Položaj vaspitača u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija
Visoki zidovi, teške kapije, stara arhitektonska rešenja i spoljašnje obezbeđenje su prvo o čemu se razmišlja kada se pomenu uslovi u penalnim ustanovama. Međutim, osoblje svih službi u kazneno-popravnim zavodima i osuđena lica su ključni faktori koji čine život u zatvoru (ne)podnošljivim, odnosno čiji međusobni odnosi determinišu zatvorsku socijalnu klimu. Kada su svojevremeno jednog ozloglašenog upravnika kazneno-popravnog zavoda kritikovali zbog torture, nasilja i lošeg postupanja prema osuđenim licima, on je na kritike odgovorio da „nije raspisao konkurs za prijem u zatvor“, misleći da je time dao duhovit odgovor. No, ako se ne biraju osuđena lica, zatvorsko osoblje se bira i jedino obrazovan i osposobljen vaspitački kadar može zaslužiti poverenje za valjan tretman. Treba podsetiti i na to da vaspitači (a zaposlene u službama za tretman i obuku i upošljavanje, uslovno zovemo „vaspitači“) u penalnim ustanovama ne uživaju “moć i ugled“. Takođe, mnogi mladi vaspitači na početku svoje karijere misle da se lako mogu snaći u izazovima tog odgovornog poziva. Nažalost, njihov posao je neretko obezvređen i „nezaštićen“.
Vaspitač u dvorištu Okružnog zatvora u Beogradu, 2023. Autor fotografije: Ana Batrićević
Značaj i uloga vaspitača u procesu tretmana
Ni najbolji zakoni niti ugrađeni međunarodni standardi adekvatnog postupanja s osuđenim licima ne mogu zatvorsku kaznu oživotvoriti ako osoblje nije „doraslo“ tom složenom zadatku. Tretman bi trebalo da je usmeren ka svakom pojedinačnom osuđenom licu, sa glavnim ciljem da ublaži negativne efekte zatvorskih uslova koji su neizbežni, da umanji osećanje odbačenosti i izolovanosti kod osuđenog lica, i da istovremeno pruži neophodnu pomoć pojedincu da promeni ponašanje koje ga je dovelo u zatvor, da povrati veru u sebe, svoje mogućnosti i sposobnosti.
Ključni izazovi za vaspitače u sistemu izvršenja krivičnih sankcija u Srbiji
U kazneno-popravnim zavodima u Srbiji je prisutan problem raznolikosti stručne spreme vaspitača kao i nepostojanje adekvatnog usavršavanja posle završenog formalnog školovanja, pri čemu se osoblje oslanja na znanja stečena formalnim obrazovanjem. Nesporno je da posedovanje samo formalnih, teorijskih znanja bez adekvatnog praktičnog iskustva nije dovoljno za uspešan rad ni u jednoj profesionalnoj oblasti. Na osnovu razgovora sa vaspitačima, može se uvideti da se problem usložnjava i zbog nepostojanja jasne podele poslova u skladu sa stručnim profilom vaspitača. Kada bi svaki zaposleni bio zadužen za posao za koji je obrazovan, tretman lica koja izdržavaju kaznu zatvora bio bi funkcionalniji i uspešniji. Primera radi, posao planiranja i organizovanja obrazovanja, obuke i osposobljavanja trebalo bi da rade andragozi a ne profesori geografije ili maturanti srednjih škola, kao što se ponekad dešavalo.
Na vaspitače se ne može gledati kao na manje značajno osoblje zaduženo za svakodnevne rutinske aktivnosti, već kao na zanimanje koje zahteva specifično obrazovanje i permanentno usavršavanje. Postojeće probleme ne može rešiti mali broj zaposlenih kojima je kriminologija, penologija, psihologija ili andragogija struka ili opredeljenje. Stvaranje pozitivne i stimulativne atmosfere za učenje i usklađivanje između obrazovanja, kulturno-zabavnih i rekreativno-sportskih delatnosti sa bezbednosnim merama izazov je za profesionalce koje rade ili bi trebalo da rade na resocijalizaciji osuđenih lica.
Kako osnažiti vaspitače i unaprediti tretman osuđenih lica?
Skoro da nema nauke iz korpusa društvenih i medicinskih nauka koja ne može naći svoje mesto u rešavanju problema vezanih za izvršenje kazne zatvora. Bez obrazovanja, profesionalnih veština, mogućnosti za usavršavanje i motivacije osoblja teško se mogu postići pomaci ka efikasnijem tretmanu osuđenih lica. Očigledno je da vaspitači bez podrške Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i celokupne zajednice, ostaju vezanih ruku. Preko njihovih leđa se prelamaju najteži i najvažniji problemi vezani za resocijalizaciju osuđenih lica. Zaposleni u zatvorima su često bespomoćni da učine bilo šta sem održavanja discipline i svaki pomak u smislu organizovanja obrazovnih programa, radnih i rekreativno-sportskih aktivnosti je vredan pažnje. Bez takvih aktivnosti i osoblja koje je obrazovano za adekvatno reagovanje u raznolikim kriznim situacijama i koje imaja razvijenu empatiju i pozitivne stavove ka promeni i ostvarivanju resocijalizacije osuđenih lica, pada i svrha zatvorske kazne i resocijalizacije, odnosno reintegracije.
Prof. dr Branislava Knežić