sankcija obezbedi da sva lica sa mentalnim smetnjama koja izdržavaju kaznu zatvora budu izmeštena iz redovnog zatvorskog režima i da im se u stacionarnoj zdravstvenoj jedinici unutar zavoda, Specijalnoj zatvorskoj bolnici ili drugoj odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi pruži zdravstvena zaštita primerena njihovoj bolesti i potrebi za lečenjem.

Ono što ohrabruje je činjenica da je prepoznata potreba za rešavanjem navedenog problema, te je Strategijom razvoja sistema izvršenja krivičnih sankcija u Republici Srbiji za period 2022-2027. godine[3], predviđena izgradnja novog objekta za Specijalnu zatvorsku bolnicu u Beogradu, kao i izgradnja objekata za smeštaj bolesnih lica u KPZ Niš i KPZ Požarevac – Zabela, koja bi imala i posebno odeljenje za smeštaj lica sa mentalnim smetnjama.

Dr Nataša Tanjević

[1] Oboleli od hroničnog psihotičnog poremećaja – Shizofrenija, shizotipski poremećaji i sumanuti poremećaji iz grupe F20-F29, po Desetoj reviziji Međunarodne klasifikacije bolesti i srodnih zdravstvenih problema Svetske zdravstvene organizacije, kao i drugi mentalni poremećaji koji zahtevaju intenzivan psihijatrijski tretman (primera radi, bipolarni afektivni poremećaji).
[2] Mišljenje Zaštitnika građana, del.br. 18911 od 17.05.2017. godine.
[3] „Službeni glasnik RS“, br. 142/2022.

The post Postupanje prema osuđenim licima sa teškim mentalnim poremećajima u zatvoru: Stanje i izazovi first appeared on PrisonLIFE.

Crtež čiji je autor osuđeno lice, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. Autor fotografije: Ana Batrićević

Specifičnost same bolesti zavisnosti i njen veliki uticaj na celokupno društvo čini ovu kategoriju lica posebno ranjivom u zatvorskom okruženju. S tim u vezi, posebno pitanje odnosi se na položaj zavisnika od psihoaktivnih supstanci, kao i njihovu rehabilitaciju koja je veoma specifična kada je reč o izdržavanju zatvorske kazne. Ovo iz razloga što rad sa ovom zatvorskom populacijom zahteva postojanje posebnih odeljenja, posebnih programa rada, dovoljan broj obučenog osoblja, motivisanost zatvorenika da se uključe u programe i sl. Takođe, zahteva da oni koji u zatvorima rade sa zavisnicima od psihoaktivnih supstanci poznaju problematiku zavisnosti, karakteristike ove populacije, poseduju komunikacijske i ostale veštine neophodne za rad za zavisnicima, neophodno strpljenje i sl.

Tretman mora biti usredsređen na individualne potrebe svakog osuđenog lica, njegovu specifičnu zavisnost i motivaciju, kao i ulogu koju ima u sistemu zloupotrebe psihoaktivnih supstanci u zatvoru. Program koji se sprovodi kroz individualni rad treba da ima za cilj edukaciju o zavisnosti od psihoaktivnih supstanci i negativnim posledicama zloupotrebe; motivisanje za životne promene i održavanje apstinencije; usvajanje plana za prevazilaženje problema zavisnosti; pružanje podrške za usvajanje zdravih životnih stilova, razvoj ličnih kapaciteta i sl. Kada je reč o grupnom radu, u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija u Srbiji se u poslednje dve godine sprovodi specijalizovani program za grupni rad sa zavisnicima od droge. Opšti cilj ovog programa je smanjenje zavisničkog povrata u cilju smanjenja kriminološkog povrata, dok su kao specifični ciljevi programa određeni sledeći ciljevi: motivacija za aktivno učestvovanje u tretmanu; sticanje uvida u sopstvenu zavisnost i potrebe lečenja; promena obrazaca ponašanja, ovladavanje navikama i veštinama i tako dalje. Sprovođenje ovog specijalizovanog programa je veoma značajno jer doprinosi i ostvarivanju individualnih ciljeva, kao što su usvajanje društveno prihvatljivih modela ponašanja ili uspostavljanje/održavanje apstinencije. Pored navedenog, od značaja je i sprovođenje Opšteg kognitivno-bihejvioralnog programa koji je primenljiv na sve kategorije zatvorenika, uključujući i zavisnike od psihoaktivnih supstanci, jer se fokusira na promenu disfunkcionalnih misli i ponašanja, omogućava učenje novih načina razmišljanja, razvijanje zdravijih strategija suočavanja i smanjenje rizika od recidiva.

Uporedni primeri dobre prakse ukazuju da se u zatvorima formiraju odeljenja ili zone bez droge („drug free units“), u kojima zatvorenici pristaju na nasumična testiranja kojima se utvrđuje da ne konzumiraju drogu, a zauzvrat dobijaju podsticaje putem povlastica – proširenih prava i pogodnosti ili boljih životnih uslova u odnosu na redovna zatvorska odeljenja. Ovo je pogodno samo za ona lica koja su izuzetno motivisana da dok izdržavaju kaznu ne dođu u kontakt sa drogom. U Srbiji, u ovom trenutku, ni u jednom zatvoru ne postoji „Odeljenje bez droge“. Ono je tokom 2020/2021. godine bilo formirano u Okružnom zatvoru u Beogradu i Kazneno-popravnom zavodu u Pančevu, ali je zbog nedostatka prostornih i kadrovskih kapaciteta u međuvremenu zatvoreno. Takođe, i u Kazneno-poprabnom zavodu u Nišu je bio uveden program „Odeljenje bez droge“, koji je u potpunosti ugašen 2017. godine, jer je, prema službenim navodima, realizacija istog podrazumevala postojanje posebne zgrade, dvorišta i angažovanje većeg broja službenika, što se u uslovima prenaseljenosti smeštajnih kapaciteta, odnosno nedostatka prostornih i kadrovskih kapaciteta nije moglo ostvariti.

Kada su u pitanju zavisnici od psihoaktivnih supstanci, njihov položaj, odnosno lečenje u zatvorima je otežano i iz razloga što ova lica u najvećem broju slučajeva ne mogu započeti lečenje u zatvoru, odnosno na supstitucionoj terapiji se nalaze samo oni koji su lečenje započeli u zajednici, pre dolaska u zatvor. Lečenje supstitucionom terapijom dostupno je u zdravstvenim ustanovama od primarnog do tercijarnog nivoa zaštite, pri čemu zdravstvene službe u zatvorima pripadaju Ministarstvu pravde a ne Ministarstvu zdravlja. Nacionalni mehanizam za prevenciju torture (NPM) je prilikom poseta ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija uočio da je broj zatvorenika koji su na supstitucionoj terapiji znatno manji od realnih potreba, upravo iz razloga što su u supstitucionu terapiju uključeni samo oni koji su lečenje započeli u zajednici, pre dolaska u zatvor. Stoga je NPM u svom Izveštaju ukazao na to da je neophodno unaprediti postupanje, na način da se poboljša pristup lečenju opijatskim supstitutima u zatvorima time što će se stvoriti uslovi da sva lica koja imaju problem sa zavisnošću od psihoaktivnih supstanci, a za koje lekar specijalista psihijatrije u zatvoru proceni da postoji potreba da se uvede supstituciona terapija, budu upućena u nadležne zdravstvene ustanove radi mišljenja i donošenja odluke o uvođenju ove terapije. Na potrebu za unapređenjem postupanja u ovom delu ukazao je i Evropski komitet za sprečavanje mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja u Izveštaju o poseti Republici Srbiji 2015. godine[2], kao i u Izveštaju o poseti 2021. godine, te je, između ostalog, pozvao srpske vlasti da razviju sveobuhvatnu strategiju za pružanje pomoći zatvorenicima sa problemima povezanim sa drogom (kao deo šire nacionalne strategije o drogama).

Da bi se adekvatno odgovorilo na zdravstvene potrebe ove kategorije zatvorenika, neophodno je da zdravstveni radnici iste identifikuju prilikom pregleda po prijemu u zatvor, da obrate dužnu pažnju na njihovu posebnu ranjivost u zatvoru, da pruže odgovarajuću terapiju, kao i blagovremeno organizuju nastavak nege po izlasku iz zatvora. U tom smislu, neophodno je i da se obezbede uslovi da se u svim zatvorima omoguće usluge lekara specijaliste psihijatrije. Takođe, postoji potreba za većim brojem službenika tretmana, obezbeđenja i zdravstvenog osoblja, kao i za stvaranjem uslova za rehabilitaciju zavisnika od psihoaktivnih supstanci, koji podrazumevaju pre svega postojanje posebnih izolovanih odeljenja, posebnih programa rada i obučenog osoblja, kako primarni problem zavisnosti ne bi ostao nerešen i u senci sekundarnog problema izvršenja krivičnog dela. Jednom rečju, potreban je poseban i specijalizovan pristup prilagođen potrebama ove posebno osetljive kategorije zatvorske populacije.

dr Nataša Tanjević

[1] Izveštaj o radu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, 2015. godina

[2] Videti: CPT/Inf, (2015) 60

The post Tretman zavisnika od psihoaktivnih supstanci u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija u Republici Srbiji first appeared on PrisonLIFE.

Deca čiji su roditelji u zatvoru predstavljaju posebno ranjivu grupu i često se nazivaju nevidljivim žrtvama zatvorskog sistema. Reč je o deci koja posredno ispaštaju zbog postupaka svojih roditelja. „Gubitak roditelja“ zbog izvršenja zatvorske kazne često je praćen nerazumevanjem, diskriminacijom i stigmatizacijom. Sve ovo doprinosi da se kod deteta razviju mnogobrojne negativne posledice, stoga je potrebno usmeriti pažnju na pronalaženje načina na koje se ove posledice mogu umanjiti.

Osuđeno lice sa fotografijama svoje dece, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. Autor fotografije: Ana Batrićević

Negativni efekti zatvaranja roditelja

Deca čiji su roditelji u zatvoru suočavaju se sa stresnim događajima, kao što su hapšenje, suđenje, boravak roditelja u zatvoru i njegov otpust. Brojne su reakcije koje prate ove situacije, a neke od njih su: zabrinutost, neizvesnost, usamljenost, sramota, strah, ljutnja, tuga i emocionalno povlačenje. Odlazak roditelja na izvršenje zatvorske kazne utiče na razvijanje raznovrsnih problema kod dece, a neki od njih su: anksioznost, depresija, poremećaji pažnje, agresivno ponašanje, zloupotreba droga i alkohola. Ova deca imaju i povećan rizik za finansijske poteškoće, jer dolazi do umanjenje prihoda i povećanja troškova kako bi se održali kontakti sa članom porodice koji je u zatvoru. Razlike u negativnim posledicama postoje u odnosu na to da li je u zatvoru otac ili majka. Zatvaranje majki je češće povezano sa depresivnim simptomima u odraslom dobu, dok je zatvaranje oca povezano sa depresijom, anksioznošću i posttraumatskim stresnim poremećajem. Razlike postoje i u odnosu na to sa kim živi dete čiji je jedan roditelj u zatvoru. Kada se otac nalazi u zatvoru, deca najčešće žive sa majkama (88%). Sa druge strane, svega 37% majki koje su u zatvoru navode da deca žive sa očevima. Pored problema koji se javljaju na dečjem uzrastu, nisu zanemarljivi ni problemi u odraslom dobu, te su ova deca u većem riziku da u odraslom dobu čine krivična dela.

Problemi sa kojima se suočavaju deca čiji su roditelji u zatvoru su mnogobrojni, a karakteristike kao što su godine starosti deteta, dužina tajanja kazne, odnosi u porodici, stabilnost odnosa sa detetom i dostupnost podrške uticaće na to kako će dete reagovati. Dodatno, treba imati u vidu da je određen broj roditelja u zatvoru zbog učinjenog krivičnog dela kojim je oštećen član porodice, te da porodično okruženje nije u svakom konkretnom slučaju najbolje za dete.

Kako smanjiti negativne efekte

Kontakti dece i roditelja mogu se odvijati se putem poseta, telefonskih razgovora i pisama. Kada je reč o posetama, koje su najpoželjniji vid održavanja kontakta, postoje određeni problemi. Tu pre svega možemo navesti zatvorsko okruženje koje kod deteta može izazvati strah i nesigurnost. Dodatno, ne treba zanemariti i troškove putovanja do zatvora, ali i konfliktne odnose osuđenog roditelja i osobe koje brine o deci. Sve navedeno doprinosi da se kontakti putem poseta retko realizuju. Prema nekim podacima, više od polovine roditelja imaju maloletnu decu koju nisu videli nijednom tokom izvršenja zatvorske kazne. Ovaj podatak je zabrinjavajući jer deca koja češće posećuju roditelje doživljavaju manje negativnih emocija i niži nivo otuđenosti od roditelja.

Kako bi se nadomestio nedostatak poseta, mogu se koristiti pisma i telefonski razgovori. Komunikacija putem pisama pored niskih troškova omogućava i njihovo ponovno čitanje. Međutim, ovaj vid komunikacije može biti otežan ukoliko deca ne znaju da čitaju i pišu. Telefonski razgovori predstavljaju dobar način komunikacije, ali problem može predstavljati činjenica da vreme telefonskih razgovora nije usklađeno da rutinom deteta.

Prepoznajući potrebe dece, u međunarodnoj praksi razvijeni su raznovrsni programi koji imaju za cilj pružanje podrške deci i roditeljima i obezbeđivanje kvaliteta kontakata. Neki od tih programa su edukacije za roditelje, posete prilagođene deci, kao i video komunikacija između dece i roditelja.

Dodatno, a u cilju smanjenja negativnih efekata koje zatvaranje roditelja ostavlja na decu, treba razmatrati i češću primenu alternativnih sankcija, posebno kada je reč o učiniocima lakših krivičnih dela, nehatnim i primarnim učiniocima, ukoliko se proceni da se na takav način može postići svrha kažnjavanja.

Stanje u Srbiji

U Srbiji potrebe dece čiji se roditelji nalaze u zatvoru nisu na pravi način prepoznate. Stoga, a kako bi se odgovorilo na njihove potrebe, neophodno je uspostaviti sistem evidencije ove dece, koji bi nam dao preciznu sliku o brojnosti i njihovim karakteristikama. Ovo je prvi korak koji bi nam omogućio da se na adekvatan način bavimo njihovim potrebama i problemima.

U Srbiji su Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija definisana prava osuđenih koja mogu uticati na održavanje kontakta između roditelja i dece: prava osuđene žene koja ima dete, pravo na posete, pravo na posete u posebnoj prostoriji, pravo na dopisivanje i telefonske razgovore. Pored toga, sa aspekta održavanja kontakata sa decom značajna su i sledeća proširena prava i pogodnosti: prošireno pravo na broj poseta; prošireno pravo na prijem poseta bez nadzora u prostorijama za posete; prošireno pravo na prijem poseta u posebnim prostorijama; prošireno pravo na prijem poseta izvan zatvora; slobodan izlazak u grad; poseta porodici i srodnicima o vikendu i praznicima; nagradno odsustvo iz zatvora do sedam dana u toku godine i korišćenje godišnjeg odmora izvan zatvora.

Navedena prava i pogodnosti, iako mogu uticati na kontakte između roditelja i dece nisu primarno usmerena i fokusirana na potrebe dece. Na primer, ako se osvrnemo na proširena prava i pogodnosti njih ne mogu ostvariti svi osuđeni već samo oni koji se dobro vladaju, zalažu i ostvaruju napredak u programu postupanja. U tom smislu je jasno da će kontakti roditelja i dece u velikoj meri zavisiti od njegovog ponašanja u zatvoru. Dodatno, zbog udaljenosti zatvorskih objekata, finansijske situacije, arhitekture zatvora, straha, narušenih porodičnih odnosa i mnogih drugih faktora kontakt između roditelja i deteta može biti znatno otežan. Stoga se nameće potreba da budu posebno definisana prava osuđenog na posete dece, ali i da se stvore adekvatni uslovi za uspostavljanje i održavanje kontakta između roditelja i dece, posebno na planu aktivnosti pripreme porodice, dece i osuđenog za kontakte.

Vera Petrović

The post Detinjstvo u senci zatvorskih zidova: Efekti zatvaranja roditelja na decu first appeared on PrisonLIFE.

Suprotno popularnom verovanju, psihopate nisu socijalno upadljivi ili bizarni. Naprotiv, mogu delovati i vrlo šarmantno, otvoreno i socijalno. S tim što taj šarm uvek ima pozadinu. Pozadinu manipulacije i eksploatacije drugih ljudi, a sve u cilju zadovoljavanja ličnih potreba i želja. Drugi se koriste. To međutim nije lako otkriti, jer izostanak bilo kakvih nervoza, nelagode zbog laganja i eksploatacije, izostanak bilo kakvih „ludih” crta, sve doprinosi tome da njihove ponašanje bude neupadljivo. Imate jednu „masku normalnosti”.

Međutim, iza te maske se nalazi osiromašen emotivni svet. Izostaje tuga, izostaje saosećanje sa i briga za drugog, izostaje savest i sramota. Ponajviše međutim izostaje strah, izostaje anksioznost. Otud je tu nemoguće nakalemiti i socijalni strah. Na izostanku bilo ličnih bilo socijalnih kočnica se gradi hladna kuća psihopatije. Dobijate jednu nezaustavljivu mašinu za ispunjavanje svojih želja, bez emocionalnih kočnica na tom putu. Zar je onda čudno što izostaju bilo kakvi neurotski ili psihopatski simptomi kod psihopatije?

Iza ispunjavanja sopstvenih hirovitih i promenljivih želja, ostaje socijalna pustoš. U bilo kom trenutku mogu impulsivno promeniti svoje ponašanje kada shvate da postoji bolja ili uzbudljivija prilika. Odnosi se instrumentalizuju – koriste za svoje ciljeve. Motivi mogu biti različiti, ali je svakako sopstvena veličina nešto što stoji iza takvog predatorskog ponašanja u kome se drugi koriste kao instrumenti sopstvene koristi. Da li će seksualna želja biti zadovoljena preko nasilnog silovanja maloletne osobe, ili će se roditelji hladnokrvno ubiti zarad prikupljanja nasledstva, posve je nebitno.

Otud ova kombinacija sopstvene veličine, združena sa izostankom emotivnih kočnica vrlo pogodna za antisocijalna destruktivna ponašnja. Neki istraživači pominju psihopatiju kao ekstremnu verziju antisocijalnog poremećaja ličnosti. Ali, postoje razlike – psihopatiju nećete naći u psihijatrijskim priručnicima. Psihopatiju zaista čine ponašanja koje se mogu okarakterisati kao antisocijalna – impulsivnost, laganje, neodgovornost, nepoštovanje pravila, nasilnost. To bi bila nit koja ih povezuje. Međutim, dok osobe sa antisocijalnim poremećajem mogu tako reagovati zbog podležućih emocionalnih turbulencija (npr. trauma, depresija, anksioznost), osobe sa psihopatskim crtama odlikuje upravo izostanak emocionalnog pejzaža. Dok emocije kod antisocijalnog poremećaja reaguju kao „ulje na vatru”, kod psihopatije ne postoje emocionalne kočnice stida ili krivice koje bi sprečile impulsivne želje. Nakon počinjenog dela, psihopate neće osećati kajanje, stid, depresiju, anksioznost.

Autor fotografije: Ana Batrićević

Većinu zatvorenika ne odlikuje psihopatija

U okviru zatvorskog okruženja, ovi društveni poremećaji dobijaju poseban značaj. Uspešni psihopati mogu manevrisati kroz kompleksne odnose, iskorišćavajući prilike za ličnu dobit održavajući fasadu prihvatljivosti (npr. prijavljivanje suicidnih misli kako bi osoba izbegla odmazdu drugog agresivnog zatvorenika sklanjanjem u sigurniji seting). Nekad je obmana drugih zatvorenika ili zaposlenih cilj po sebi, uživanje u sopstvenim sposobnostima manipulacije kroz šarm i ćaskanje.

Takođe, pravu psihopatiju je vrlo teško tretirati. Istraživanja u kojima se koristila psihoterapija sa zatvoreničkom populacijom pokazuju da psihoterapija psihopata može imati čak i kontra-efekat. Čini se da psihopate na terapiji nauče dodatne veštine koje koriste za uspešniju manipulaciju i eksploataciju ljudi.

Međutim, termin psihopatija se danas prelako koristi. Ona nije toliko česta, i iako je u zatvoru prisutnija, nije lako naići na pravu psihopatiju. Većina zatvorenika je suprotno tome zaokupljena preživljavanjem u zatvorskom setingu. Obično bivaju preokupirani mislima koje su fokusirane na porodicu, na kajanje o počinjenom delu, na supstance od kojih su zavisni, od izbegavanja odmazde ostalih, od podnošenja tereta depresije, suicdnim mislima i slično.

S druge strane, pristup i tretman zatvoreničke populacije može biti bolje usmeren ako mu se pristupi raščlanjivanjem faktora psihopatije. Psihopatija se u savremenim istraživanjima ne tretira kao jednodimenzionalni faktor, već da se sastoji od tri dimenzije: emocionalna hladnoća, obmanjivanje i bezobzirnosti. Iako ispretpletane, ovim crtama psihopatije se može prići posebno, a sam tretman usmeravati u zavisnosti od ovih dimenzija. Izraženost dimenzije bezobzirnosti i antisocijalnog ponašanje, a izostanak emocionalne hladnoće ima obećavajući rezultat, dok je najteže raditi sa jako izraženom emocionalnom hladnoćom. Takođe, nova istraživanja testiraju kvalitet zatvorske sredine kao novi način da se pristupi tretmanu zatvorenika, uključujući i psihopatiju.

Iako većinu zatvorenika ne odlikuje psihopatija, za one zatvorenike koji imaju psihopatiju se postavlja pitanje kako im se pristupiti, kako sa njima raditi, jer metode koje imamo dostupne nisu adekvatne za adekvatno razumevanje i pristup takvim pojedincima.

Nikola Drndarević

The post O psihopatiji first appeared on PrisonLIFE.

Dvorište Okružnog zatvora u Beogradu, 2023. Autor fotografije: Ana Batrićević

Život osoba koje se nalaze na izvršenju zatvorske kazne, zakonskim i podzakonskim aktima, je potpuno normativno regulisan, te su propisana pravila ponašanja koja osuđeni moraju da poštuju. Poštovanje pravila ponašanja, normativna regulisanost zatvorskog života i bezbednost su primarni ciljevi penalne institucije, a zadatak korektivnog sistema je da tretmanskim delovanjem utiče na prestupnika da u budućnosti ne čini krivična dela. Upravo iz tog razloga svako ponašanje osuđenih je potrebno vrednovati. Sistem nagrađivanja i kažnjavanja je u funkciji pozitivnog uticaja na osuđene, te su kažnjavanje i nagrađivanje tesno povezani, međusobno se dopunjuju i u penalnoj rehabilitaciji imaju visok prioritet. U tretmanu osuđenih i kazna i nagrada predstavljaju način postupanja bez koga formalni sistem ne bi mogao da ostvaruje svoju svrhu.

Kazna kao sredstvo uticaja na osuđene može se primeniti jedino u situaciji kada je učinjena povreda pravila reda i bezbednosti, ili drugih pravila ponašanja koja su utvrđena Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija, a kažnjavanje za disciplinske prestupe istovremeno treba da ima i preventivnu i represivnu svrhu.

Zašto osuđeni vrše disciplinske prestupe?

Kako bismo uticali na osuđene da ne čine disciplinske prestupe, nameće se potreba za razumevanjem razloga zašto do njih dolazi. Postoji više objašnjenja zašto osuđeni čine disciplinske prestupe, te razloge treba tražiti u uslovima zatvorskog života, karakteristikama zatvora, karakteristikama i ličnosti osuđenih i neorganizovanosti zatvorske uprave. Istraživanja pokazuju da prediktore vršenja disciplinskih prestupa možemo podeliti na lične i kliničke karakteristike osuđenih i kontekstualne prediktore (veća zatvorska populacija, viši nivo aktivnosti zatvorskih bandi, veći udeo osuđenih u zatvorima ili delovima zatvora sa maksimalnim obezbeđenjem).

Normativna regulativa u Republici Srbiji

Zakon o izvršenju krivičnih sankcija propisuje lakše i teže disciplinske prestupe osuđenih, za koje se mogu izreći, u zakonom propisanom postupku, disciplinske mere. Najblaža disciplinska mera je ukor, a izriče se za lakše i teže disciplinske prestupe i to u situaciji kada je osuđenog dovoljno samo upozoriti za njegovo ponašanje. Još dve disciplinske mere se mogu izreći i za lakše i za teže disciplinske prestupe, a to su oduzimanje dodeljenih proširenih prava i pogodnosti i ograničenje ili zabrana primanja paketa do tri meseca. S druge strane, zakon propisuje i dve disciplinske mere koje se mogu izreći samo za teže disciplinske prestupe, a to su ograničavanje ili zabrana raspolaganja novcem u zavodu do tri meseca i upućivanje u samicu u slobodno vreme ili tokom celog dana i noći.

Prilikom normativnog regulisanja disciplinskih mera, vodilo se računa o humanom postupanju i zaštiti prava osuđenih. Pravilnik o disciplinskom postupku prema osuđenom propisuje da se ograničenje ili zabrana prijema paketa ne mogu odnositi na higijenske pakete, te da se zabrana raspolaganja novcem ne može odnositi na nabavku lekova, ortopedskih pomagala, pružanje neophodnih medicinskih usluga, sredstava za ličnu higijenu, dopisivanje, telefoniranje i pravnu pomoć. Dodatno, samica koja podrazumeva isključivanje iz zajedničkih aktivnosti, može se izreći samo izuzetno. S ciljem ublažavanja negativnih efekata koje samica može proizvesti, propisano je da ona ne može trajati duže od 15, odnosno 30 dana ukoliko se radi o sticaju disciplinskih prestupa. Uvažavajući princip humanog postupanja, u jednoj kalendarskog godini boravak u samici ne može biti duži od šest meseci.

Da li su disciplinske mere efikasan način rehabilitacije prestupnika?

Bez obzira što je zatvorski život potpuno normativno regulisan, pojedini osuđeni se ne pridržavaju nametnutih pravila i krši disciplinu. Ovde se prevashodno radi o osuđenima koji su nezainteresovani za ishod tretmana, ali je važno apostrofirati da oni takvim ponašanjem mogu štetno delovati i na prevaspitanje drugih osuđenih. U želji da se neadekvatno ponašanje osuđenih smanji na najmanju moguću meru u zatvorima se koristi sistem kažnjavanja. Ipak, ne možemo a da se ne zapitamo da li disciplinske mere ostvaruju svoju svrhu. U tom kontekstu ćemo se osvrnuti na pojedine disciplinske mere i eventualne praktične probleme u njihovoj realizaciji.

Iskustva iz prakse otvaraju pitanje da li primena mere kojom se ograničava ili zabranjuje prijem paketa stvara prostor za manipulacije, jer i pored izrečene disciplinske mere osuđeni mogu dobiti paket na ime drugog osuđenog. Tako, za novčanu nadoknadu, fizičku zaštitu, obećanu uslugu ili pod pretnjom i prisilom osuđeni kome je izrečena ova disciplinska mera, može dobiti paket preko drugog osuđenog. Dodatno, ukoliko se osuđenom izrekne disciplinska mera kojom se ograničava ili zabranjuje raspolaganje novcem, on može sva dobra koja bi inače nabavio u kantini zatvora dobiti preko paketa koji je adresiran na njega ili drugo osuđeno lice. I u ovoj situaciji postoji prostor za pretnje i prisile te osuđeni željena dobra može dobiti tako što će mu ih kupiti drugi osuđeni koji ima mogućnost raspolaganja novcem. Na kraju, upućivanje u samicu pojedini osuđeni mogu posmatrati kao vid odmora i priliku da se privremeno izoluju od ostalih osuđenih i svih tenzija koje zajedničko izvršenje kazne nosi.

Kada analiziramo disciplinske mere u našem sistemu, ne možemo a da ne primetimo da u određenim slučajevima sem ukora, čija je efektivnost upitna, ne postoji mogućnost izricanja druge disciplinske mere. U našem zatvorskom sistemu se nalazi veliki broj osuđenih koji su niskog socioekonomskog statusa, i nemaju kontakte sa porodicom i prijateljima, te oni svakako i ne dobijaju pakete. Iz istog razloga i zbog činjenice da nisu radno angažovani pojedini osuđeni nemaju novčana sredstva, pa njima ni disciplinska mera koja se odnosi na ograničavanje ili zabranu raspolaganja novcem ne može biti izrečena. U duhu napred rečenog, jasno je da se u zatvorima nalaze i osuđeni koji ne koriste proširena prava i pogodnosti, te im ista ni ne mogu biti oduzeta. Ako tome dodamo činjenicu da se samica izriče samo izuzetno i to za teže disciplinske prestupe, a da upućivanju u samicu prethodi obavezan lekarski pregled, neretko se dešava i da zdravstveni razlozi ne dozvoljavaju izvršenje ove mere.

Prilike za reformu?

Iako disciplinsko kažnjavanje osuđenih ima visok prioritet u penalnoj praksi, jasno je da ostavlja dosta prostora za manipulacije i da potencijalno povećava šanse da osuđeni još više učvrste neadekvatno ponašanje. Međutim, i pored toga ne treba da se odreknemo kazne kao oblika prevaspitnog delovanja. U situaciji u kojoj se sada nalazimo čini se da možemo reći da disciplinsko kažnjavanje osuđenih umanjuje efekte korektivno-rehabilitacionog rada i otežava reintegrativni proces, pre nego što podstiče korekciju ponašanja. U budućnosti treba težiti da se navedene manjkavosti svedu na minimum, kako bi disciplinsko kažnjavanje moglo da ostvari svoju svrhu. Dodatno, kao potreba se nameće i razmatranje alternativnih modela reagovanja na nedisciplinu u zatvoru, a pre svega se pitamo da li bi mere koje imaju preventivni karakter bile efektivnije.

Vera Petrović

The post Disciplinsko kažnjavanje osuđenih: izazovi i prilike za reformu first appeared on PrisonLIFE.

Način postupanja sa licima osuđenim na kaznu zatvora tema je koja oduvek zaokuplja pažnju javnosti, čini se podjednako koliko i kaznena politika sudova. O ovom važnom pitanju, neretko se pored naučne i stručne javnosti, izjašnjavaju i oni koji ne poseduju odgovarajuće znanje, što u velikom broju slučajeva može voditi stvaranju moralne panike među građanima, ali i svojevrsnoj osudi, kako onih koji sude, tako i onih koji su zaduženi za izvršenje kazne zatvora. Dodatni problemi (polemike) javljaju se u situacijama kada sud izrekne kaznu koja je bliža zakonskom minimumu, a potom pod zakonom određenim uslovima uslovno otpusti osuđeno lice. Slično uslovnom otpustu, negodovanje javnosti postoji i pri primeni prevremenog otpusta, o čemu u većini sistema odlučuje organ uprave. Iako postoje brojna suprotstavljena stanovišta, može se zauzeti stav da savremeni sistemi izvršenja krivičnih sankcija počivaju na načelu humanog postupanja sa osuđenim licima, što bi u najširem smislu trebalo da pospeši njihovu uspešnu reintegraciju u regularne društvene okvire.

Međunarodni napori za ustanovljavanje standarda

Međunarodni dokumenti u ovoj oblasti, bez obzira da li su doneti pod okriljem Ujedinjenih nacija (UN) ili određenih drugih organizacija regionalnog karaktera, poput Evropske unije (EU) teže da ustanove standarde i pravila koja će voditi ostvarenju osnovnih ciljeva koji se ogledaju u već pomenutoj reintegraciji i smanjenju stope povrata. U materiji izvršenja kazne zatvora, u međunarodnim okvirima su najznačajnija Standardna minimalna pravila o postupanju sa zatvorenicima (Pravila) koja su usvojena na Prvom kongresu UN za sprečavanje kriminaliteta i postupanju sa prestupnicima, u Ženevi 1955. godine. Rezolucijom Generalne skupštine UN br. 70/175 od 17. decembra 2015. godine, usvojena su nova –revidirana Pravila (Mendela pravila). Pri donošenju novih Pravila, između ostalog se pošlo od Univerzalne deklaracije, kao i činjenice da je u periodu od gotovo pola veka donet niz međunarodnih ugovora, koji su ratifikovani od većine zemalja, poput Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravim, odnosno Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, kao i Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka i sl.

Fotografija: Ana Batrićević

Sistematizacija pravila za različite kategorije zatvorenika

Pravila su sistematizovana na sledeći način: Uvodne napomene, Opšta pravila i Pravila koja se odnose na posebne kategorije lica: (1) osuđeni zatvorenici; (2) zatvorenici sa psihičkim poteškoćama i / ili poremećajima zdravlja; (3) uhapšena lica / lica koja čekaju na suđenje; (4) civilni zatvorenici i (5) pritvorena lica protiv kojih nije podignuta optužnica. Svaka od zasebnih celina, suštinski se nadovezuje na Opšta pravila, odnosno bavi se specifičnostima pojedinih kategorija lica lišenih slobode. Ono što je važno napomenuti, između ostalog, jeste da Pravila teže da ustanove dobre opšte usvojene principe i prakse, ali i da ostavljaju prostor za stalni razvoj u materiji zatvaranja. Takođe, treba imati u vidu da su Pravila opšteg karaktera, primenjiva na sva zatvorena lica, ali isto tako ona u nedovoljnoj meri prepoznaju osobenosti pojedinih kategorija, poput žena ili maloletnih lica.

Svrha kazne zatvora

Zaštita društva od kriminaliteta i smanjenje stope recidivizma su svrha zatvorske kazne i sličnih mera kojima se neko lice lišava slobode, pri čemu se takva svrha može ostvariti jedino ukoliko se vreme provedeno u zavodu iskoristi na način koji će dovesti do njihove što uspešnije reintegracije. Takav pristup podrazumeva nuđenje obrazovanja, stručnog usavršavanja, rad, kao i druge oblike pomoći, koji su primereni i raspoloživi, uključujući i one popravne, moralne, duhovne, socijalne, zdravstvene i sportske prirode. Sve ove aktivnosti se sprovode u odnosu na konkretno lice, u skladu sa njegovim individualnim potrebama i predviđenim programom postupanja. Razlike između života na slobodi i u kazneno-popravnoj ustanovi treba da budu svedene na najmanju moguću meru, uz poštovanje dostojanstva zatvorenika kao ljudskih bića. Pored toga, Pravila u jednom delu insistiraju na tzv. pozitivnoj diskriminaciji pa tako zavodske ustanove moraju preduzeti sve potrebne mere kako bi lica sa invaliditetom, mentalnim smetnjama ili drugim poteškoćama ravnopravno i u punoj meri učestvovala u životu u ustanovi za izvršenje krivičnih sankcija.

Priprema za otpust i individualni tretman

Osuđena lica su prepoznata kao posebna kategorija lica lišenih slobode, a nadovezujući se na Opšta pravila, u ovom delu se naglašava značaj pripreme za otpust, odnosno preduzimanje mera koje osnažuju ideju adekvatnog postpenalnog prihvata, što podrazumeva da kod postupanja sa osuđenicima ne treba naglašavati njihovo isključivanje iz zajednice, već treba isticati njihovu pripadnost društvu. Praktično, to znači da priprema za otpust otpočinje neposredno po prijemu u kazneno-popravnu ustanovu.

Individualizirani programi tretmana i procena rizika

Kako bi se ispunila opšta svrha kazne zatvora, nužno je da postoji individualizovani program postupanja, prilagođen konkretnom osuđenom licu, te da se osuđenici grupišu u različite tretmanske grupe shodno određenom programu postupanja. Mada se direktno ne pominje, u praksi se ovo grupisanje čini na osnovu procenjenog stepena rizika, primenom upitnika za procenu rizika, kapaciteta i potreba osuđenih lica. Radi razdvajanja određenih grupa osuđenika, preporučuje se i postojanje zatvora sa različitim stepenom obezbeđenja.

Podsticanje pozitivnog ponašanja i očuvanje discipline

Da bi se osuđena lica motivisala da prihvate program postupanja, afirmiše se i sistem nagrađivanja koji treba da bude takav da odgovara različitim kategorijama osuđenika i različitim načinima postupanja, a njihov cilj je da podstiču dobro ponašanje i razviju osećaj odgovornosti kod osuđenog lica. Kada je reč o redu i bezbednosti u zavodu, Pravila se jednim delom bave i disciplinskim kažnjavanjem osuđenih lica, pri čemu se polazi od zabrane torture, potom primene načela srazmernosti između učinjenog prestupa i izrečene disciplinske mere, ali i trajanjem određenih mera poput samice i sl.

Unapređenje kvaliteta života i smanjenje povrata

Iako je dat samo kratak pregled nekih od osnovnih načela na kojima počivaju Pravila, treba imati u vidu da njihovo poštovanje suštinski može doprineti poboljšanju kvaliteta života u zatvoru, a time i smanjenju stepena prizonizacije, koja je naročito izražena kod onih lica koja su osuđena na dugotrajne kazne zatvora. Pored toga, to može doprineti i odustajanju u vršenju krivičnih dela, koje se meri odsustvom recidiva.

Nikola Vujičić

The post Humanost iza rešetaka: međunarodne smernice za osuđena lica first appeared on PrisonLIFE.

Ovaj dokument je usvojen 2010. godine, a važnu ulogu u njegovom donošenju imao je Tajland na čelu sa princezom Bajrakitiyabha. Tajland je finansijski podržao proces izrade teksta dokumenta, pa je preporučeno da se pravila neformalno nazovu po glavnom gradu ove azijske države.

Bankočka pravila nisu zamena, već dopuna postojećih međunarodnih i evropskih pravila o postupanju sa zatvorenicima. Ona definišu prava žena u pojedinim oblastima kojima se postojeća dokumenta ne bave ili, pak, produbljuju postojeća prava. Sama pravila su koncipirana imajući u vidu položaj žena u mnogim državama u svetu, pa su tri ključna segmenta kojima se ovaj dokument bavi sledeća: (1) specifične potrebe žena i odgovor na njih, (2) prevencija zlostavljanja i podrška ženama sa iskustvom viktimizacije, i (3) zaštita prava dece (rođene u zatvoru i koja borave sa majkama u zatvoru kada to nacionalni propisi dozvoljavaju).

U Bankočkim pravilima su definisani osnovni principi i pravila koja se odnose na postupanje prema svim ženama u ustanovama za izvršenje zavodskih sankcija, uključujući osuđene i pritvorene žene, bez obzira na pravni osnov lišenja slobode. Sva pravila počivaju na principu nediskriminacije, pri čemu se navodi da se zadovoljavanje specifičnih potreba žena u zatvoru neće smatrati diskriminatornim postupanjem jer takav pristup osigurava postizanje rodne ravnopravnosti.

Fotografija 1. Zgrada Kazneno-popravnog zavoda za žene u Požarevcu. Autor: Ana Batrićević. Fotografija je napravljena 2019. godine uz dozvolu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde Republike Srbije, a za potrebe istraživanja čiji su rezultati objavljeni u monografiji: Pavićević, O. Ilijić, Lj., & Batrićević, A. (2020). Susret društvenog i biološkog ozelenjavanje zatvorskih zajednica. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Jedno od prvih pravila nalaže da žene treba da budu smeštene u institucijama koje nisu značajno udaljene od mesta njihovog prebivališta/boravišta, što je bitno za omogućavanje redovnih kontakata, posebno sa decom. Prilikom prijema osuđenice u ustanovu za izvršenje kazne lišenja slobode potrebno je obratiti posebnu pažnju na njenu ranjivost, obezbediti prostor da može da kontaktira porodicu i rođake, pružiti pravnu pomoć i dati potrebne informacije na jeziku koji žena razume. Takođe je istaknuto da će ženama biti omogućen kontakt sa licima izvan ustanove u cilju zbrinjavanja dece, pa i ograničeno odlaganje početka izvršavanja kazne, ukoliko je to neophodno i u najboljem je interesu dece.

Posebnu pažnju Bankočka pravila poklanjaju ličnoj higijeni i zdravstvenoj zaštiti osuđenica. Već prilikom prijema, potrebno je sprovesti kompletan lekarski pregled i identifikovati primarne zdravstvene potrebe žene. Naročita pažnja usmerena je na otkrivanje prisustva seksualno prenosivih bolesti ili bolesti koje se prenose preko krvi, potom, na mentalno zdravlje, posebno na postojanje postraumatskog stresnog poremećaja i rizik od suicida i samopovređivanja. Takođe, posebna pažnja treba da bude usmerena na identifikovanje zavisnosti od psihoaktivnih supstanci i iskustva viktimizacije seksualnim ili drugim oblicima rodno zasnovanog nasilja. Zdravstvene preglede treba da vrše osobe ženskog pola, osim u hitnim slučajevima. Uz to, prisustvo zatvorskog osoblja pregledima treba da bude izuzetak, a kada prisustvuju pregledu, onda to treba da budu žene, a sam pregled spoveden na način da se garantuje privatnost, poverljivost i dostojanstvo osuđenice. U cilju zadovoljavanja zdravstvenih potreba osuđenica, Bankočka pravila posebno apostrofiraju potrebu razvijanja i implementiranja idividualizovanih, rodno osetljivih i sveobuhvatnih programa rehabilitacije za žene sa mentalnim problemima, programa tretmana, nege i podrške ženama sa HIV virusom, programa odvikavanja od psihoaktivnih supstanci i prevencije suicida i samopovređivanja.

Polazeći od toga da većina osuđenica ima istoriju prethodnog psihičkog, fizičkog i seksualnog nasilja,[1] Bankočka pravila sadrže niz pravila usmerenih na informisanje, pomoć i podršku ženama sa iskustvom nasilja. Na primer, informisanje o njenom pravu da pokrene sudski postupak, pristup pravnoj pomoći, pristup specijalizovanoj psihološkoj pomoći i savetovanju tokom boravka u zatvoru, konsultovanje sa osuđenicom u pogledu kruga lica kojima je dozvoljena poseta i slično. Kroz primenu ovih pravila teži se obezbeđivanju sigurnog prostora u zatvoru, u kome će kroz odgovarajuće oblike pomoći i podrške, razumevanje i neosuđivanje, žene biti osnažene za prevazilaženje traume i oporavak od posledica viktimizacije.

Deo pravila odnosi se na pitanje bezbednosti i discipline. Ovo pitanje obuhvata, na primer, pretresanje osuđenica (pretresanje mora da se vrši uz puno poštovanje dostojanstva i ličnosti osuđenice, samo žensko osoblje može da vrši pretres, insistiranje na uvođenju alternativa pretresu tela u vidu skenera i slično), disciplinsko kažnjavanje (koje podrazumeva da u samicu ne smeju da se upućuju majke sa decom, trudnice i dojilje, kao i da zabrana kontakta sa porodicom, posebno decom, ne može da bude disciplinska kazna) i potrebu obezbeđivanja zaštite ženama koje dožive nasilje tokom boravka u zatvoru.

Fotografija 2. Zgrada Kazneno-popravnog zavoda za žene u Požarevcu. Autor: Ana Batrićević. Fotografija je napravljena 2019. godine uz dozvolu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde Republike Srbije, a za potrebe istraživanja čiji su rezultati objavljeni u monografiji: Pavićević, O. Ilijić, Lj., & Batrićević, A. (2020). Susret društvenog i biološkog ozelenjavanje zatvorskih zajednica. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja

Odvajanje od kuće, te fizičko i psihičko razdvajanje od dece i porodice je svakako najteža psihološka posledica zatvaranja za žene, odnosno najteži vid zatvorske deprivacije, a žene su najčešće jedini ili primarni staratelj dece, često samohrane majke. Zbog toga se u Bankočkim pravilima posebno insistira na ohrabrivanju kontakata sa porodicom, decom, starateljima ili zakonskim zastupnikom dece, i redovnim posetama (posebno posetama bračnog druga, odnosno partnera i/ili dece i to u prostoru koji je za to namenjen).

Bankočka pravila pažnju usmeravanju na postupanje prema trudnicama, majkama sa decom i dojiljama, maloletnicama i sa drugim posebno ranjivim kategorijama žena u zatvoru, kao što su strane državljanke i pripadnice manjinskih grupa (etničkih ili verskih).

Kako bi se predviđena pravila adekvatno i u potpunosti implementirala u praksi, Bankočka pravila insistiraju na redovnoj obuci zaposlenih, odnosno, na jačanju kapaciteta za bavljenje posebnim potrebama i zahtevima osuđenica u pogledu položaja i tremana, socijalne reintegracije i održavanje bezbednog i rehabilitativnog okruženja u zatvoru. Uz to, ističe se potreba za razvijanjem otvorenih zatvora, ustanova na pola puta i društveno zasnovanih programa, što treba da olakša ženi izlazak na slobodu. Najzad, u saradnji sa službama probacije, socijalne zaštite, lokalnom zajednicom i organizacijama civilnog društva potrebno je osmisliti i implementirati programe pripreme za izlazak na slobodu i postpenalne pomoći, koji će takođe uzeti u obzir specifične potrebe žena, što je od sštinskog značaja za prevenciju povrata.

Prof. dr Sanja Ćopić

[1] Nikolić-Ristanović, V. (2000). Od žrtve do zatvorenice – nasilje u porodici i kriminalitet žena. Beograd: Viktimološko društvo Srbije i Prometej-Beograd.

The post Žene u zatvoru i Bankočka pravila first appeared on PrisonLIFE.

Fotografija 1. Zgrada Kazneno-popravni zavoda za žene u Požarevcu pre renoviranja. Autor: Ana Batrićević. Fotografija je napravljena 2019. godine uz dozvolu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde Republike Srbije, a za potrebe istraživanja čiji su rezultati objavljeni u monografiji: Pavićević, O. Ilijić, Lj., & Batrićević, A. (2020). Susret društvenog i biološkog ozelenjavanje zatvorskih zajednica. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Ranjivost žena u zatvoru i njihove potrebe

Posebne potebe i zahtevi žena u zatvoru su u neposrednoj vezi sa specifičnostima kriminaliteta žena, s jedne, i položajem žene u društvu, sa druge strane. S tim u vezi, istraživanja upućuju na tri oblika ranjivosti žena: individualnu ranjivost, koja je povezana prevashodno sa niskim nivoom samopoštovanja i vrednovanja sebe, psihološkim problemima i zavisničkim ponašanjima, posebno vezano za zavisnost od narkotika, alkohola i lekova; društvenu ranjivost, koja proizilazi iz položaja žene u društvu, a vezuje se za niži nivo obrazovanja, (ne)zaposlenost i finansijsku/ekonomsku nesamostalnost, ali i društvenu marginalizaciju i stigmatizaciju, posebno u kontekstu patrijarhalne rodne socijalizacije, i relacionu ranjivost, koja se smatra ključnom, a koja upućuje na ranjivost žena u kontekstu porodičnih i partnerskih odnosa (u smislu izloženosti žena viktimizaciji nasiljem) i odsustvo socijalnih kontakata i empatičnih odnosa sa drugima, što kao rezultat ima odsustvo podrške pre, tokom i nakon kazne zatvora.

Polazeći od toga, specifične potrebe žena u zatvoru mogu da se sagledaju prevashodno kroz dimenzije zdravlja (fizičkog, mentalnog i reproduktivnog), materinstva, prethodnog iskustva viktimizacije nasiljem, i socijalne kontakte i podršku. Kada je u pitanju zdravlje žena, primećuje se da je značajno veća stopa mentalnih bolesti, odnosno poremećaja u populaciji osuđenica nego u opštoj populaciji žena: jedno istraživanje sprovedeno u državi Novi Juži Vels u Australiji pokazalo je da 30% osuđenica koje su na izdržavanju zatvorske kazne pati od teškog oblika depresije.[1] Mentalno zdravlje je neretko povezano sa prethodnim iskustvom višegodišnje viktimizacije žene partnerskim nasiljem ili sa iskustvom nekog drugog oblika rodno zasnovanog nasilja (na primer, seksualno zlostavljanje, trgovina ženama i slično). Posebne potrebe osuđenica proizilaze i iz činjenice da veliki broj njih ima problem sa zavisničkim ponašanjima, pre svega sa zavisnošću od psihoaktivnih supstanci i alkohola: stopa zavisnosti od supstanci je viša kod osuđenica neko osuđenika, dok je verovatnoća zavisnosti čak 10 puta veća u populaciji osuđenica nego žena u opštoj populaciji. U neposrednoj vezi sa zavisničkim ponašanjima, ali i sa prethodnom viktimizacijom seksualnim nasljem je i činjenica da osuđenice često imaju problem sa hepatitisom C, polno prenosivim bolestima ili su zaražene HIV virusom. Uz sve to, žene imaju specifične zdravstvene (ginekološke) potrebe povezane sa reproduktivnim zdravljem.

Većina osuđenica ima istoriju prethodnog psihičkog, fizičkog i seksualnog nasilja, a neretko žene vrše kivično delo prema svojim zlostavljačima.[2] To upućuje na potrebu obezbeđivanja sigurnog prostora u zatvoru, u kome će kroz odgovarajuće oblike pomoći i podrške, razumevanje i neosuđivanje, žene biti osnažene za prevazilaženje traume i oporavak od posledica viktimizacije. Uz to, potreban je i rad usmeren na jačanje kapaciteta osuđenica za prepoznavanje nasilja, viktimizacije i psihičkih procesa u sebi i drugima vezano za nasilje i reagovanje na njega na konstruktivan način.

Odvajanje od kuće, te fizičko i psihičko razdvajanje od dece i porodice je svakako najteža psihološka posledica zatvaranja za žene, odnosno najteži vid zatvorske deprivacije (deprivacija majčinstva). Žene su najčešće jedini ili primarni staratelj dece, često samohrane majke. Boravak u zatvoru žene onemogućava da ostvare svoju ulogu majke, da brinu o detetu/deci, njihovom razvoju, vaspitanju i obrazovanju. Jedno skorije istraživanje sprovedeno u Kazneno-popravnom zavodu za žene u Požarevcu je pokazalo da osuđenicama najviše nedostaje kontakt sa decom i roditeljima, kao i da roditelje i decu vide kao glavne izvore podrške tokom izdržavanja kazne. Zato je jedna od ključnih potreba osuđenica upravo potreba za redovnim kontaktima sa decom i porodicom, iako želju za stalnim kontaktom i boravkom uz decu ne umanjuju čak ni posete ni telefonski razgovori. Međutim, posete su često otežane, mahom zbog finansijskih problema i uglavnom velike udaljenosti zatvora od mesta u kome žive porodica i/ili deca osuđenice. Najzad, osuđenice često imaju potrebu za dodatnim ovladavanjem veštinama roditeljstva, ali i za sticanjem drugih znanja i veština koje će omogućiti lakšu reintegraciju nakon izlaska na slobodu.

Rodno senzitivan pristup ženama u zatvoru

Prepoznavanje potreba osuđenih žena, razumevanje njihovog ukupnog položaja, osnaživanje i podrška tokom i nakon kazne zatvora su od ključne važnosti za prihvat žena po izlasku iz zatvora, njihovu reintegraciju i socijalnu inkluziju. To, između ostalog, zahteva rodno senzitivan pristup osuđenicama tokom izdržavanja kazne zatvora. Rodno specifičan tretman u zatvoru podrazumeva da se vodi računa o rodnim ulogama i ženskoj socijalizaciji, da se radi na osnaživanju žena i podržavanju njihove aktivne uloge, te da se u radu sa osuđenicama posebna pažnja posveti specifično ženskim problemima, naročito pitanjima ranije viktimizacije nasiljem, roditeljskim veštinama, mehanizmima reagovanja na različite životne situacije, samovrednovanju i samopoštovanju. Dakle, rodno specifični programi za žene u zatvoru treba da obuhvate različite aspekte ženskog života, pre, tokom i nakon zatvora, da koristite različite metode i tehnike u radu sa zatvorenicama i da budu razvijani i implementirani uz poštovanje osnovnih feminističkih principa i principa pozitivne kriminologije i viktimologije.[3]

Prof. dr Sanja Ćopić

[1] Mallicoat, S. (2012). Women and Crime: A Text/Reader, SAGE Text/Reader Series in Criminology and Criminal Justice.
[2] Nikolić-Ristanović, V. (2000). Od žrtve do zatvorenice – nasilje u porodici i kriminalitet žena. Beograd: Viktimološko društvo Srbije i Prometej-Beograd.
[3] Nikolić-Ristanović, V., & Ćopić, S. (2015). Programs for female prisoners and positive criminology and victimology: the case of Serbia. In N. Ronel, & D. Segev (Eds.), Positive Criminology (pp. 319-338). Oxon, New York: Routledge.

The post Žene u zatvoru i njihove potrebe first appeared on PrisonLIFE.