Psihopatija se često pogrešno izjednačava sa kriminalom. Na pomen psihopatije pomislimo na nasilnost, svirepost, krvoproliće, na serijske ubice. Ali iako psihopatu možemo u većem procentu naći u zatvoreničkoj populaciji, to ne znači da su svi kriminalci psihopate, niti da psihopata nema i van zatvora.
Suprotno popularnom verovanju, psihopate nisu socijalno upadljivi ili bizarni. Naprotiv, mogu delovati i vrlo šarmantno, otvoreno i socijalno. S tim što taj šarm uvek ima pozadinu. Pozadinu manipulacije i eksploatacije drugih ljudi, a sve u cilju zadovoljavanja ličnih potreba i želja. Drugi se koriste. To međutim nije lako otkriti, jer izostanak bilo kakvih nervoza, nelagode zbog laganja i eksploatacije, izostanak bilo kakvih „ludih” crta, sve doprinosi tome da njihove ponašanje bude neupadljivo. Imate jednu „masku normalnosti”.
Međutim, iza te maske se nalazi osiromašen emotivni svet. Izostaje tuga, izostaje saosećanje sa i briga za drugog, izostaje savest i sramota. Ponajviše međutim izostaje strah, izostaje anksioznost. Otud je tu nemoguće nakalemiti i socijalni strah. Na izostanku bilo ličnih bilo socijalnih kočnica se gradi hladna kuća psihopatije. Dobijate jednu nezaustavljivu mašinu za ispunjavanje svojih želja, bez emocionalnih kočnica na tom putu. Zar je onda čudno što izostaju bilo kakvi neurotski ili psihopatski simptomi kod psihopatije?
Iza ispunjavanja sopstvenih hirovitih i promenljivih želja, ostaje socijalna pustoš. U bilo kom trenutku mogu impulsivno promeniti svoje ponašanje kada shvate da postoji bolja ili uzbudljivija prilika. Odnosi se instrumentalizuju – koriste za svoje ciljeve. Motivi mogu biti različiti, ali je svakako sopstvena veličina nešto što stoji iza takvog predatorskog ponašanja u kome se drugi koriste kao instrumenti sopstvene koristi. Da li će seksualna želja biti zadovoljena preko nasilnog silovanja maloletne osobe, ili će se roditelji hladnokrvno ubiti zarad prikupljanja nasledstva, posve je nebitno.
Otud ova kombinacija sopstvene veličine, združena sa izostankom emotivnih kočnica vrlo pogodna za antisocijalna destruktivna ponašnja. Neki istraživači pominju psihopatiju kao ekstremnu verziju antisocijalnog poremećaja ličnosti. Ali, postoje razlike – psihopatiju nećete naći u psihijatrijskim priručnicima. Psihopatiju zaista čine ponašanja koje se mogu okarakterisati kao antisocijalna – impulsivnost, laganje, neodgovornost, nepoštovanje pravila, nasilnost. To bi bila nit koja ih povezuje. Međutim, dok osobe sa antisocijalnim poremećajem mogu tako reagovati zbog podležućih emocionalnih turbulencija (npr. trauma, depresija, anksioznost), osobe sa psihopatskim crtama odlikuje upravo izostanak emocionalnog pejzaža. Dok emocije kod antisocijalnog poremećaja reaguju kao „ulje na vatru”, kod psihopatije ne postoje emocionalne kočnice stida ili krivice koje bi sprečile impulsivne želje. Nakon počinjenog dela, psihopate neće osećati kajanje, stid, depresiju, anksioznost.
Autor fotografije: Ana Batrićević
Većinu zatvorenika ne odlikuje psihopatija
U okviru zatvorskog okruženja, ovi društveni poremećaji dobijaju poseban značaj. Uspešni psihopati mogu manevrisati kroz kompleksne odnose, iskorišćavajući prilike za ličnu dobit održavajući fasadu prihvatljivosti (npr. prijavljivanje suicidnih misli kako bi osoba izbegla odmazdu drugog agresivnog zatvorenika sklanjanjem u sigurniji seting). Nekad je obmana drugih zatvorenika ili zaposlenih cilj po sebi, uživanje u sopstvenim sposobnostima manipulacije kroz šarm i ćaskanje.
Takođe, pravu psihopatiju je vrlo teško tretirati. Istraživanja u kojima se koristila psihoterapija sa zatvoreničkom populacijom pokazuju da psihoterapija psihopata može imati čak i kontra-efekat. Čini se da psihopate na terapiji nauče dodatne veštine koje koriste za uspešniju manipulaciju i eksploataciju ljudi.
Međutim, termin psihopatija se danas prelako koristi. Ona nije toliko česta, i iako je u zatvoru prisutnija, nije lako naići na pravu psihopatiju. Većina zatvorenika je suprotno tome zaokupljena preživljavanjem u zatvorskom setingu. Obično bivaju preokupirani mislima koje su fokusirane na porodicu, na kajanje o počinjenom delu, na supstance od kojih su zavisni, od izbegavanja odmazde ostalih, od podnošenja tereta depresije, suicdnim mislima i slično.
S druge strane, pristup i tretman zatvoreničke populacije može biti bolje usmeren ako mu se pristupi raščlanjivanjem faktora psihopatije. Psihopatija se u savremenim istraživanjima ne tretira kao jednodimenzionalni faktor, već da se sastoji od tri dimenzije: emocionalna hladnoća, obmanjivanje i bezobzirnosti. Iako ispretpletane, ovim crtama psihopatije se može prići posebno, a sam tretman usmeravati u zavisnosti od ovih dimenzija. Izraženost dimenzije bezobzirnosti i antisocijalnog ponašanje, a izostanak emocionalne hladnoće ima obećavajući rezultat, dok je najteže raditi sa jako izraženom emocionalnom hladnoćom. Takođe, nova istraživanja testiraju kvalitet zatvorske sredine kao novi način da se pristupi tretmanu zatvorenika, uključujući i psihopatiju.
Iako većinu zatvorenika ne odlikuje psihopatija, za one zatvorenike koji imaju psihopatiju se postavlja pitanje kako im se pristupiti, kako sa njima raditi, jer metode koje imamo dostupne nisu adekvatne za adekvatno razumevanje i pristup takvim pojedincima.
Nikola Drndarević