Fotografija: Ana Batrićević

U jednom od postupaka kontrole koji je Zaštitnik građana pokrenuo po pritužbi kojom se ukazuje na povredu prava na zdravstvenu zaštitu osuđenog obolelog od teškog mentalnog poremećaja, Zaštitnik građana je primio izveštaje Službe za zdravstvenu zaštitu u zavodu iz kojih proizlazi da je kontinuirana medikamentozna terapija jedina moguća terapija, da se socioterapija ne može sprovesti u penalnim uslovima, a da se radna terapija ne može sprovesti jer osuđeni „zbog prirode bolesti nije radno sposoban i zato ne može da se radno uposli.“ Nadalje, u predmetnim izveštajima se navodi da osuđeni nema određenu meru lečenja, da mora da ostane u zavodu dok se nalazi u remisiji osnovne bolesti, a da će, kada se ponovo budu pojavili znaci dekompenzacije, biti upućen u Specijalnu zatvorsku bolnicu i da će se ti postupci ponavljati do izlaska iz zavoda, tj. do potpunog izvršenja kazne. Prateći dalje postupanje zavoda prema osuđenom u konkretnom slučaju, konstatovano je da je on u dosadašnjem toku izvršenja kazne zatvora više od deset puta upućivan i lečen u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu i iz nje ponovo vraćan u zavod.

S tim u vezi, treba imati u vidu da ni u jednom kazneno-popravnom zavodu ni okružnom zatvoru u Srbiji nije formirano posebno odeljenje u kom postoje uslovi za odgovarajuće lečenje i tretman osuđenika obolelih od teških mentalnih poremećaja, da se ova lica u stacionarima zavoda smeštaju zajedno sa drugim pacijentima, i da zaposleni u službama za zdravstvenu zaštitu, osim lekara specijaliste psihijatrije ukoliko je zaposlen u zavodu, nisu posebno obučeni za rad sa njima. Zaposleni u službama za tretman, takođe, nisu posebno stručno obučeni da procene individualne potrebe, kapacitete za promenu i stepen rizika osuđenog koji je oboleo od teškog mentalnog poremećaja za ponavljanje krivičnog dela, niti je sistem razvrstavanja i naknadnog razvrstavanja moguće primeniti u odnosu na ovu naročito osetljivu kategoriju zatvorske populacije. U kazneno-popravnim zavodima i okružnim zatvorima nisu obezbeđeni uslovi za individualiziran pristup njihovom lečenju, koji bi obuhvatio pripremu individualnog plana lečenja i pružanje delotvornog psiho-socijalnog rehabilitacionog tretmana. Postojeća praksa kojom se lečenje, psihijatrijska nega i tretman obolelih od teških mentalnih poremećaja svodi na farmakoterapiju, takođe ne doprinosi ostvarivanju propisane svrhe izvršenja kazne zatvora niti se može smatrati suštinski delotvornim postupanjem. Navedena kategorija osuđenika, pored farmakoterapije, zahteva i adekvatan psiho-socijalni rehabilitacioni tretman, kroz individualni rad, okupacionu terapiju, psihoterapeutski rad i druge aktivnosti, koje bi mogle doprineti boljoj kontroli simptoma mentalnog poremećaja i funkcionisanja unutar zatvorske sredine, poboljšanja mentalnog zdravlja osuđenika ali i kvalitetnije reintegracije.

Postavlja se i pitanje postupanja kazneno-popravnih zavoda i okružnih zatvora u okolnostima kada osuđeno lice koje je obolelo od teškog mentalnog poremećaja odbija da primi terapiju, s obzirom na to da kazna zatvora, za razliku od mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, ne podrazumeva obavezu osuđenika da se podvrgne lečenju, već se lečenje sprovodi uz njegov pristanak na medicinsku meru.

Imajući u vidu sve navedeno, a polazeći od toga da ministarstvo nadležno za poslove zdravlja vrši nadzor nad stručnim radom zdravstvenih službi u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija, Zaštitnik građana je uputio Mišljenje[2] u kom je ukazao na potrebu da Ministarstvo zdravlja posebnu pažnju posveti vršenju kontinuiranog stručnog nadzora nad radom zdravstvenih službi u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija u pogledu pružanja zdravstvene zaštite osuđenim licima obolelim od teških mentalnih poremećaja. Takođe, naglašena je potreba da Ministarstvo pravde i Ministarstvo zdravlja, u okviru svojih nadležnosti i u uzajamnoj saradnji, sveobuhvatno razmotre položaj lica sa teškim mentalnim poremećajima koji kaznu zatvora izdržavaju u kazneno-popravnim zavodima i okružnim zatvorima i iznađu mogućnosti da se na najadekvatniji način zaštitite prava i unapredi postupanje prema ovim licima, uključujući i preduzimanje mera u cilju izmena relevantnih propisa, ukoliko se nakon analize utvrdi da postojeći propisi predstavljaju prepreku za potpuno ostvarivanje prava ovih lica u skladu sa važećim standardima. Ovo posebno imajući u vidu da su zakoni iz oblasti mentalnog zdravlja najjači alat za zaštitu osoba sa mentalnim poremećajima, uključujući i osuđenike sa ovim poremećajima.

Najzad, u svim redovnim godišnjim izveštajima od 2011. godine nadalje, Zaštitnik građana je skretao pažnju na potrebu da Uprava za izvršenje krivičnih sankcija obezbedi da sva lica sa mentalnim smetnjama koja izdržavaju kaznu zatvora budu izmeštena iz redovnog zatvorskog režima i da im se u stacionarnoj zdravstvenoj jedinici unutar zavoda, Specijalnoj zatvorskoj bolnici ili drugoj odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi pruži zdravstvena zaštita primerena njihovoj bolesti i potrebi za lečenjem.

Ono što ohrabruje je činjenica da je prepoznata potreba za rešavanjem navedenog problema, te je Strategijom razvoja sistema izvršenja krivičnih sankcija u Republici Srbiji za period 2022-2027. godine[3], predviđena izgradnja novog objekta za Specijalnu zatvorsku bolnicu u Beogradu, kao i izgradnja objekata za smeštaj bolesnih lica u KPZ Niš i KPZ Požarevac – Zabela, koja bi imala i posebno odeljenje za smeštaj lica sa mentalnim smetnjama.

Dr Nataša Tanjević

[1] Oboleli od hroničnog psihotičnog poremećaja – Shizofrenija, shizotipski poremećaji i sumanuti poremećaji iz grupe F20-F29, po Desetoj reviziji Međunarodne klasifikacije bolesti i srodnih zdravstvenih problema Svetske zdravstvene organizacije, kao i drugi mentalni poremećaji koji zahtevaju intenzivan psihijatrijski tretman (primera radi, bipolarni afektivni poremećaji).
[2] Mišljenje Zaštitnika građana, del.br. 18911 od 17.05.2017. godine.
[3] „Službeni glasnik RS“, br. 142/2022.

The post Postupanje prema osuđenim licima sa teškim mentalnim poremećajima u zatvoru: Stanje i izazovi first appeared on PrisonLIFE.

Crtež čiji je autor osuđeno lice, Okružni zatvor u Beogradu, 2023. Autor fotografije: Ana Batrićević

Specifičnost same bolesti zavisnosti i njen veliki uticaj na celokupno društvo čini ovu kategoriju lica posebno ranjivom u zatvorskom okruženju. S tim u vezi, posebno pitanje odnosi se na položaj zavisnika od psihoaktivnih supstanci, kao i njihovu rehabilitaciju koja je veoma specifična kada je reč o izdržavanju zatvorske kazne. Ovo iz razloga što rad sa ovom zatvorskom populacijom zahteva postojanje posebnih odeljenja, posebnih programa rada, dovoljan broj obučenog osoblja, motivisanost zatvorenika da se uključe u programe i sl. Takođe, zahteva da oni koji u zatvorima rade sa zavisnicima od psihoaktivnih supstanci poznaju problematiku zavisnosti, karakteristike ove populacije, poseduju komunikacijske i ostale veštine neophodne za rad za zavisnicima, neophodno strpljenje i sl.

Tretman mora biti usredsređen na individualne potrebe svakog osuđenog lica, njegovu specifičnu zavisnost i motivaciju, kao i ulogu koju ima u sistemu zloupotrebe psihoaktivnih supstanci u zatvoru. Program koji se sprovodi kroz individualni rad treba da ima za cilj edukaciju o zavisnosti od psihoaktivnih supstanci i negativnim posledicama zloupotrebe; motivisanje za životne promene i održavanje apstinencije; usvajanje plana za prevazilaženje problema zavisnosti; pružanje podrške za usvajanje zdravih životnih stilova, razvoj ličnih kapaciteta i sl. Kada je reč o grupnom radu, u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija u Srbiji se u poslednje dve godine sprovodi specijalizovani program za grupni rad sa zavisnicima od droge. Opšti cilj ovog programa je smanjenje zavisničkog povrata u cilju smanjenja kriminološkog povrata, dok su kao specifični ciljevi programa određeni sledeći ciljevi: motivacija za aktivno učestvovanje u tretmanu; sticanje uvida u sopstvenu zavisnost i potrebe lečenja; promena obrazaca ponašanja, ovladavanje navikama i veštinama i tako dalje. Sprovođenje ovog specijalizovanog programa je veoma značajno jer doprinosi i ostvarivanju individualnih ciljeva, kao što su usvajanje društveno prihvatljivih modela ponašanja ili uspostavljanje/održavanje apstinencije. Pored navedenog, od značaja je i sprovođenje Opšteg kognitivno-bihejvioralnog programa koji je primenljiv na sve kategorije zatvorenika, uključujući i zavisnike od psihoaktivnih supstanci, jer se fokusira na promenu disfunkcionalnih misli i ponašanja, omogućava učenje novih načina razmišljanja, razvijanje zdravijih strategija suočavanja i smanjenje rizika od recidiva.

Uporedni primeri dobre prakse ukazuju da se u zatvorima formiraju odeljenja ili zone bez droge („drug free units“), u kojima zatvorenici pristaju na nasumična testiranja kojima se utvrđuje da ne konzumiraju drogu, a zauzvrat dobijaju podsticaje putem povlastica – proširenih prava i pogodnosti ili boljih životnih uslova u odnosu na redovna zatvorska odeljenja. Ovo je pogodno samo za ona lica koja su izuzetno motivisana da dok izdržavaju kaznu ne dođu u kontakt sa drogom. U Srbiji, u ovom trenutku, ni u jednom zatvoru ne postoji „Odeljenje bez droge“. Ono je tokom 2020/2021. godine bilo formirano u Okružnom zatvoru u Beogradu i Kazneno-popravnom zavodu u Pančevu, ali je zbog nedostatka prostornih i kadrovskih kapaciteta u međuvremenu zatvoreno. Takođe, i u Kazneno-poprabnom zavodu u Nišu je bio uveden program „Odeljenje bez droge“, koji je u potpunosti ugašen 2017. godine, jer je, prema službenim navodima, realizacija istog podrazumevala postojanje posebne zgrade, dvorišta i angažovanje većeg broja službenika, što se u uslovima prenaseljenosti smeštajnih kapaciteta, odnosno nedostatka prostornih i kadrovskih kapaciteta nije moglo ostvariti.

Kada su u pitanju zavisnici od psihoaktivnih supstanci, njihov položaj, odnosno lečenje u zatvorima je otežano i iz razloga što ova lica u najvećem broju slučajeva ne mogu započeti lečenje u zatvoru, odnosno na supstitucionoj terapiji se nalaze samo oni koji su lečenje započeli u zajednici, pre dolaska u zatvor. Lečenje supstitucionom terapijom dostupno je u zdravstvenim ustanovama od primarnog do tercijarnog nivoa zaštite, pri čemu zdravstvene službe u zatvorima pripadaju Ministarstvu pravde a ne Ministarstvu zdravlja. Nacionalni mehanizam za prevenciju torture (NPM) je prilikom poseta ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija uočio da je broj zatvorenika koji su na supstitucionoj terapiji znatno manji od realnih potreba, upravo iz razloga što su u supstitucionu terapiju uključeni samo oni koji su lečenje započeli u zajednici, pre dolaska u zatvor. Stoga je NPM u svom Izveštaju ukazao na to da je neophodno unaprediti postupanje, na način da se poboljša pristup lečenju opijatskim supstitutima u zatvorima time što će se stvoriti uslovi da sva lica koja imaju problem sa zavisnošću od psihoaktivnih supstanci, a za koje lekar specijalista psihijatrije u zatvoru proceni da postoji potreba da se uvede supstituciona terapija, budu upućena u nadležne zdravstvene ustanove radi mišljenja i donošenja odluke o uvođenju ove terapije. Na potrebu za unapređenjem postupanja u ovom delu ukazao je i Evropski komitet za sprečavanje mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja u Izveštaju o poseti Republici Srbiji 2015. godine[2], kao i u Izveštaju o poseti 2021. godine, te je, između ostalog, pozvao srpske vlasti da razviju sveobuhvatnu strategiju za pružanje pomoći zatvorenicima sa problemima povezanim sa drogom (kao deo šire nacionalne strategije o drogama).

Da bi se adekvatno odgovorilo na zdravstvene potrebe ove kategorije zatvorenika, neophodno je da zdravstveni radnici iste identifikuju prilikom pregleda po prijemu u zatvor, da obrate dužnu pažnju na njihovu posebnu ranjivost u zatvoru, da pruže odgovarajuću terapiju, kao i blagovremeno organizuju nastavak nege po izlasku iz zatvora. U tom smislu, neophodno je i da se obezbede uslovi da se u svim zatvorima omoguće usluge lekara specijaliste psihijatrije. Takođe, postoji potreba za većim brojem službenika tretmana, obezbeđenja i zdravstvenog osoblja, kao i za stvaranjem uslova za rehabilitaciju zavisnika od psihoaktivnih supstanci, koji podrazumevaju pre svega postojanje posebnih izolovanih odeljenja, posebnih programa rada i obučenog osoblja, kako primarni problem zavisnosti ne bi ostao nerešen i u senci sekundarnog problema izvršenja krivičnog dela. Jednom rečju, potreban je poseban i specijalizovan pristup prilagođen potrebama ove posebno osetljive kategorije zatvorske populacije.

dr Nataša Tanjević

[1] Izveštaj o radu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, 2015. godina

[2] Videti: CPT/Inf, (2015) 60

The post Tretman zavisnika od psihoaktivnih supstanci u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija u Republici Srbiji first appeared on PrisonLIFE.

Visoki zidovi, teške kapije, stara arhitektonska rešenja i spoljašnje obezbeđenje su prvo o čemu se razmišlja kada se pomenu uslovi u penalnim ustanovama. Međutim, osoblje svih službi u kazneno-popravnim zavodima i osuđena lica su ključni faktori koji čine život u zatvoru (ne)podnošljivim, odnosno čiji međusobni odnosi determinišu zatvorsku socijalnu klimu. Kada su svojevremeno jednog ozloglašenog upravnika kazneno-popravnog zavoda kritikovali zbog torture, nasilja i lošeg postupanja prema osuđenim licima, on je na kritike odgovorio da „nije raspisao konkurs za prijem u zatvor“, misleći da je time dao duhovit odgovor. No, ako se ne biraju osuđena lica, zatvorsko osoblje se bira i jedino obrazovan i osposobljen vaspitački kadar može zaslužiti poverenje za valjan tretman. Treba podsetiti i na to da vaspitači (a zaposlene u službama za tretman i obuku i upošljavanje, uslovno zovemo „vaspitači“) u penalnim ustanovama ne uživaju “moć i ugled“. Takođe, mnogi mladi vaspitači na početku svoje karijere misle da se lako mogu snaći u izazovima tog odgovornog poziva. Nažalost, njihov posao je neretko obezvređen i „nezaštićen“.

Vaspitač u dvorištu Okružnog zatvora u Beogradu, 2023. Autor fotografije: Ana Batrićević

Značaj i uloga vaspitača u procesu tretmana

Ni najbolji zakoni niti ugrađeni međunarodni standardi adekvatnog postupanja s osuđenim licima ne mogu zatvorsku kaznu oživotvoriti ako osoblje nije „doraslo“ tom složenom zadatku. Tretman bi trebalo da je usmeren ka svakom pojedinačnom osuđenom licu, sa glavnim ciljem da ublaži negativne efekte zatvorskih uslova koji su neizbežni, da umanji osećanje odbačenosti i izolovanosti kod osuđenog lica, i da istovremeno pruži neophodnu pomoć pojedincu da promeni ponašanje koje ga je dovelo u zatvor, da povrati veru u sebe, svoje mogućnosti i sposobnosti.

Ključni izazovi za vaspitače u sistemu izvršenja krivičnih sankcija u Srbiji

U kazneno-popravnim zavodima u Srbiji je prisutan problem raznolikosti stručne spreme vaspitača kao i nepostojanje adekvatnog usavršavanja posle završenog formalnog školovanja, pri čemu se osoblje oslanja na znanja stečena formalnim obrazovanjem. Nesporno je da posedovanje samo formalnih, teorijskih znanja bez adekvatnog praktičnog iskustva nije dovoljno za uspešan rad ni u jednoj profesionalnoj oblasti. Na osnovu razgovora sa vaspitačima, može se uvideti da se problem usložnjava i zbog nepostojanja jasne podele poslova u skladu sa stručnim profilom vaspitača. Kada bi svaki zaposleni bio zadužen za posao za koji je obrazovan, tretman lica koja izdržavaju kaznu zatvora bio bi funkcionalniji i uspešniji. Primera radi, posao planiranja i organizovanja obrazovanja, obuke i osposobljavanja trebalo bi da rade andragozi a ne profesori geografije ili maturanti srednjih škola, kao što se ponekad dešavalo.

Na vaspitače se ne može gledati kao na manje značajno osoblje zaduženo za svakodnevne rutinske aktivnosti, već kao na zanimanje koje zahteva specifično obrazovanje i permanentno usavršavanje. Postojeće probleme ne može rešiti mali broj zaposlenih kojima je kriminologija, penologija, psihologija ili andragogija struka ili opredeljenje. Stvaranje pozitivne i stimulativne atmosfere za učenje i usklađivanje između obrazovanja, kulturno-zabavnih i rekreativno-sportskih delatnosti sa bezbednosnim merama izazov je za profesionalce koje rade ili bi trebalo da rade na resocijalizaciji osuđenih lica.

Kako osnažiti vaspitače i unaprediti tretman osuđenih lica?

Skoro da nema nauke iz korpusa društvenih i medicinskih nauka koja ne može naći svoje mesto u rešavanju problema vezanih za izvršenje kazne zatvora. Bez obrazovanja, profesionalnih veština, mogućnosti za usavršavanje i motivacije osoblja teško se mogu postići pomaci ka efikasnijem tretmanu osuđenih lica. Očigledno je da vaspitači bez podrške Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i celokupne zajednice, ostaju vezanih ruku. Preko njihovih leđa se prelamaju najteži i najvažniji problemi vezani za resocijalizaciju osuđenih lica. Zaposleni u zatvorima su često bespomoćni da učine bilo šta sem održavanja discipline i svaki pomak u smislu organizovanja obrazovnih programa, radnih i rekreativno-sportskih aktivnosti je vredan pažnje. Bez takvih aktivnosti i osoblja koje je obrazovano za adekvatno reagovanje u raznolikim kriznim situacijama i koje imaja razvijenu empatiju i pozitivne stavove ka promeni i ostvarivanju resocijalizacije osuđenih lica, pada i svrha zatvorske kazne i resocijalizacije, odnosno reintegracije.

Prof. dr Branislava Knežić

The post Uloga vaspitača u kazneno-popravnim zavodima first appeared on PrisonLIFE.

Posebno je težak položaj osuđenika sa mentalnim invaliditetom. Odredbom 12.1 Evropskih zatvorskih pravila je propisano da lica koja su duševno obolela i čije duševno stanje ne dozvoljava da budu u zatvoru moraju biti smeštena u specijalnu ustanovu. Međutim, uprkos tome, primetno je da se određeni broj osuđenih lica sa teškim mentalnim poremećajem nalazi u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija u kojima ne postoje odgovarajući uslovi za njihovo lečenje i tretman. Navedene osobe su ili došle sa već postojećim poremećajem u zavod ili su obolele u toku izdržavanja kazne. Ono što predstavlja najveći problem u ostvarivanju prava na adekvatnu medicinsku negu ovih osoba jeste nedostatak edukovanog osoblja, odnosno psihijatara, usled čega se terapija svodi samo na upotrebu medikamenata, a ne i na neki drugi adekvatan rad, na primer u obliku psihoterapije, psihosocijalne rehabilitacije i sl.

Slična situacija je i sa osobama sa fizičkim i senzornim invaliditetom, s obzirom da u zavodima često ne postoje smeštajni i drugi životni uslovi primereni vrsti i stepenu potreba osuđenih sa invaliditetom kojima je za kretanje neophodna upotreba invalidskih kolica ili drugih ortopedskih pomagala. U vezi sa ovim je i osnovno etiološko pitanje malog obima kriminaliteta osoba sa invaliditetom. Prema vladajućoj teoriji frustracije, kriminalitet osoba sa invaliditetom je posledica reakcije na frustraciju koja se javlja zbog njihove isključenosti iz društvenih tokova, što je uslovljeno samim invaliditetom kao ličnim svojstvom. Ipak, prihvatljivije nam se čini stanovište da se kriminalitet osoba sa invaliditetom može objasniti teorijom interakcionizma, pa i etiketiranja, budući da društvo svojim stereotipima i predrasudama stigmatizira osobe sa invaliditetom držeći ih na taj način izvan, kako prosocijalnih, tako i antisocijalnih tokova.

Još jedan od oblika diskriminacije sa kojim se susreću osuđenici sa invaliditetom jeste i nedostatak odgovarajućih tretmana prilagođenih njihovim potrebama. Izražen je problem nepostojanja odgovarajućih okupacionih terapija namenjenih osobama sa invaliditetom. Upravo zbog toga je od izuzetne važnosti posvetiti posebnu pažnju planiranju i realizaciji programa tretmana osuđenika sa invaliditetom, budući da je opšti cilj izdržavanja kazne zatvora da život osuđenika što više približiti životu na slobodi i time ih pripremiti za sve one izazove koje ih očekuju nakon izdržane kazne zatvora i izlaska na slobodu.

Izvor: AI: Wonder

Položaj osuđenika sa invaliditetom, iako težak, moguće je poboljšati. Potrebno je pre svega stvoriti uslove za nesmetan život i rad ove kategorije osuđenika. To se može postići uklanjanjem arhitektonskih barijera i stvaranjem pristupačnog okruženja poštovanjem odgovarajućih arhitektonskih standarda. Pozitivan primer je otvaranje novog Okružnog zatvora u Kragujevcu u kome su opremljene i prostorije za boravak osuđenika sa invaliditetom

Takođe, u cilju ostvarivanja svrhe tretmana osuđenika, neophodno je osmisliti i primeniti odgovarajuće okupacione radionice i druge oblike tretmana, koji moraju biti prilagođeni potrebama osuđenika sa različitim vrstama invaliditeta. Kada je reč o podizanju nivoa medicinske zaštite osoba sa invaliditetom, veoma je važno obezbediti da osuđenici sa invaliditetom budu pod stalnim nadzorom odgovarajućih zdravstvenih službi, imajući u vidu da samo postojanje invaliditeta, u mnogim slučajevima, predstavlja veliki rizik za opšte zdravstveno stanje osuđenika sa invaliditetom. Ovim se ne pledira za uvođenje nekog višeg nivoa zdravstvene zaštite ovih osuđenika u odnosu na opštu osuđeničku populaciju (jer bi takvo postupanje predstavljalo samo po sebi diskriminaciju), već samo ukazuje na specifičnost uticaja invalidnosti na opšte zdravstveno stanje.

Takođe, potrebno je novelirati Pravilnik o kućnom redu kazneno-popravnih zavoda i okružnih zatvora. Potrebno je obezbediti da Pravilnik bude dostupan na Brajevom pismu ili u odgovarajućem audio zapisu svim osuđenicima oštećenog vida. Osuđenom koji je osoba sa invaliditetom moraju se obezbediti uslovi smeštaja koji odgovaraju njegovim potrebama, stepenu i vrsti invaliditeta. Invaliditet se mora uzimati u obzir i prilikom formiranja grupa za tretman, kako bi se stvorili nesmetani uslovi za realizaciju tretmana prema ovoj kategoriji osuđenika. Osuđenici sa invaliditetom ostvaruju pravo na rad, shodno svojoj radnoj sposobnosti, što je od izuzetnog značaja, imajući u vidu ulogu svrsishodnog i korisnog rada u procesu resocijalizacije osuđenika. Takođe, osuđenicima sa invaliditetom bi trebalo obezbediti usluge personalnih asistenata, čime bi im se u velikoj meri olakšao život u penitencijarnim ustanovama, imajući u vidu da je ova usluga vaninstitucionalne pomoći osobama sa invaliditetom već dostupma u pojedinim gradovima u Srbiji (Beograd, Niš itd). Ovim bi se život osuđenika još više približio pozitivnim aspektima života na slobodi, što je i jedan od ciljeva izricanja i izvršenja krivičnih sankcija. Svi izneti predlozi imaju za cilj da doprinesu poboljšanju položaja osuđenika sa invaliditetom u ustanovama za izvršenje zavodskih sankcija u Srbiji i predstavljaju više ideje nego završeni koncept predloga jer o poboljšanju položaja osuđenika treba stalno brinuti, što je zakonska, a još i više moralna obaveza svih onih koji se na bilo koji način bave problemima od značaja za penologiju i penitencijarni sistem.

Pravo na život bez diskriminacije je jedno od najvažnijih ljudskih prava. Ovog prava nisu lišeni ni osuđenici sa invaliditetom. Poznato je da se na život osuđenika u raznim ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija, projektuju i svi oni socio-ekonomski uslovi života na slobodi. Osobe sa invaliditetom se suočavaju i na slobodi sa brojnim vidovima diskriminacije. U zatvorskoj sredini osuđenici se pored diskriminacije, susreću za deprivacijom sigurnosti koja može otežati, pa i onemogućiti proces njihove resocijalizacije odnosno reintegracije u društvene tokove, što je neophodno za vođenje uspešnog života na slobodi. Zbog toga je neophodno kontinuirano raditi na uklanjanju svih oblika diskriminacije prema osuđenicima sa invaliditetom. Posebno je važno podizati svest, kako osoblja zaposlenih u kazneno-popravnim zavodima i okružnim zatvorima, ostalih osuđenika, ali i samih osuđenika sa invaliditetom da je invaliditet lično svojstvo sa kojim se može živeti na potpunosti način kao sa bilo kojim drugim svojstvom, a nikako bolest koju treba lečiti U ostvarenje ideje resocijalizacije treba istinski verovati u svakom konkretnom slučaju. Jedino će tako krivičnopravni sistem biti istinski delotvoran, a zavodske krivične sankcije opravdati svoje postojanje. Na ovaj način ustanove za izvršenje krivičnih sankcija će postati uistinu mesta za resocijalizaciju lica koja su u nekom periodu svog života došla u sukob sa pravnim i društvenim normama.

Dr Filip Mirić

The post Položaj osuđenika sa invaliditetom u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija first appeared on PrisonLIFE.

Dvorište Okružnog zatvora u Beogradu, 2023. Autor fotografije: Ana Batrićević

Život osoba koje se nalaze na izvršenju zatvorske kazne, zakonskim i podzakonskim aktima, je potpuno normativno regulisan, te su propisana pravila ponašanja koja osuđeni moraju da poštuju. Poštovanje pravila ponašanja, normativna regulisanost zatvorskog života i bezbednost su primarni ciljevi penalne institucije, a zadatak korektivnog sistema je da tretmanskim delovanjem utiče na prestupnika da u budućnosti ne čini krivična dela. Upravo iz tog razloga svako ponašanje osuđenih je potrebno vrednovati. Sistem nagrađivanja i kažnjavanja je u funkciji pozitivnog uticaja na osuđene, te su kažnjavanje i nagrađivanje tesno povezani, međusobno se dopunjuju i u penalnoj rehabilitaciji imaju visok prioritet. U tretmanu osuđenih i kazna i nagrada predstavljaju način postupanja bez koga formalni sistem ne bi mogao da ostvaruje svoju svrhu.

Kazna kao sredstvo uticaja na osuđene može se primeniti jedino u situaciji kada je učinjena povreda pravila reda i bezbednosti, ili drugih pravila ponašanja koja su utvrđena Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija, a kažnjavanje za disciplinske prestupe istovremeno treba da ima i preventivnu i represivnu svrhu.

Zašto osuđeni vrše disciplinske prestupe?

Kako bismo uticali na osuđene da ne čine disciplinske prestupe, nameće se potreba za razumevanjem razloga zašto do njih dolazi. Postoji više objašnjenja zašto osuđeni čine disciplinske prestupe, te razloge treba tražiti u uslovima zatvorskog života, karakteristikama zatvora, karakteristikama i ličnosti osuđenih i neorganizovanosti zatvorske uprave. Istraživanja pokazuju da prediktore vršenja disciplinskih prestupa možemo podeliti na lične i kliničke karakteristike osuđenih i kontekstualne prediktore (veća zatvorska populacija, viši nivo aktivnosti zatvorskih bandi, veći udeo osuđenih u zatvorima ili delovima zatvora sa maksimalnim obezbeđenjem).

Normativna regulativa u Republici Srbiji

Zakon o izvršenju krivičnih sankcija propisuje lakše i teže disciplinske prestupe osuđenih, za koje se mogu izreći, u zakonom propisanom postupku, disciplinske mere. Najblaža disciplinska mera je ukor, a izriče se za lakše i teže disciplinske prestupe i to u situaciji kada je osuđenog dovoljno samo upozoriti za njegovo ponašanje. Još dve disciplinske mere se mogu izreći i za lakše i za teže disciplinske prestupe, a to su oduzimanje dodeljenih proširenih prava i pogodnosti i ograničenje ili zabrana primanja paketa do tri meseca. S druge strane, zakon propisuje i dve disciplinske mere koje se mogu izreći samo za teže disciplinske prestupe, a to su ograničavanje ili zabrana raspolaganja novcem u zavodu do tri meseca i upućivanje u samicu u slobodno vreme ili tokom celog dana i noći.

Prilikom normativnog regulisanja disciplinskih mera, vodilo se računa o humanom postupanju i zaštiti prava osuđenih. Pravilnik o disciplinskom postupku prema osuđenom propisuje da se ograničenje ili zabrana prijema paketa ne mogu odnositi na higijenske pakete, te da se zabrana raspolaganja novcem ne može odnositi na nabavku lekova, ortopedskih pomagala, pružanje neophodnih medicinskih usluga, sredstava za ličnu higijenu, dopisivanje, telefoniranje i pravnu pomoć. Dodatno, samica koja podrazumeva isključivanje iz zajedničkih aktivnosti, može se izreći samo izuzetno. S ciljem ublažavanja negativnih efekata koje samica može proizvesti, propisano je da ona ne može trajati duže od 15, odnosno 30 dana ukoliko se radi o sticaju disciplinskih prestupa. Uvažavajući princip humanog postupanja, u jednoj kalendarskog godini boravak u samici ne može biti duži od šest meseci.

Da li su disciplinske mere efikasan način rehabilitacije prestupnika?

Bez obzira što je zatvorski život potpuno normativno regulisan, pojedini osuđeni se ne pridržavaju nametnutih pravila i krši disciplinu. Ovde se prevashodno radi o osuđenima koji su nezainteresovani za ishod tretmana, ali je važno apostrofirati da oni takvim ponašanjem mogu štetno delovati i na prevaspitanje drugih osuđenih. U želji da se neadekvatno ponašanje osuđenih smanji na najmanju moguću meru u zatvorima se koristi sistem kažnjavanja. Ipak, ne možemo a da se ne zapitamo da li disciplinske mere ostvaruju svoju svrhu. U tom kontekstu ćemo se osvrnuti na pojedine disciplinske mere i eventualne praktične probleme u njihovoj realizaciji.

Iskustva iz prakse otvaraju pitanje da li primena mere kojom se ograničava ili zabranjuje prijem paketa stvara prostor za manipulacije, jer i pored izrečene disciplinske mere osuđeni mogu dobiti paket na ime drugog osuđenog. Tako, za novčanu nadoknadu, fizičku zaštitu, obećanu uslugu ili pod pretnjom i prisilom osuđeni kome je izrečena ova disciplinska mera, može dobiti paket preko drugog osuđenog. Dodatno, ukoliko se osuđenom izrekne disciplinska mera kojom se ograničava ili zabranjuje raspolaganje novcem, on može sva dobra koja bi inače nabavio u kantini zatvora dobiti preko paketa koji je adresiran na njega ili drugo osuđeno lice. I u ovoj situaciji postoji prostor za pretnje i prisile te osuđeni željena dobra može dobiti tako što će mu ih kupiti drugi osuđeni koji ima mogućnost raspolaganja novcem. Na kraju, upućivanje u samicu pojedini osuđeni mogu posmatrati kao vid odmora i priliku da se privremeno izoluju od ostalih osuđenih i svih tenzija koje zajedničko izvršenje kazne nosi.

Kada analiziramo disciplinske mere u našem sistemu, ne možemo a da ne primetimo da u određenim slučajevima sem ukora, čija je efektivnost upitna, ne postoji mogućnost izricanja druge disciplinske mere. U našem zatvorskom sistemu se nalazi veliki broj osuđenih koji su niskog socioekonomskog statusa, i nemaju kontakte sa porodicom i prijateljima, te oni svakako i ne dobijaju pakete. Iz istog razloga i zbog činjenice da nisu radno angažovani pojedini osuđeni nemaju novčana sredstva, pa njima ni disciplinska mera koja se odnosi na ograničavanje ili zabranu raspolaganja novcem ne može biti izrečena. U duhu napred rečenog, jasno je da se u zatvorima nalaze i osuđeni koji ne koriste proširena prava i pogodnosti, te im ista ni ne mogu biti oduzeta. Ako tome dodamo činjenicu da se samica izriče samo izuzetno i to za teže disciplinske prestupe, a da upućivanju u samicu prethodi obavezan lekarski pregled, neretko se dešava i da zdravstveni razlozi ne dozvoljavaju izvršenje ove mere.

Prilike za reformu?

Iako disciplinsko kažnjavanje osuđenih ima visok prioritet u penalnoj praksi, jasno je da ostavlja dosta prostora za manipulacije i da potencijalno povećava šanse da osuđeni još više učvrste neadekvatno ponašanje. Međutim, i pored toga ne treba da se odreknemo kazne kao oblika prevaspitnog delovanja. U situaciji u kojoj se sada nalazimo čini se da možemo reći da disciplinsko kažnjavanje osuđenih umanjuje efekte korektivno-rehabilitacionog rada i otežava reintegrativni proces, pre nego što podstiče korekciju ponašanja. U budućnosti treba težiti da se navedene manjkavosti svedu na minimum, kako bi disciplinsko kažnjavanje moglo da ostvari svoju svrhu. Dodatno, kao potreba se nameće i razmatranje alternativnih modela reagovanja na nedisciplinu u zatvoru, a pre svega se pitamo da li bi mere koje imaju preventivni karakter bile efektivnije.

Vera Petrović

The post Disciplinsko kažnjavanje osuđenih: izazovi i prilike za reformu first appeared on PrisonLIFE.

Način postupanja sa licima osuđenim na kaznu zatvora tema je koja oduvek zaokuplja pažnju javnosti, čini se podjednako koliko i kaznena politika sudova. O ovom važnom pitanju, neretko se pored naučne i stručne javnosti, izjašnjavaju i oni koji ne poseduju odgovarajuće znanje, što u velikom broju slučajeva može voditi stvaranju moralne panike među građanima, ali i svojevrsnoj osudi, kako onih koji sude, tako i onih koji su zaduženi za izvršenje kazne zatvora. Dodatni problemi (polemike) javljaju se u situacijama kada sud izrekne kaznu koja je bliža zakonskom minimumu, a potom pod zakonom određenim uslovima uslovno otpusti osuđeno lice. Slično uslovnom otpustu, negodovanje javnosti postoji i pri primeni prevremenog otpusta, o čemu u većini sistema odlučuje organ uprave. Iako postoje brojna suprotstavljena stanovišta, može se zauzeti stav da savremeni sistemi izvršenja krivičnih sankcija počivaju na načelu humanog postupanja sa osuđenim licima, što bi u najširem smislu trebalo da pospeši njihovu uspešnu reintegraciju u regularne društvene okvire.

Međunarodni napori za ustanovljavanje standarda

Međunarodni dokumenti u ovoj oblasti, bez obzira da li su doneti pod okriljem Ujedinjenih nacija (UN) ili određenih drugih organizacija regionalnog karaktera, poput Evropske unije (EU) teže da ustanove standarde i pravila koja će voditi ostvarenju osnovnih ciljeva koji se ogledaju u već pomenutoj reintegraciji i smanjenju stope povrata. U materiji izvršenja kazne zatvora, u međunarodnim okvirima su najznačajnija Standardna minimalna pravila o postupanju sa zatvorenicima (Pravila) koja su usvojena na Prvom kongresu UN za sprečavanje kriminaliteta i postupanju sa prestupnicima, u Ženevi 1955. godine. Rezolucijom Generalne skupštine UN br. 70/175 od 17. decembra 2015. godine, usvojena su nova –revidirana Pravila (Mendela pravila). Pri donošenju novih Pravila, između ostalog se pošlo od Univerzalne deklaracije, kao i činjenice da je u periodu od gotovo pola veka donet niz međunarodnih ugovora, koji su ratifikovani od većine zemalja, poput Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravim, odnosno Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, kao i Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka i sl.

Fotografija: Ana Batrićević

Sistematizacija pravila za različite kategorije zatvorenika

Pravila su sistematizovana na sledeći način: Uvodne napomene, Opšta pravila i Pravila koja se odnose na posebne kategorije lica: (1) osuđeni zatvorenici; (2) zatvorenici sa psihičkim poteškoćama i / ili poremećajima zdravlja; (3) uhapšena lica / lica koja čekaju na suđenje; (4) civilni zatvorenici i (5) pritvorena lica protiv kojih nije podignuta optužnica. Svaka od zasebnih celina, suštinski se nadovezuje na Opšta pravila, odnosno bavi se specifičnostima pojedinih kategorija lica lišenih slobode. Ono što je važno napomenuti, između ostalog, jeste da Pravila teže da ustanove dobre opšte usvojene principe i prakse, ali i da ostavljaju prostor za stalni razvoj u materiji zatvaranja. Takođe, treba imati u vidu da su Pravila opšteg karaktera, primenjiva na sva zatvorena lica, ali isto tako ona u nedovoljnoj meri prepoznaju osobenosti pojedinih kategorija, poput žena ili maloletnih lica.

Svrha kazne zatvora

Zaštita društva od kriminaliteta i smanjenje stope recidivizma su svrha zatvorske kazne i sličnih mera kojima se neko lice lišava slobode, pri čemu se takva svrha može ostvariti jedino ukoliko se vreme provedeno u zavodu iskoristi na način koji će dovesti do njihove što uspešnije reintegracije. Takav pristup podrazumeva nuđenje obrazovanja, stručnog usavršavanja, rad, kao i druge oblike pomoći, koji su primereni i raspoloživi, uključujući i one popravne, moralne, duhovne, socijalne, zdravstvene i sportske prirode. Sve ove aktivnosti se sprovode u odnosu na konkretno lice, u skladu sa njegovim individualnim potrebama i predviđenim programom postupanja. Razlike između života na slobodi i u kazneno-popravnoj ustanovi treba da budu svedene na najmanju moguću meru, uz poštovanje dostojanstva zatvorenika kao ljudskih bića. Pored toga, Pravila u jednom delu insistiraju na tzv. pozitivnoj diskriminaciji pa tako zavodske ustanove moraju preduzeti sve potrebne mere kako bi lica sa invaliditetom, mentalnim smetnjama ili drugim poteškoćama ravnopravno i u punoj meri učestvovala u životu u ustanovi za izvršenje krivičnih sankcija.

Priprema za otpust i individualni tretman

Osuđena lica su prepoznata kao posebna kategorija lica lišenih slobode, a nadovezujući se na Opšta pravila, u ovom delu se naglašava značaj pripreme za otpust, odnosno preduzimanje mera koje osnažuju ideju adekvatnog postpenalnog prihvata, što podrazumeva da kod postupanja sa osuđenicima ne treba naglašavati njihovo isključivanje iz zajednice, već treba isticati njihovu pripadnost društvu. Praktično, to znači da priprema za otpust otpočinje neposredno po prijemu u kazneno-popravnu ustanovu.

Individualizirani programi tretmana i procena rizika

Kako bi se ispunila opšta svrha kazne zatvora, nužno je da postoji individualizovani program postupanja, prilagođen konkretnom osuđenom licu, te da se osuđenici grupišu u različite tretmanske grupe shodno određenom programu postupanja. Mada se direktno ne pominje, u praksi se ovo grupisanje čini na osnovu procenjenog stepena rizika, primenom upitnika za procenu rizika, kapaciteta i potreba osuđenih lica. Radi razdvajanja određenih grupa osuđenika, preporučuje se i postojanje zatvora sa različitim stepenom obezbeđenja.

Podsticanje pozitivnog ponašanja i očuvanje discipline

Da bi se osuđena lica motivisala da prihvate program postupanja, afirmiše se i sistem nagrađivanja koji treba da bude takav da odgovara različitim kategorijama osuđenika i različitim načinima postupanja, a njihov cilj je da podstiču dobro ponašanje i razviju osećaj odgovornosti kod osuđenog lica. Kada je reč o redu i bezbednosti u zavodu, Pravila se jednim delom bave i disciplinskim kažnjavanjem osuđenih lica, pri čemu se polazi od zabrane torture, potom primene načela srazmernosti između učinjenog prestupa i izrečene disciplinske mere, ali i trajanjem određenih mera poput samice i sl.

Unapređenje kvaliteta života i smanjenje povrata

Iako je dat samo kratak pregled nekih od osnovnih načela na kojima počivaju Pravila, treba imati u vidu da njihovo poštovanje suštinski može doprineti poboljšanju kvaliteta života u zatvoru, a time i smanjenju stepena prizonizacije, koja je naročito izražena kod onih lica koja su osuđena na dugotrajne kazne zatvora. Pored toga, to može doprineti i odustajanju u vršenju krivičnih dela, koje se meri odsustvom recidiva.

Nikola Vujičić

The post Humanost iza rešetaka: međunarodne smernice za osuđena lica first appeared on PrisonLIFE.

Ovaj dokument je usvojen 2010. godine, a važnu ulogu u njegovom donošenju imao je Tajland na čelu sa princezom Bajrakitiyabha. Tajland je finansijski podržao proces izrade teksta dokumenta, pa je preporučeno da se pravila neformalno nazovu po glavnom gradu ove azijske države.

Bankočka pravila nisu zamena, već dopuna postojećih međunarodnih i evropskih pravila o postupanju sa zatvorenicima. Ona definišu prava žena u pojedinim oblastima kojima se postojeća dokumenta ne bave ili, pak, produbljuju postojeća prava. Sama pravila su koncipirana imajući u vidu položaj žena u mnogim državama u svetu, pa su tri ključna segmenta kojima se ovaj dokument bavi sledeća: (1) specifične potrebe žena i odgovor na njih, (2) prevencija zlostavljanja i podrška ženama sa iskustvom viktimizacije, i (3) zaštita prava dece (rođene u zatvoru i koja borave sa majkama u zatvoru kada to nacionalni propisi dozvoljavaju).

U Bankočkim pravilima su definisani osnovni principi i pravila koja se odnose na postupanje prema svim ženama u ustanovama za izvršenje zavodskih sankcija, uključujući osuđene i pritvorene žene, bez obzira na pravni osnov lišenja slobode. Sva pravila počivaju na principu nediskriminacije, pri čemu se navodi da se zadovoljavanje specifičnih potreba žena u zatvoru neće smatrati diskriminatornim postupanjem jer takav pristup osigurava postizanje rodne ravnopravnosti.

Fotografija 1. Zgrada Kazneno-popravnog zavoda za žene u Požarevcu. Autor: Ana Batrićević. Fotografija je napravljena 2019. godine uz dozvolu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde Republike Srbije, a za potrebe istraživanja čiji su rezultati objavljeni u monografiji: Pavićević, O. Ilijić, Lj., & Batrićević, A. (2020). Susret društvenog i biološkog ozelenjavanje zatvorskih zajednica. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Jedno od prvih pravila nalaže da žene treba da budu smeštene u institucijama koje nisu značajno udaljene od mesta njihovog prebivališta/boravišta, što je bitno za omogućavanje redovnih kontakata, posebno sa decom. Prilikom prijema osuđenice u ustanovu za izvršenje kazne lišenja slobode potrebno je obratiti posebnu pažnju na njenu ranjivost, obezbediti prostor da može da kontaktira porodicu i rođake, pružiti pravnu pomoć i dati potrebne informacije na jeziku koji žena razume. Takođe je istaknuto da će ženama biti omogućen kontakt sa licima izvan ustanove u cilju zbrinjavanja dece, pa i ograničeno odlaganje početka izvršavanja kazne, ukoliko je to neophodno i u najboljem je interesu dece.

Posebnu pažnju Bankočka pravila poklanjaju ličnoj higijeni i zdravstvenoj zaštiti osuđenica. Već prilikom prijema, potrebno je sprovesti kompletan lekarski pregled i identifikovati primarne zdravstvene potrebe žene. Naročita pažnja usmerena je na otkrivanje prisustva seksualno prenosivih bolesti ili bolesti koje se prenose preko krvi, potom, na mentalno zdravlje, posebno na postojanje postraumatskog stresnog poremećaja i rizik od suicida i samopovređivanja. Takođe, posebna pažnja treba da bude usmerena na identifikovanje zavisnosti od psihoaktivnih supstanci i iskustva viktimizacije seksualnim ili drugim oblicima rodno zasnovanog nasilja. Zdravstvene preglede treba da vrše osobe ženskog pola, osim u hitnim slučajevima. Uz to, prisustvo zatvorskog osoblja pregledima treba da bude izuzetak, a kada prisustvuju pregledu, onda to treba da budu žene, a sam pregled spoveden na način da se garantuje privatnost, poverljivost i dostojanstvo osuđenice. U cilju zadovoljavanja zdravstvenih potreba osuđenica, Bankočka pravila posebno apostrofiraju potrebu razvijanja i implementiranja idividualizovanih, rodno osetljivih i sveobuhvatnih programa rehabilitacije za žene sa mentalnim problemima, programa tretmana, nege i podrške ženama sa HIV virusom, programa odvikavanja od psihoaktivnih supstanci i prevencije suicida i samopovređivanja.

Polazeći od toga da većina osuđenica ima istoriju prethodnog psihičkog, fizičkog i seksualnog nasilja,[1] Bankočka pravila sadrže niz pravila usmerenih na informisanje, pomoć i podršku ženama sa iskustvom nasilja. Na primer, informisanje o njenom pravu da pokrene sudski postupak, pristup pravnoj pomoći, pristup specijalizovanoj psihološkoj pomoći i savetovanju tokom boravka u zatvoru, konsultovanje sa osuđenicom u pogledu kruga lica kojima je dozvoljena poseta i slično. Kroz primenu ovih pravila teži se obezbeđivanju sigurnog prostora u zatvoru, u kome će kroz odgovarajuće oblike pomoći i podrške, razumevanje i neosuđivanje, žene biti osnažene za prevazilaženje traume i oporavak od posledica viktimizacije.

Deo pravila odnosi se na pitanje bezbednosti i discipline. Ovo pitanje obuhvata, na primer, pretresanje osuđenica (pretresanje mora da se vrši uz puno poštovanje dostojanstva i ličnosti osuđenice, samo žensko osoblje može da vrši pretres, insistiranje na uvođenju alternativa pretresu tela u vidu skenera i slično), disciplinsko kažnjavanje (koje podrazumeva da u samicu ne smeju da se upućuju majke sa decom, trudnice i dojilje, kao i da zabrana kontakta sa porodicom, posebno decom, ne može da bude disciplinska kazna) i potrebu obezbeđivanja zaštite ženama koje dožive nasilje tokom boravka u zatvoru.

Fotografija 2. Zgrada Kazneno-popravnog zavoda za žene u Požarevcu. Autor: Ana Batrićević. Fotografija je napravljena 2019. godine uz dozvolu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde Republike Srbije, a za potrebe istraživanja čiji su rezultati objavljeni u monografiji: Pavićević, O. Ilijić, Lj., & Batrićević, A. (2020). Susret društvenog i biološkog ozelenjavanje zatvorskih zajednica. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja

Odvajanje od kuće, te fizičko i psihičko razdvajanje od dece i porodice je svakako najteža psihološka posledica zatvaranja za žene, odnosno najteži vid zatvorske deprivacije, a žene su najčešće jedini ili primarni staratelj dece, često samohrane majke. Zbog toga se u Bankočkim pravilima posebno insistira na ohrabrivanju kontakata sa porodicom, decom, starateljima ili zakonskim zastupnikom dece, i redovnim posetama (posebno posetama bračnog druga, odnosno partnera i/ili dece i to u prostoru koji je za to namenjen).

Bankočka pravila pažnju usmeravanju na postupanje prema trudnicama, majkama sa decom i dojiljama, maloletnicama i sa drugim posebno ranjivim kategorijama žena u zatvoru, kao što su strane državljanke i pripadnice manjinskih grupa (etničkih ili verskih).

Kako bi se predviđena pravila adekvatno i u potpunosti implementirala u praksi, Bankočka pravila insistiraju na redovnoj obuci zaposlenih, odnosno, na jačanju kapaciteta za bavljenje posebnim potrebama i zahtevima osuđenica u pogledu položaja i tremana, socijalne reintegracije i održavanje bezbednog i rehabilitativnog okruženja u zatvoru. Uz to, ističe se potreba za razvijanjem otvorenih zatvora, ustanova na pola puta i društveno zasnovanih programa, što treba da olakša ženi izlazak na slobodu. Najzad, u saradnji sa službama probacije, socijalne zaštite, lokalnom zajednicom i organizacijama civilnog društva potrebno je osmisliti i implementirati programe pripreme za izlazak na slobodu i postpenalne pomoći, koji će takođe uzeti u obzir specifične potrebe žena, što je od sštinskog značaja za prevenciju povrata.

Prof. dr Sanja Ćopić

[1] Nikolić-Ristanović, V. (2000). Od žrtve do zatvorenice – nasilje u porodici i kriminalitet žena. Beograd: Viktimološko društvo Srbije i Prometej-Beograd.

The post Žene u zatvoru i Bankočka pravila first appeared on PrisonLIFE.

Kao i svi drugi članovi društva, osobe sa različitim oblicima i stepenima ometenošću mogu prekršiti zakonske norme i naći se pred izvršenjem kazne zatvora. Istraživanja koja su se bavila postupanjem prema osobama sa ometenošću u krivičnom postupku i tokom izvršenja kazne zatvora uočila su brojne nejednakosti kojima su izložene, uključujući neprilagođenost okruženja ili nedostupnost odgovarajućih usluga tretmana i rehabilitacije.

Postupanje prema osobama sa ometenošću koja su u sukobu sa zakonom zavisi od više faktora. Od velikog su značaja preovlađujući društveni stavovi prema prestupnicima sa ometenošću, ali generalno i prema osobama sa ometenošću. Ipak, kao najuticajniji, izdvaja se uređenost sistema krivičnog pravosuđa, socijalnih službi i drugih odgovarajućih pružalaca usluga pomoći, podrške i zaštite. Funkcionalnost navedenih sistema, u interakciji sa adekvatnim zakonodavstvom u oblasti mentalnog zdravlja, preduslov je za oblikovanje odgovarajuće društvene rekacije. Posledično, način na koji funkcionišu socijalne i druge odgovarajuće službe može uticati na način na koji se učinioci tretiraju u sistemu krivičnog pravosuđa.

Upravljanje zatvorima u kojima kaznu izvršavaju osuđenici sa ometenošću podrazumeva obezbeđivanje određenih preduslova. U literaturi se navode pogodnosti koje obuhvataju ne samo prilagođavanje okruženja i sadržaja aktivnosti, već i celokupne infrastrukture, odnosno izgradnju i održavanje objekata koji podržavaju usluge pomoći, podrške i zaštite. Pored toga, nužni preduslovi su i kontinuiranost u održavanju socijalnih kontakata, prvenstveno kontakata sa porodicom osuđenika, kao i poštovanje defektološkog principa kontinuiranosti rehabilitacionog tretmana i bavljenja rekreativnim i željenim slobodnim aktivnostima.

O testiranju na neurorazvojne poremećaje i tretmanu osuđenih lica sa različitim oblicima ometenosti

Osobe sa različitim vidovima ometenosti, uključujući intelektualnu ometenost i granična stanja inteligencije, ne dobijaju potrebnu stručnu podršku i tretmanske usluge u zatvoru. Zatvorsko okruženje je posebno teško osobama sa ometenošću da u njemu funkcionišu. To se, najpre, javlja zbog strukturalnih, proceduralnih i komunikativnih barijera koje su zatvorskom okruženju svojstvene, a koje isključuju i stavljaju u nepovoljniji položaj ovu grupu osuđenika.

Osuđena lica sa smetnjama u učenju ili nižim nivoom pismenosti često nemaju dovoljno razvijene verbalne i adaptivne veštine ili veštine čitanja i pisanja. Veštine čitanja i pisanja su, pak, neophodne kako bi se osuđenici uključili u tretmane, terapije ili obuke u zatvoru, a svakako su nužne za uspešnu socijalnu reintegraciju nakon izlaska iz zatvora.

Sa druge strane, osuđenicima sa oštećenjem sluha najtežeg stepena, odnosno gluvim osuđenicima neke usluge su nedostupne bez obzira što imaju na njih zagarantovano pravo na osnovu trajnog invaliditeta. Konkretno, uskraćen im je tumač znakovnog jezika na prijemnom odeljenju, onemogućen pristup obrazovnim aktivnostima, a nailaze i na barijere pri radnom angažovanju. U mnogim slučajevima gluvi osuđenici ističu da uskraćivanje komunikacije i nerazumevanje onoga šta se dešava oko njih vodi ka osećanjima zbunjenosti i izolovanosti, ali i nemogućnosti da prate zatvorski režim na isti način kao ostali osuđenici. Ovakav položaj se, prema tvrdnjama samih osuđenika, direktno odražava na njihovo mentalno zadravlje i odnos sa drugim osuđenicima, kao i sa zatvorskim osobljem.

Prateći efekate programa skrininga na ispodprosečna ili granična stanja inteligencije kod osuđenih lica u prijemnom odeljenju u tri zatvora u Engleskoj, uočen je niz pozitivnih promena. Naime, uprave ovih zatvora su samoinicijativno izvršile izvesna prilagođavanja iako im nadležno Ministarstvo pravde nije obezbedilo potrebne resurse. Konkretno, osuđenicima kod kojih je skriningom ukazano na moguće prisustvo ispodprosečnih intelektualnih sposobnosti ili problema u učenju su ponuđeni neki od brojnih programa učenja i obuke u zatvoru, kao i priprema za otpust, uključujući upućivanje na odgovarajuće servisne resurse i usluge u zajednici. Kako bi se obezbedila kontinuiranost u tretmanu i nakon otpusta, ovi osuđenici su, takođe, bili upućeni i na postojeće službe rehabilitacije i edukacije i psihološke podrške u zatvoru, a koje su počele da sarađuju sa sličim službama van zatvora, potvrđujući značaj na naučnim dokazima potvrđene prakse.

O otpuštanju iz zatvora i socijalnoj reintegraciji osuđenih lica sa ometenošću

Nakon otpuštanja iz zatvora, osuđenici ispodprosečnih intelektualnih sposobnosti su često bez odgovarajućeg zaposlenja i sa ograničenim društvenim kontaktima. Uz to, ovi osuđenici dobijaju nedovoljno podrške u zajednici, a česti su i ponovni informativni razgovori sa policijom. U odnosu na procenu rizika, veća je verovatnoća da će osuđenici ispodprosečnih intelektualnih sposobnosti biti ocenjeni kao srednji stepen rizika od ponovnog vršenja krivičnih dela nakon izlaska iz zatvora nego osuđenici iz opšte populacije.

Prema rečima bivših osuđenika ispodprosečnih intelektualnih sposobnosti, nakon izlaska iz zatvora izostaje međusobno poštovanje između njih, kao korisnika usluga sa jedne strane, i osoblja iz službi socijalne zaštite, uslovnog otpusta ili zdravstvene zaštite, kao pružalaca usluga sa druge strane. Sve to otežava položaj osuđenih lica u post-penalnom periodu.

Važno je napomenuti da profesionalna rehabilitacija ima značajan uticaj na zapošljavanje osuđenih lica sa ometenošću nakon otpusta iz zatvora, kao i da postoji dosledan i pozitivan odnos između korišćenja bilo koje vrste rehabilitacione usluge i nalaženja posla.

Rezultati nekih istraživanja o povratu osuđenika ometenošću

Kada je reč o povratu osuđenika ispodprosečnih intelektualnih sposobnosti, preko 80% je ranije osuđivano na kaznu zatvora, dok se 45% njih vratilo u zatvor u roku od dve godine nakon otpusta na slobodu u poređenju sa samo 20% osuđenika iz opšte populacije. Prema podacima iz druge studije, stopa povrata iznosi 41% u ovoj populaciji.

Istraživanja ističu i karakterističan obrazac povrata. Naime, osuđenici ispodprosečnih intelektualnih sposobnosti ili sa drugim razvojnim smetnjama su rizična grupa za povrat, imajući u vidu njihova iskustva pre lišavanja slobode i ograničenu stručnu obuku i obuku u vezi sa poslom koju su pohađali u zatvoru.

Drugi autori su, pak, ispitivali od čega povrat u ovoj populaciji osuđenika zavisi. Prethodna istorija činjenja krivičnih i prekršajnih dela, tačnije broj prethodnih dela, vršenje krivičnih dela protiv imovine i krivičnih dela vezanih za opojne droge, zatim kršenje uslovnog otpusta i istoriju zloupotrebe supstanci potvrđeni su kao značajni faktori povrata. Povrat je doveden u vezu i sa nestabilnim ili neodgovarajućim smeštajem i nezaposlenošću, a veliki uticaj ima i istorija psihijatrijskih stanja ili poremećaja.

Zaključak

Imajući u vidu sve navedeno, reintegracija osuđenika i prevencija povrata kroz programe obuke i pomoć pri zapošljavanju je važna za sve osuđeničke populacije, uključujući i osuđenike sa različitim oblicima i stepenima ometenosti. Ovi osuđenici su grupa sa složenom istorijom i karakteristikama. Njihova uspešna socijalna reintegracija predstavlja izazov ne samo stručnim službama, odnosno servisima za pružanje podrške, već i kazneno-popravnom sistemu u celini. Zbog toga bi rana identifikacija osoba sa smetnjama u učenju ili bilo kojim drugim vidom razvojnih poremećaja ili tipom ometenosti odraslog doba bila od vitalnog značaja za uspešnost izvršenja kazne zatvora.

Uspostavljanje programa obuka, izgradnja kapaciteta i senzibilizacija zaposlenih, pre svega tretmanskih službenika i pripadnika službi obezbeđenja, važna je i za prepoznavanje razvojnih smetnji i pružanje adekvatne podrške u zatvorskom okruženju. Kada je reč o osuđenim licima ispodprosečnih intelektualnih sposobnosti, programi za razvoj adaptivnih i socijalnih veština zasnovani na postulatima defektološke nauke bi mogli biti ključni za pozitivno prilagođavanje životu u zatvoru i aktivno učestvovanje u zatvorskim aktivnostima.

Milena Milićević i Ljeposava Ilijić

Napomena: Tekst je delom preuzet iz naučnog članka Milićević, M. & Ilijić Lj. (2022). Osobe sa intelektualnom ometenošću i kršenje zakonskih normi – o pojedinim karakteristikama populacije i izazovima u izvršenju kazne zatvora. Zbornik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, 41(1), 41-53.

The post Osobe sa ometenošću i izvršenje kazne zatvora: Karakteristike populacije i izazovi u pružanju tretmana first appeared on PrisonLIFE.