Dvorište Okružnog zatvora u Beogradu, 2023. Autor fotografije: Ana Batrićević
Život osoba koje se nalaze na izvršenju zatvorske kazne, zakonskim i podzakonskim aktima, je potpuno normativno regulisan, te su propisana pravila ponašanja koja osuđeni moraju da poštuju. Poštovanje pravila ponašanja, normativna regulisanost zatvorskog života i bezbednost su primarni ciljevi penalne institucije, a zadatak korektivnog sistema je da tretmanskim delovanjem utiče na prestupnika da u budućnosti ne čini krivična dela. Upravo iz tog razloga svako ponašanje osuđenih je potrebno vrednovati. Sistem nagrađivanja i kažnjavanja je u funkciji pozitivnog uticaja na osuđene, te su kažnjavanje i nagrađivanje tesno povezani, međusobno se dopunjuju i u penalnoj rehabilitaciji imaju visok prioritet. U tretmanu osuđenih i kazna i nagrada predstavljaju način postupanja bez koga formalni sistem ne bi mogao da ostvaruje svoju svrhu.
Kazna kao sredstvo uticaja na osuđene može se primeniti jedino u situaciji kada je učinjena povreda pravila reda i bezbednosti, ili drugih pravila ponašanja koja su utvrđena Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija, a kažnjavanje za disciplinske prestupe istovremeno treba da ima i preventivnu i represivnu svrhu.
Zašto osuđeni vrše disciplinske prestupe?
Kako bismo uticali na osuđene da ne čine disciplinske prestupe, nameće se potreba za razumevanjem razloga zašto do njih dolazi. Postoji više objašnjenja zašto osuđeni čine disciplinske prestupe, te razloge treba tražiti u uslovima zatvorskog života, karakteristikama zatvora, karakteristikama i ličnosti osuđenih i neorganizovanosti zatvorske uprave. Istraživanja pokazuju da prediktore vršenja disciplinskih prestupa možemo podeliti na lične i kliničke karakteristike osuđenih i kontekstualne prediktore (veća zatvorska populacija, viši nivo aktivnosti zatvorskih bandi, veći udeo osuđenih u zatvorima ili delovima zatvora sa maksimalnim obezbeđenjem).
Normativna regulativa u Republici Srbiji
Zakon o izvršenju krivičnih sankcija propisuje lakše i teže disciplinske prestupe osuđenih, za koje se mogu izreći, u zakonom propisanom postupku, disciplinske mere. Najblaža disciplinska mera je ukor, a izriče se za lakše i teže disciplinske prestupe i to u situaciji kada je osuđenog dovoljno samo upozoriti za njegovo ponašanje. Još dve disciplinske mere se mogu izreći i za lakše i za teže disciplinske prestupe, a to su oduzimanje dodeljenih proširenih prava i pogodnosti i ograničenje ili zabrana primanja paketa do tri meseca. S druge strane, zakon propisuje i dve disciplinske mere koje se mogu izreći samo za teže disciplinske prestupe, a to su ograničavanje ili zabrana raspolaganja novcem u zavodu do tri meseca i upućivanje u samicu u slobodno vreme ili tokom celog dana i noći.
Prilikom normativnog regulisanja disciplinskih mera, vodilo se računa o humanom postupanju i zaštiti prava osuđenih. Pravilnik o disciplinskom postupku prema osuđenom propisuje da se ograničenje ili zabrana prijema paketa ne mogu odnositi na higijenske pakete, te da se zabrana raspolaganja novcem ne može odnositi na nabavku lekova, ortopedskih pomagala, pružanje neophodnih medicinskih usluga, sredstava za ličnu higijenu, dopisivanje, telefoniranje i pravnu pomoć. Dodatno, samica koja podrazumeva isključivanje iz zajedničkih aktivnosti, može se izreći samo izuzetno. S ciljem ublažavanja negativnih efekata koje samica može proizvesti, propisano je da ona ne može trajati duže od 15, odnosno 30 dana ukoliko se radi o sticaju disciplinskih prestupa. Uvažavajući princip humanog postupanja, u jednoj kalendarskog godini boravak u samici ne može biti duži od šest meseci.
Da li su disciplinske mere efikasan način rehabilitacije prestupnika?
Bez obzira što je zatvorski život potpuno normativno regulisan, pojedini osuđeni se ne pridržavaju nametnutih pravila i krši disciplinu. Ovde se prevashodno radi o osuđenima koji su nezainteresovani za ishod tretmana, ali je važno apostrofirati da oni takvim ponašanjem mogu štetno delovati i na prevaspitanje drugih osuđenih. U želji da se neadekvatno ponašanje osuđenih smanji na najmanju moguću meru u zatvorima se koristi sistem kažnjavanja. Ipak, ne možemo a da se ne zapitamo da li disciplinske mere ostvaruju svoju svrhu. U tom kontekstu ćemo se osvrnuti na pojedine disciplinske mere i eventualne praktične probleme u njihovoj realizaciji.
Iskustva iz prakse otvaraju pitanje da li primena mere kojom se ograničava ili zabranjuje prijem paketa stvara prostor za manipulacije, jer i pored izrečene disciplinske mere osuđeni mogu dobiti paket na ime drugog osuđenog. Tako, za novčanu nadoknadu, fizičku zaštitu, obećanu uslugu ili pod pretnjom i prisilom osuđeni kome je izrečena ova disciplinska mera, može dobiti paket preko drugog osuđenog. Dodatno, ukoliko se osuđenom izrekne disciplinska mera kojom se ograničava ili zabranjuje raspolaganje novcem, on može sva dobra koja bi inače nabavio u kantini zatvora dobiti preko paketa koji je adresiran na njega ili drugo osuđeno lice. I u ovoj situaciji postoji prostor za pretnje i prisile te osuđeni željena dobra može dobiti tako što će mu ih kupiti drugi osuđeni koji ima mogućnost raspolaganja novcem. Na kraju, upućivanje u samicu pojedini osuđeni mogu posmatrati kao vid odmora i priliku da se privremeno izoluju od ostalih osuđenih i svih tenzija koje zajedničko izvršenje kazne nosi.
Kada analiziramo disciplinske mere u našem sistemu, ne možemo a da ne primetimo da u određenim slučajevima sem ukora, čija je efektivnost upitna, ne postoji mogućnost izricanja druge disciplinske mere. U našem zatvorskom sistemu se nalazi veliki broj osuđenih koji su niskog socioekonomskog statusa, i nemaju kontakte sa porodicom i prijateljima, te oni svakako i ne dobijaju pakete. Iz istog razloga i zbog činjenice da nisu radno angažovani pojedini osuđeni nemaju novčana sredstva, pa njima ni disciplinska mera koja se odnosi na ograničavanje ili zabranu raspolaganja novcem ne može biti izrečena. U duhu napred rečenog, jasno je da se u zatvorima nalaze i osuđeni koji ne koriste proširena prava i pogodnosti, te im ista ni ne mogu biti oduzeta. Ako tome dodamo činjenicu da se samica izriče samo izuzetno i to za teže disciplinske prestupe, a da upućivanju u samicu prethodi obavezan lekarski pregled, neretko se dešava i da zdravstveni razlozi ne dozvoljavaju izvršenje ove mere.
Prilike za reformu?
Iako disciplinsko kažnjavanje osuđenih ima visok prioritet u penalnoj praksi, jasno je da ostavlja dosta prostora za manipulacije i da potencijalno povećava šanse da osuđeni još više učvrste neadekvatno ponašanje. Međutim, i pored toga ne treba da se odreknemo kazne kao oblika prevaspitnog delovanja. U situaciji u kojoj se sada nalazimo čini se da možemo reći da disciplinsko kažnjavanje osuđenih umanjuje efekte korektivno-rehabilitacionog rada i otežava reintegrativni proces, pre nego što podstiče korekciju ponašanja. U budućnosti treba težiti da se navedene manjkavosti svedu na minimum, kako bi disciplinsko kažnjavanje moglo da ostvari svoju svrhu. Dodatno, kao potreba se nameće i razmatranje alternativnih modela reagovanja na nedisciplinu u zatvoru, a pre svega se pitamo da li bi mere koje imaju preventivni karakter bile efektivnije.
Vera Petrović