Negativne posledice zatvaranja i kako ih prevazići
Prva studentska poseta zatvoru naterala me je da se i danas pitam: kako „izmeniti“ i očovečiti život onih koji su potisnuti od života u zabravljene zgrade, opasane zidovima i rešetkama? Samo prisilnim i represivnim merama teško, jer se time ne može sačuvati dostojanstvo ljudskog bića. A ni smanjiti kriminalitet.
Iako se od uspostavljanja prvih zatvora uviđaju negativne posledice lišavanja slobode osuđenih lica, nada u njihovo popravljanje je i dalje izazov za one koji su ih zatvorili. Život u zatvoru čoveka stavlja neprekidno u situacije pune prisile, prinude, straha, netrpeljivosti, frustracija, uskraćenosti što je praćeno raznolikim ličnim krizama i negativnim reakcijama. Zatvorski režim i status osuđenog lica, samo po sebi se razume, nisu oaze dobrote, saradljivosti, topline ljudske reči i sigurnosti. Međutim, to ne znači da i u takvim uslovima ne postoje mere drugačije od zastrašivanja, samica i udaraca po duši i telu.
Obrazovanje, osposobljavanje i razni edukativni programi se naziru kao dobri znaci na tom putu. Promene ponašanja osuđenih lica predstavljaju veliki izazov za sve one koji se bave problemima zatvorskih kazni, u praksi i u nauci, a obrazovane delatnosti bi trebalo da opravdaju očekivanja zajednice. Bilo kakav vid obrazovanja može životu iza žice dodati i nešto više od nade za život bez vraćanja krivičnim delima.
Fotografija: Ana Batrićević
Obrazovanje osuđenih lica kao međunarodni standard
Kako ispuniti vreme u zatvoru problem je i zaposlenih u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija i osuđenih lica. Obrazovanje je jedna od svsrsihodnih aktivnosti koja se nedovoljno koristi. Uz rad i slobodne aktivnosti, obrazovanje bi trebalo da pripremi osuđeno lice za život na slobodi kao i da ublaži posledice života u zatvoru
Značaj obrazovanja kao sastavnog dela tretmana u zatvorima, prepoznata je od strane međunarodnih organizacija koje naglašavaju da je obrazovanje jedno od osnovnih ljudskih potreba, ali i ljudsko pravo koje je od suštinskog značaja za lični razvoj. Ako se uporedi Zakon o izvršenju krivičnih sankcija s međunarodnim standardima posebno sa Evropskim zatvorskim pravilima može se zaključiti da je postojeći normativni okvir dovoljan za regulisanje organizovanja obrazovanja, rada i slobodno-rekreativnih aktivnosti osuđenih lica. Međutim, nova/stara rešenja u zakonima su osuđena na propast ako zakonske odredbe ne postanu sastavni deo života u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija.
Ukoliko osuđenom licu nije data mogućnost da se uključi u formalne oblike obrazovanja i obučavanja onda se otvara prostor za „zatvoreničko učenje“ odnosno negativne međusobne uticaje osuđenih i iskusne „mentore“ iz osuđeničkih grupa.
Fotografija: Naslovna strana knjige „Obrazovanje i resocijalizacija: metode merenja“ prof. dr Branislave Knežić, koja je objavljena 2001. godine u Beogradu od strane Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva
Čemu obrazovanje osuđenih lica?
Određujući svrhu zatvorske kazne u članu 43 Zakona o izvršenju krivičnih sankcija zakonodavac se u stvari hvata u koštac sa suštinskim vaspitno-obrazovnim problemima čoveka, što podrazumeva:
-promenu ponašanja i odnosa prema kriminalitetu;
-pripremanje za zanimanja koja će biti konkurentna za tržište rada i
-pružanje znanja koja će im olakšati socijalnu reintegraciju i život na slobodi.
Onaj ko bi ispunio svrhu zatvorske kazne dao bi i odgovor na pitanje: čemu obrazovanje osuđenika? Sledeći razlozi mogu se uzeti u obzir prilikom davanja odgovora na to pitanje.
Učenje i obrazovanje:
- postaju neminovnost savremenog čoveka, pa i kada je u zatvoru
- olakšavaju prilalagođavanje uslovima u zatvoru i očuvanju fizičkog i mentalnog zdravlja osuđenih lica
- omogućavaju suzbijanje nepismenosti i pružanje druge šanse kroz funkcionalno osnovno obrazovanje odraslih
- pogoduju stručnom osposobljavanju (dokvalifikaciji, prekvalifikaciji, obuci)
- doprinose zaštiti od „kriminalnih infekcija“ i učenju veština „izbavljanja“ od nasilnog i agresivnog ponašanja
- osposobljavaju osobu za rešavanje različitih problema u porodici kao i za odgovorno roditeljstvo
- unapređuju veštinu komunikacije, kao i druge socijalne veštine i veštine neophodne za obavljanje osnovnih građanskih dužnosti
- mogu doprineti smanjenju nezaposlenosti i recidivizma
- mogu doprineti povećanju društvene uključenoati.
Izazovi u vezi sa obrazovanjem osuđenih lica
Izazovi povezani sa obrazovanjem osuđenih lica počinju od toga da su oni silom zakona dospeli u zatvore, u kojima teško mogu prepoznati pozitivne strane. Iskušenja se odnose kako na osobenosti lica lišenih slobode (starost, pol, prethodni nivo obrazovanja i teškoće u učenju, motivacija za učenje, ranija zaposlenost itd.) tako i na probleme društva i zatvora (mogućnosti organizovanja obrazovanja, osposobljenost i motivisanost kadrova, sigurnosni razlozi, saradnja sa nevladinim organizacijama itd.)
Izbor i broj osuđenih lica koja mogu biti uključena u obrazovne programe ograničen je i finansijskim, prostornim i kadrovskim mogućnostima zatvora i brojem programa. Prikladnost programa, želja osoblja da se isti provedu kao i motivisanost i sposobnosti osuđenika preduslovi su za uspešnost obrazovanja kao dela tretmana. Organizovanje obrazovanja prema potrebama osuđenika i šire društvene zajednice omogućilo bi da društvo u drugačijem svetlu sagleda svoju odgovornost prema osuđenicima.
Grafički prikaz dela rezultata kvalitativnog istraživanja sprovedenog u okviru PrisonLIFE projekta, koji se odnosi na mišljenje osuđenih lica o tome koji faktori povezani sa obrazovanjem doprinose povećanju a koji smanjenju kvaliteta zatvorskog života. Fotografije: Ana Batrićević
Promena kao smisao obrazovnog procesa
Ako pođemo od toga da je zadatak celokupnog obrazovanja usvajanje znanja, veština, navika s ciljem promene pojedinca u određenoj dimenziji ličnosti onda možemo zaključiti da je ta promena još potrebnija kada su u pitanju osuđena lica. Suočavanje s pitanjem čemu obrazovanje je sučeljavanje sa temeljnim ontološkim i aksiološkim osnovama obrazovanja. Odgovori se tiču same suštine čoveka, odnosno očovečenja. U tom smislu, može se reći da zdravorazumska i filozofska misao čoveku „poverava“ obrazovni proces.
Nemamo iluziju da ljudi čine krivična dela jedino iz neznanja i da će sticanje znanja i veština, bez moralnih vrednosti i promena u društvu, osuđenike vratiti životu bez kriminala. Ali, svesni smo da je obazovanje ona karika čiju korisnost i značaj u penološkoj andragogiji niko ne poriče. Kakva god da je veza obrazovanja i „popravljanja“ osuđenih lica jasno je da nisu uzajamno isključeni već isprepletani u nastojanju da se očuva ljudski integritet.
Prof. dr Branislava Knežić