Restorativna pravda
Restorativna pravda je, kao pojam, prvi put upotrebljen u kasnim sedamdesetim godinama XX veka. Norveški kriminolog Nils Christie je u radu pod nazivom Konflikt kao svojina (Conflict as property) iz 1977. godine ukaza da krivično delo predstavlja konflikt, i da je kao takav svojina onih koji su na neki način povezani sa njim (učinilac, žrtva i lokalna zajednica), a ne onih (pravnika – sudija, advokata) koji ga na neki način kradu od onih kojima pripada. Kao takvo, krivično delo treba da predstavlja osnovu na kojoj će zainteresovane strane, pre svega žrtva i učinilac, putem dijaloga, doći do dogovora o tome na koji način treba da se popravi pričinjena šteta i saniraju posledice kriminalnog ponašanja. Prema Christie-ju, „restorativna pravda predstavlja bolji odgovor na kriminalitet jer je karakteriše neposredna komunikacija onih koji su u konfliktu a koja treba da dovede do kompenzacije“.
Autor fotografije: Ana Batrićević, Okružni zatvor u Beogradu, 2023.
Mogućnosti i izazovi za primenu restorativne pravde u zatvoru
U literaturi se nailazi na različite razloge za i protiv primene restorativne pravde u zatvoru, odnosno izazove i prepreke, s jedne, i mogućnosti, sa druge strane. Pojedini kriminolozi polaze od toga da je prinuda osnova u postupanju sa osuđenicima, odnosno da su penitensijarne institucije same po sebi represivne, pa ne vide da u takvom okruženju mogu da se primenjuju restorativni programi. Takođe, programi restorativne pravde se mogu smatrati društveno zasnovanim vidovima reagovanja, dakle, sprovode se upravo izvan zatvorskih zidova, u okviru lokalne zajednice. Primena restorativnih pristupa se obično posmatra kao način skretanja sudskog postupka ili kao alternativna sankcija, te tako i način za smanjivanje zatvorske populacije, a ne kao vid postupanja sa onima kojima je izrečena kazna zatvora. Ima autora koji smatraju da retorativna pravda ne može da se primeni u penitensijarnim ustanovama zbog odvojenosti učinioca krivičnog dela (osuđenika) od žrtve. Isto tako, programe restorativne pravde koji za rezultat imaju dogovor učionica i žrtve o načinu popravljanja štete nema smisla primenjivati u zatvorskoj sredini jer takav dogovor ne može da se ispuni. Na kraju, ograničavanje slobode, kao suština kazne zatvora, može da bude prepreka za susret učinioca i žrtve.[1]
Sa druge strane su kriminolozi koji smatraju mogućim primeniti restorativnu pravdu u penitensijarnim ustanovama, te posmatraju restorativne pristupe kao dodatnu vrednost, koja može da pomogne u procesu tretmana osuđenog lica i pripremi za izlazak na slobodu. Nekoliko je ključnih razloga koji govore u prilog primeni restorativnih programa u zatvorima. Restorativna pravda unosi više humanosti u zatvorski sistem. Njenom primenom se daje mogućnost da osuđena lica sagledaju svoje ponašanje, razumeju potrebe i osećanja žrtve, razviju empatiju prema njima, prihvate odgovornost za povredu ili štetu koju su naneli, i to ne samo žrtvi, već i svojoj porodici i široj zajednici. Potom, omogućava se da osuđena lica, makar i simbolično, nadoknade štetu koju su prouzrokovali krivičnim delom. Programi restorativne pravde u zatvorima u koje se neposredno uključuju žrtve mogu da pomognu žrtvama u procesu oporavka i osnaživanja. Kroz programe restorativne pravde se uvodi i društvena zajednicu u zatvor, te se na konstruktivan način zatvorska populacija čini vidljivijom. To može da pomogne u smanjenju stigmatizacije osuđenih lica, što je važno u procesu reintegracije nakon izlaska na slobodu, a time i za sprečavanje povrata. Najzad, uvođenje restorativnih principa i pristupa u zatvore omogućava unapređenje socijalne klime u zatvorima i unapređenje kvaliteta života osuđenih lica, ali i zaposlenih.
Modeli primene restorativne pravde u zatvoru
Restorativna pravda može da se uvede u zatvorski sistem na različite načine, koji se međusobno ne isključuju. Jedan model odnosi se na podizanje svesti osuđenih lica o žrtvama i restorativnoj pravdi, što može da dovede do toga da osuđeni razumeju posledice krivičnog dela za žrtvu i njoj bliska lica, ali i posledice njihovog zatvaranja za svoju porodicu i druga bliska lica, da sami požele da se promene, sastanu sa žrtvama i/ili, direktno ili indirektno, nadoknade štetu. Povezano sa tim, kroz programe restorativne pravde, služba za tretman može, težeći prevaspitanju osuđenika, da se bavi njihovom odgovornošću za nanošenje povrede i štete žrtvi, što može da dovede do prihvatanja odgovornosti od strane osuđenog. To je jedan od osnovnih principia restorativne pravde, koji može da ima pozitivan efekat na specijalnu prevenciju i sprečavanje povrata. Drugi model odnosi se na podizanje svesti i edukaciju nadležnih u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija kako bi postali svesni benefita ovog pristupa, razvijali restorativnu klimu u ustanovi i jačali veštine rešavanja sukoba na konstruktivan način i prihvatanje odgovornosti, što sve skupa može da unapredi odnose unutar osuđeničke populacije, kao i između osuđenih lica i zaposlenih, a time i ukupan kvalitet života u zatvoru. Treći način uvođenja restorativne pravde u zatvore bili bi programi koji podrazumevaju susret i dijalog između žrtve i učinioca, bilo da se sprovode u formi susreta između žrtve i učinioca koji su povezani istim krivičnim događajem, ili u formi posredovanje između osuđenih lica i tzv. surogat žrtve. Ovaj model može da se primenjuju i za rešavanje konflikata do kojih dolazi u samom zatvoru, što bi moglo da vodi unapređenu socijalne klime, smanjenju broja disciplinskih mera, ali i podsticanju osuđenih lica da prihvataju vrednosti restorativne pravde, što može da pomogne u procesu reintegracije. Najzad, restorativni pristupi mogu da se primenuju u zatvoru u okviru pripreme osuđenih lica za izlazak na slobodu i reintegraciju u zajedinicu.
Dobar primer primene restorativne pravde u sistemu izvršenja krivičnih sankcija u Srbiji je program posredovanja između žrtve i učinioca koji je primenjivan u Vaspitno-popravnom domu u Kruševcu. Program je od 2005. godine bio deo redovnih procedura rešavanja sukoba između maloletnih štićenika, imao je niz pozitivnih efekata, ali je, nažalost, prestao sa primenom. Ipak, pozitivna iskustva mogu da posluže kao osnov za oživljavanje programa posredovanja u ustanovama za izvšenje krivičnih sankcija prema maloletnicima, ali i za uvođenje drugih vidova restorativnog pristupa, i to ne samo u odnosu na maloletnike, već i u odnosu na punoletna lica koja kaznu lišenja slobode izdržavaju u nekom od kazneno-popravnih zavoda ili okružnih zatvora.
Prof. dr Darko Dimovski
Prof. dr Sanja Ćopić
[1] Edgar, K., Newell, T., Restorative Justice in Prisons: A Guide to Making it Happen, Waterside Press, Winchester, 2006, p. 24.