Zapitati se o odnosu između kriminalnog ponašanja i broja dece možda zvuči neobično i zbunjujuće. Ali ako ste kojim slučajem evolucioni društveni naučnik ne mora biti tako. Evolucioni psiholozi i bihejvioralni ekolozi (odnosno istraživači iz oblasti evolucionih društvenih nauka) mogli bi pretpostaviti da je kriminalno ponašanje zapravo adaptivno. Ovakva objašnjenja se nazivaju ultimativna jer se baziraju na evolucionim procesima kao što je na primer prirodna selekcija. Preciznije, kriminalno ponašanje se može posmatrati u kontekstu evoluciono-biološkog konceptualnog okvira koji se naziva Teorija Životne Istorije. Ovaj teorijski okvir predviđa da će jedinke koje žive u takozvanim „oštrim“ sredinama imati specifičan obrazac adaptacije koji se reflektuje i na reproduktivni uspeh (sredinska oštrina je svaki sredinski faktor koji podiže mortalitet u nekoj populaciji – u evolucionim društvenim naukama se analiziraju razni oblici oštrine poput siromaštva, stresogenosti, deprivacija, socijalne hostilnosti, prustva patogena, itd). Dakle u oštrim sredinama bi prirodna selekcija trebalo da favorizuje jedinke koje ranije ulaze u reproduktivnu fazu i ranije dobijaju prvo dete, imaju više dece sa manjim roditeljskim ulaganjem, iako se uz ovaj reproduktivni obrazac predviđa i kraći životni vek. Logika teorije je jednostavna: u oštrim sredinama nije biološki isplativo odlagati reprodukciju jer jedinke rizikuju da okončaju životni vek bez potomstva; takođe u ovakvim sredinama se ne može ulagati u potomstvo jer resursa tipično nema, tako da se adaptacija odvija kroz broj potomaka. Ovaj reproduktivni obrazac se naziva „brza“ životna istorija a nasuprot njoj stoji „spora“ životna istorija koju odlikuje kasnija prva reprodukcija, manji broj dece sa povećanim ulaganjem i veća dugovečnost. I zaista, mnoga empirijska istraživanja potvrđuju ovu hipotezu: sredinski faktori kao što niži ekonomski status, lošiji kvalitet stanovanja, deprivirana sredina i disfunkcionalne porodice predviđaju raniju prvu reprodukciju i veći broj dece. Ponašajne karakteristike koje su povezane sa brzom životnom istorijom pripadaju takozvanom brzom životnom tempu i to mogu biti crte ličnosti kao što su agresivnost, impulsivnost i smelost. Osobe koje vrše krivična dela zbilja su češće odrastale u oštrim sredinama koje recimo odlikuje siromaštvo i disfunkcionalni porodični odnosi a takođe ih u većoj meri odlikuju crte ličnosti kao što su impulsivnost i agresivnost. Zbog toga ne začuđuje previše da su neki autori pretpostavili kako je kriminalno ponašanje takođe povezano sa brzom životnom istorijom. Postoje empirijski nalazi koji potvrđuju ovu predikciju. Recimo, podaci sa ukupne populacije u Švedskoj (N=4849478) pokazuju pozitivnu povezanost između vršenja krivičnih dela i broja dece, štaviše veći broj pravosnažnih presuda je pozitivno predviđao broj dece. Dakle u okviru ove teorije kriminalno ponašanje bi moglo biti adaptivno (u evoluciono-biološkom smislu) jer omogućuje viši fertilitet.
Testirali smo ovu intrigantnu hipotezu preko podataka prikupljanih na PrisonLIFE projektu. Analize su izvršene na uzorku od 618 osuđenih lica iz nekoliko najvećih kazneno-popravnih zavoda u Srbiji (14.60% žena; ASstarost=39.75 godina |SD=10.28|). Analizirali smo povezanost između kriminalnog ponašanja i broja dece. Kriminalno ponašanje je operacionalizovano preko ukupnog skora na Upitniku za procenu rizika – u pitanju je mera procene lica koja izdržavaju zatvorske kazne i koja se vrši od strane pripadnika službe za tretman u kazneno-popravnim institucijama. Upitnik je zapravo vrlo obuhvatna mera kriminalnog ponašanja jer u sebi sadrži razne indikatore kao što su aspekti krivičnog dela, istorija kriminalnog ponašanja, stav prema delu, zloupotreba supstanci, socijalno destruktivno ponašanje i mnogi drugi. Kada pogledamo korelaciju između kriminalnog ponašanja i broja dece (u pitanju je Spirmanov koeficijent korelacije koji je računat jer je broj dece po definiciji apsolutna mera) možemo videti da je ona negativna i niska ali statistički značajna (Slika 1). Da bismo strožije testirali ovu povezanost napravili smo Poasonovu regresiju gde je broj dece bio kriterijumska mera, kriminalno ponašanje prediktor, a u analizi smo kontrolisali pol, starost i obrazovanje ispitanika (Slika 2). U ovom regresionom modelu kriminalno ponašanje je ponovo negativno predviđalo broj dece (pored kriminalnog ponašanja, fertilitet je predviđala veća starost osuđenih lica i niže obrazovanje, takođe u našem uzorku su žene prosečno imale više dece od muškaraca). Analizirani prediktori su objasnili ukupno 36% variranja u fertilitetu kod naših ispitainka.
Slika 1. Korelacija između kriminalnog ponašanja i broja dece
Slika 2. Poasonova regresija za predikciju varijacija u fertilitetu
Dakle naši podaci ne samo da nisu potvrdili hipotezu proizašlu iz Teorije životne istorije – oni su zapravo u suprotnosti sa ovom pretpostavkom. Kako onda objasniti odnos između vršenja krivičnih dela i broja dece? Iz ultimativnog ugla, prvo moramo da primetimo kompleksnost analiziranih procesa, bilo da je u pitanju naša biologija, fizička ili socijalna sredina. Svaka teorija ima svoj domen važenja pa tako i Teorija životne istorije: vrlo je verovatno da odnos između oštrog okruženja i reproduktivnih ishoda zapravo nije tako jednostavan kao što se u ovoj teoriji predstavlja i da zavisi od mnogih drugih karakteristika okruženja i individua. Reprodukcija kod savremenih ljudi je plastična, fleksibilna i delimično intencionalna i kontrolisana; verovatno je da se pojednostavljeni obrasci reprodukcije koje nazivamo „brzim“ ili „sporim“ ni ne mogu naći u savremenim ljudskim populacijama u svojoj prototipskoj formi koju opisuje Teorija životne istorije. Takođe, Teorija životne istorije nije jedina evoluciona teorija koja objašnjava povezanost između oštrog okruženja i reprodukcije. Na primer hipoteza „srebrne kašike“ (silver spoon hypothesis) predviđa upravo suprotno: oštro okruženje ostavlja negativne posledice na somatsko stanje jedinki, narušavajući fizičko (a možda i mentalno) zdravlje što se onda negativno može odraziti i na fertilitet jedinki.
Naši podaci možda nisu u skladu sa Teorijom životne istorije ali su kongruentni sa mnogim proksimalnim pogledima na odnos između kriminalnog ponašanja i fertiliteta (proksimalna objjašnjenja ne involviraju evolucione procese već se baziraju na relativno „bliskim“ potencijalnim uzrocima nekog fenomena – u slučaju ljudskog ponašanja to mogu biti fiziološke ili morfološke karakteristike pojedinaca, razvojne putanje, kao i karakteristike neposrednog okruženja npr.). Naime veliki broj istraživača je detektovao upravo negativnu povezanost između fertiliteta i kriminalnog ponašanja ili sličnih oblika ponašanja kao što je asntisocijalni poremećaj ličnosti. Nekoliko faktora može objasniti ovu negativnu povezanost kao što su konzumiranje supstanci ili nezaposlenost koje takođe negativno koreliraju sa fertilitetom (ponovo nasuprot predviđanjima Teorije životne istorije, ljudi često žele da dostignu određeni socio-ekonomski status, odnosno određeni nivo primanja pre nego što dobiju decu: Huang et al., 2015). Najzad treba primetiti i sledeće: naši podaci, kao i mnogi drugi (ali srećom ne svi) se zasnivaju na kros-sekcijalnom nacrtu, odnosno podaci o kriminalnom ponašanju i fertilitetu su prikupljeni u istoj vremenskoj tački. Samim tim mi ne možemo da govorimo o kauzalnim odnosima: ne znamo da li kriminalno ponašanje deluje na fertilitet ili je obratno. Sa druge strane, obratni kauzalni link je sasvim plauzibilan – podaci pokazuju da zasnivanje porodice i dobijanje dece može biti faktor koji utiče na odustajanje od kriminala. Bazirajući se na ovim nalazima autori nekad i eksplicitno sugerišu da ukoliko države žele veći natalitet, jedan od procesa koji može da facilitira fertilitet jeste prevencija kriminalnog ponašanja. Na kraju, šta nama kao evolucionim društvenim naučnicima govori ovaj zanimljivi odnos između vršenja krivičnih dela i broja dece? Ne smemo da zaboravljamo na biološku i društvenu kompleksnost ljudi niti da previđamo proksimalna objašnjenja pojava – naša istraživanja upravo treba da teže tome da integrišu ultimativne i proksimalne procese i da na taj način dobijemo obuhvatni uvid u ljudsko ponašanje.
Janko Međedović
Reference
Abell, L. (2018). Exploring the transition to parenthood as a pathway to desistance. Journal of Developmental and Life-Course Criminology, 4, 395-426. https://doi.org/10.1007/s40865-018-0089-6
Basto-Pereira, M., Gouveia-Pereira, M., Pereira, C. R., Barrett, E. L., Lawler, S., Newton, N., … & Sakulku, J. (2022). The global impact of adverse childhood experiences on criminal behavior: A cross-continental study. Child abuse & neglect, 124, 105459. https://doi.org/10.1016/j.chiabu.2021.105459
Del Giudice, M., Gangestad, S. W., & Kaplan, H. S. (2015). Life history theory and evolutionary psychology. In D. M. Buss (Ed.), The handbook of evolutionary psychology – Vol 1: Foundations (2nd ed., pp. 88–114). Wiley.
Ganser, B., Guzzo, K.B. (2023). Criminal offending trajectories during the transition to adulthood and subsequent fertility. In: Schoen, R. (eds) The Demography of Transforming Families. The Springer Series on Demographic Methods and Population Analysis, 56, (pp. 255-278). Springer, Cham. https://doi.org/10.1007/978-3-031-29666-6_12
Hayward, A. D., Rickard, I. J., & Lummaa, V. (2013). Influence of early-life nutrition on mortality and reproductive success during a subsequent famine in a preindustrial population. Proceedings of the National Academy of Sciences, 110(34), 13886-13891. https://doi.org/10.1073/pnas.1301817110
Huang, T., Chiang, T. F., & Pan, J. N. (2015). Fertility and crime: Evidence from spatial analysis of Taiwan. Journal of Family and Economic Issues, 36, 319-327. https://doi.org/10.1007/s10834-015-9440-9
Jacobson, N. C. (2016). Current evolutionary adaptiveness of psychiatric disorders: Fertility rates, parent−child relationship quality, and psychiatric disorders across the lifespan. Journal of Abnormal Psychology, 125(6), 824–839. https://doi.org/10.1037/abn0000185
Jarjoura, G. R., Triplett, R. A., & Brinker, G. P. (2002). Growing up poor: Examining the link between persistent childhood poverty and delinquency. Journal of Quantitative Criminology, 18, 159-187. https://doi.org/10.1023/A:1015206715838
Jones, S. E., Miller, J. D., & Lynam, D. R. (2011). Personality, antisocial behavior, and aggression: A meta-analytic review. Journal of Criminal Justice, 39(4), 329-337. https://doi.org/10.1016/j.jcrimjus.2011.03.004
Kwiek, M., & Piotrowski, P. (2020). Do criminals live faster than soldiers and firefighters? A comparison of biodemographic and psychosocial dimensions of life history theory. Human nature, 31(3), 272-295. https://doi.org/10.1007/s12110-020-09374-5
Lawson, D.W. (2011). Life History Theory and human reproductive behaviour. In: Swami, V. (ed.). Evolutionary Psychology: A Critical Introduction (pp. 183−214). Wiley-Blackwell.
Međedović, J. (2020). On the incongruence between psychometric and psychosocial-biodemographic measures of life history. Human Nature, 31(3), 341-360. https://doi.org/10.1007/s12110-020-09377-2
Međedović, J. (2023). Evolutionary Behavioral Ecology and Psychopathy. Springer Nature.
Međedović, J. (2023a). Pace-of-Life Syndrome (POLS). In: Shackelford, T.K. (eds) Encyclopedia of Sexual Psychology and Behavior (pp. 1-5). Springer. https://doi.org/10.1007/978-3-031-08956-5_1677-1
Ministarstvo Pravde: Uprava za izvršenje krivičnih sankcija. (2013). Priručnik za primenu Instrumenta za procenu rizika do i tri godine. Ministarstvo Pravde, Republika Srbija.
Ministarstvo Pravde: Uprava za izvršenje krivičnih sankcija. (2013a). Priručnik za primenu instrumenta za procenu rizika preko tri godine. Ministarstvo Pravde, Republika Srbija.
Vujičić, N., & Karić, T. (2020). Procena rizika i napredovanje u tretmanu u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici. Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 68(1), 164-185. https://doi.org/10.5937/AnaliPFB2001170V
Yao, S., Långström, N., Temrin, H., & Walum, H. (2014). Criminal offending as part of an alternative reproductive strategy: Investigating evolutionary hypotheses using Swedish total population data. Evolution and Human Behavior, 35(6), 481-488. https://doi.org/10.1016/j.evolhumbehav.2014.06.007