Zašto je važno odgovoriti na izazove starenja osuđeničke populacije?
Porast udela starijih od 50 godina u ukupnom broju punoletnih osuđenih lica može se uočiti kako u svetu tako i u Srbiji. Imajući u vidu da starija lica imaju specifične zdravstvene, socijalne i psihološke potrebe, te da se nalaze u povećanom riziku od viktimizacije i višestruke diskriminacije, starenje osuđeničke populacije sa sobom nosi niz izazova za sistem izvršenja krivičnih sankcija. Neophodnost poštovanja osnovnih ljudskih prava zagarantovanih svim osuđenim licima još više dolazi do izražaja kada su u pitanju starija lica koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora, budući da su ona posebno ranjiva zbog svoje životne dobi i izazova koje ona sa sobom nosi. Zato je potrebno razmotriti moguće pristupe prilagođavanju uslova života u zatvoru zdravstvenim, psihološkim i socijalnim potrebama starijih osuđenih lica.
Dva pristupa problemu starenja populacije lica na izdržavanju kazne zatvora
Do sada su se izdvojila dva pristupa rešavanju problema starenja populacije lica koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora. Prvi podrazumeva segregaciju, odnosno fizičko izdvajanje starijih lica od ostalih osuđenih lica u posebna odeljenja zavoda za izvršenje krivičnih sankcija. Drugi se zasniva na njihovoj inkluziji, odnosno potpuno jednakom tretmanu sa ostalim licima koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora, u smislu boravka u zajedničkim prostorijama i učestvovanja u zajedničkim aktivnostima. Svaki pristup ima određene prednosti i nedostatke, na koje je potrebno ukazati kako bi se utvrdilo koji bi bio najpodesniji za primenu u sistemu izvršenja krivičnih sankcija Republike Srbije.
Segregacija – fizičko izdvajanje starijih od ostalih lica koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora
Ovakav pristup podrazumeva da se starija osuđena lica tokom izdržavanja kazne zatvora izdvoje u posebno odeljenje, kako bi se omogućilo da budu fizički razdvojena od ostalih osuđenih, ili da u nekim momentima budu u zajedničkim prostorijama, ali u vreme kada ostala osuđena lica u njima ne borave. Pomenuti pristup ne isključuje ni pravljenje posebnih kaznenih ustanova samo za starija osuđena lica. Sa jedne strane, takav pristup bi u znatnoj meri redukovao rizik od viktimizacije starijih osuđenih lica, pre svega u smislu isključenja mogućnosti da dođe do ispoljavanja verbalnog ili fizičkog nasilja prema starijim osuđenim licima od strane mlađih. Istovremeno, omogućilo bi se da starija osuđena lica borave u prostorijama i učestvuju u aktivnostima koje su prilagođene njihovim fizičkim, psihičkim i socijalnim potrebama.
Sa druge strane, treba imati u vidu da nisu sva starija osuđena lica istih psihičkih i fizičkih sposobnosti, da nemaju isto zdravstveno stanje, da su osuđena za različita krivična dela, da u pogledu svakog od njih postoje različiti bezbednosni rizici, te da se njihove psiho-fizičke potrebe i mogućnosti ne mogu procenjivati samo na osnovu njihovih godina. U tom smislu, pristup zasnovan na segregaciji mogao bi dovesti do toga da se neka lica samo zbog svojih godina neopravdano izoluju od ostalih osuđenih, te da im se uskrati pristup zajedničkim aktivnostima koje bi mogle imati pozitivan efekat na njihovo fizičko i mentalno zdravlje i blagostanje. Kao primer mogle bi se navesti različite aktivnosti na otvorenom prostoru poput sportskih aktivnosti, rada sa životinjama, hortikulture i drugih aktivnosti za koje je potvrđeno da imaju blagotvorna dejstva na ljudsko zdravlje, psihu i emocije. Ukoliko bi za to postojala volja i spremnost zaposlenih u sistemu izvršenja krivičnih sankcija, takve aktivnosti mogle bi se organizovati posebno za starija osuđena lica, a u skladu sa njihovim potrebama, mogućnostima i interesovanjima. To je posebno važno u slučaju starijih osuđenih lica kod kojih se tokom izdržavanja kazne razvila neka bolest, koja možda ne iziskuje smeštaj u Specijalnu zatvorsku bolnicu ali svakako zahteva poseban tretman, poput, na primer demencije ili depresije.
Fotografija: Ana Batrićević
Inkluzija – boravak starijih sa ostalim osuđenim licima
Boravak starijih osuđenih lica zajedno sa ostalim osuđenim licma ima svoje prednosti, u smislu da omogućava njihov ravnopravan tretman i, samim tim, onemogućava da se ona osećaju diskriminisano i izolovano. U tom kontekstu, inkluzivni pristup mogao bi na neki način da obogati svakodnevicu starijih osuđenih lica, njihovim uključivanjem u zajedničke aktivnosti, a u skladu sa njihovim mogućnostima i interesovanjima. U takvim situacijama, ipak, trebalo bi prilagoditi prostor potrebama starijih osuđenih lica, pre svega tako da odgovara njihovim zahtevima u pogledu kretanja, ali i bezbednosti. Osim toga, trebalo bi naročito pojačati nadzor prilikom zajedničkih aktivnosti u kojima učestvuju i starija i mlađa osuđena lica, ne bi li se na vreme sprečila viktimizacija starijih osuđenih lica od strane mlađih.
Moguća rešenja problema starenja populacije osuđenih lica u zatvorima u Srbiji
U Republici Srbiji, raspoređivanje osuđenih lica u ustanove za izvršenje krivičnih sankcija i njihovo razvrstavanje po odeljenjima (zatvoreno, poluotvoreno, otvoreno) u okviru tih ustanova vrši se na osnovu različitih kriterijuma, pri čemu okolnost da je neko lice starije od, na primer 50 ili 60 godina nije nigde izričito navedena. Međutim, prilikom razvrstavanja osuđenog lica vodi se računa o: dužini kazne; načinu dolaska na izdržavanje kazne; odnosu prema krivičnom delu i kazni; vrsti i težini krivičnog dela; ranijoj osuđivanosti; drugom krivičnom postupku ili izrečenoj kazni; psihološkim, pedagoškim, socijalnim osobenostima, bezbednosnim rizicima i potrebama osuđenog; ponašanju tokom ranijeg izdržavanja krivične sankcije u odgovarajućoj instituciji, kao i drugim činjenicama bitnim za razvrstavanje, predviđenim upitnikom za osuđena lica za procenu rizika, gde spada i starosna dob osuđenog lica. U okviru sistema za izvršenje krivičnih sankcija u Srbiji ne postoji posebna ustanova ili odeljenje u okviru neke od postojećih ustanova, koje bi posebno bilo namenjeno starijim osuđenim licima i prilagođeno isključivo njihovim potrebama. Konstantan porast broja starijih osuđenih lica i predviđanja da će ih u budućnosti biti više govori u prilog tome da treba razmotriti uvođenje neke od pomenutih opcija – bilo da je reč o posebnoj ustanovi, posebnim odeljenjima u okviru postojećih ustanova ili sveobuhvatnim merama prilagođavanja uslova života i rada u postojećim ustanovama potrebama starijih osuđenih lica. Čini se da bi prilagođavanje uslova u postojećim ustanovama bilo najjednostavnije sprovesti, budući da ono ne zahteva promenu važećih zakonskih i podzakonskih akata, već infrastrukturna, materijalna i ulaganja u smislu ljudskih resursa.
Ana Batrićević i Ivana Stevanović